Gradnja kuće je trajala 40 dana sa jednim danom pauze jer je majstoru bila slava. Za to vreme samo je jednom malo poprskala kiša, ma nije ni prašinu ugasila po ulici. Ja se odvojih od njih, da budem sama i da nikog ne opterećujem. Krenuše suze jer je ploča propustila vodu na par mesta. Vide me majstor pa kaže "Ne brini. Pa znaš i sama da ploča ne drži vodu. Što voda nakvasi, sunce osuši". Nije mi baš za utehu, ali je čovek hteo da me uteši.
Tog istog leta, ali pre početka zidanja, mladja ćera je polagala prijemni za ekonomsku školu. Učilo je dete, ne mogu da kažem i srpski i matematiku. Za matematiku je imala i profesora jer joj to i nije najomiljeniji predmet. Položi srpski sa 18 bodova od mogućih 20 ali pade matematiku. Kaže da se sva sludela i sve zaboravila. Drugo polaganje je u avgustu i nije dozvolila da ponovo angažujemo profesora, nego će ona sama. Pored sve one lupnjave, ljudi i štenaca ona je spremala taj ispit.
Dodjosmo do pokrivanja krova kad nesta materijala. Nesta i para. Na spratu je po našem projektu bila jedna mala prostorija u kojoj sam zamislila da stoje police za odlaganje vansezonske garderobe, jakne i daska za peglanje. Zvali smo je "šok soba". Odem tamo i rasplačem se jer ne znam više gde da namaknem pare. Majstori i njihovi proračuni. Od tada, ako majstor kaže 1000 EUR znam da moram da obezbedim 1500 EUR. Prvi komšija, Lola, je uvek posle posla dolazio da pomaže. Jesmo komšije, jesu divni ljudi i jesmo se sprijateljili ali znamo se od kad smo se doselili, a to i nije nešto mnogo vremena, ne znam ja da li oni imaju para u šteku ili ne, nije moje ni da znam. Kad me je video snuždenu pita šta je, ja kažem a stid me je jer nam je nestalo para. On će meni
"Pa ogroman je ovo posao, normalno je da se ne može svaka daska proračunati, ne fali puno. Tako je kad se zida, ne sekiraj se" i ode, a ja počnem da vezujem armaturu.
Vrati se posle par minuta , smeje se i kaže "Ostavljaj ta ciganska klješta i nosi mužu pare da ide na stovarište".
"Čekaj Lolo, ne može to tako".
"Šta ne može? Pa to je mizerija od para koliko sve ovo košta. Zar da stanete sad pred kraj jer nedostaje još malo novca. Nosi mu ženska glavo i ne raspravljaj se sa mnom". Odskakućem ja lepo uz merdevine na sprat sva sretna jer ima dobroh ljudi.........zaista nisam mogla da verujem. .
Udarilo sunce, žeže li žeže, komšije mi svaki dan govore
„Jao Ljiljo, sve izgore. Ono trebala bi da padne, ali ipak nek sačeka da vi pokrijete kuću.“
Kada smo trebali po planu da završimo krov, Maca je pozvao svog oca, rekao mu da zakolje prase i ispeče pod sač i da to donese za Beograd. Mi toga dana sedosmo u ladu i podjosmo u školu da vidimo rezultate ćerinog ispita iz matematike. Položila je opet sa 18 od mogućih 20. Bože, kakvo dete......ali dobro je. Pa trči da predaš papire u ekonomsku školu, pa na autobusku stanicu da sačekamo svekra. Dodje starac, ne može da veruje šta smo napravili za 40 dana, pobaca pare po kući jer se tako valja a srce mu puno. Meni se, kada je uhvatio momenat da smo sami, tiho izvini što nije verovao u nas i u našu ideju, zacaklile mu se oči.
"Ma hajde tata, važno je da smo uspeli. Jel' ti se svidja kuća?" odgovorih skrenuvši temu da olakšam starini.
"Mlogo je lepo, nego doneso vi nešto para. Na, uzni, znam da vi trebaju i izvini za više, ali tolko se zateklo kad nas je zvao".
E, sad mi je srce na mestu. Ne volim razdor i nesuglasice u porodici. Maca je kad god bi se čuo sa njima govorio da radi nešto po dvorištu a ne da zida kuću. Mesecima ga je pekla rana što nije shvaćen od strane roditelja. Nije hteo da im kaže da zidamo, iako sam ga molila. Ali, moj muž je imao svoj plan. Naravno da sam uzela novac. Ako je on mogao da dodje, izvini se i donese u dogovoru sa majkom sve pare koje su u kući imali, ja kao snaja nemam pravo da taj njihov gest obezvredim.
Završiše pomoćnici i majstor krov, zakačismo na krov košulju i peškir, darivasmo po običaju majstora i ostale prijatelje pomagače, jedosmo sa Mazuljkom koja je normalno žickala od svakoga i sada su joj svi davali hranu jer ima bebe i napokon..... kraj. Maca odveze oca na voz da se vrati kući, ljudi odoše svojim kućama i mi ostadosmo sami u našoj staroj-novoj kući sa decom, Mazom i sedam štenaca. Legosmo najzad sa idejom da ujutru ne ustajemo dok nam se ne smuči ležanje (osim mene naravno jer sam ja morala da nahranim bebe i Mazuljka). Taman smo zaspali kad poče kiša. Ustadoh da vidim da li negde curi. Ma ja budala, toliko sam istraumirana što je kuća otkrivena i ima samo ploču za sve vreme zidanja da i sada, kada ima po svim pravilima uradjen krov i oluke ja od straha proveravam. Dobro je padala tu noć. Ima Boga.
Ujutru komšije odmah dolaze na kafu i svi zaprepašćeni kako je kiša posle toliko dana pala baš tu noć kada smo pokrili kuću. Komšinica mi kaže
„Bogami, vas kao da onaj gore čuva. Neverovatno“
