Potopljena bina, kiša osvetljena reflektorima ne prestaje da pada, glasni dert uz narodnjake, glumci gacaju po apokaliptičnom mulju I vodi u kojoj se I umivaju, peru čase i tanjire, zabezeknulo je prepuno gledalište velike scene Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a ispred koga je bila potraga za “kartom vise”
Zagonetku kao u starinskoj bajci zadaje nam Ljubomir Simović u “Čudu u Šarganu”: kakvi su to nevidljivi – vidljivi vojnici iz Prvog rata I skitnica sa ranama koje ne bole? Čuda se događaju, ali, da li su u Božijim ili đavoljim rukama?
“Čemu bismo se nadali, ako ne verujemo u čuda?” Simovićeva priča je tekla kao legenda u kojoj je sve mogućno, dok je čovek živ, a I posle toga…
Gledati predstavu Simovićeve drame “Čudo u Šarganu”, to nesvakidašnje poetsko bogatstvo I raskošne metafizičke domete, životne bujnosti njegovih likova koje iznedri Jagoševo čitanje I režija, pa kroz vatromet značenja postavi na scenu ispred nas – pravi je pozorišni praznik! Predstava sa mnoštvom nadahnuća I žara, scenske živosti I začudnosti pozorišnog jezika koji je zaživeo u punom mahu kroz sudbine šarganskih tužnih gubitnika, malih izgubljenih ljudi sa periferije… Njihove sudbine su u međuvremenu postale su I naše, postale univerzalne sudbine svih nas u vremenu kada su Terazije, Knez Mihajlova, čitav grad, pa I čitav svet postali – periferija… Pred nama se odvijala drama o jednoj od najsumornijih pratilja čovekovog života – patnji. Ne onoj herojskoj, Prometejskoj patnji, nego onoj nametnutoj, koja čoveka ponižava, a ne vidi joj smisla I razloga… Drama o zapuštenim ljudima bez mogućnosti da se iskobeljaju iz društvenog podzemlja, drama patnje I usamljenosti malograđanske periferije, ali I drama ukrašena metafizičkom utehom uvođenjem onostranog…
Duše Simovićeve drame nisu zapitane nad sudbinom sveta… one su pre svega začuđene činjenicom sopstvenog postojanja, zapanjene lepotom prirode I ljudi I zabrinute sudbinama familije I komšija. To su duše bez orijentacije u vremenu I prostoru… one samo ponekad budu skamenjene kada ih neko duboko povredi…
Pred očima nam se komešalo mešanje svetova I epoha u kojima Srbija ratuje,oplakuje, pije I banči, mešale se surovosti I patnje našeg mentaliteta I ljudi sa margine sa duboko usađenim uverenjem da je stradanje neminovno… sve je to pred našim očima eskaliralo kao – praznik pozorišta…
I dok je kiša neprekidno padala, dok se voda slivala u potopljenu kafančinu “Šargan”, junaci drame su gacajući po vodi do članaka ostali zarobljeni u međuprostoru između težnje da u životu ostvare svoje želje I presnog života koji odbija da se povinuje parolama I govorima političara… Pa tako, izvesni Mile drži govor ispred kafane, pa kad on zglajzne, dolazi drugi I drži oportune govore sve dok se Mile ne vrati za govornicu. Za to vreme traje jadan život onih koji obitavaju u kaljuzi I ostaje nepromenjen..
Pri tom, dobronamerna dela čudotvorca koji dragovoljno na sebe preuzima sve njihove jade, patnje I ožiljke – bivaju izvikana I ukorena kao nepotrebna, tako da će budući jadi I patnje postati samo njihovi, pa će uz još veće nesporazume nastati dublji jaz između života I privida života. Patnja ostaje patnja, muka će uvek ostati muka, bolu neće biti moguće dati smisao sreće, a čoveku, ako je uistinu čovek, jedino preostaje da se dostojanstveno nosi sa životom I svim što on podrazumeva, pristajuća na sva poniženja, prihvatajući zastrašujući očaj…
Božanstveni glumci su ostvarili punokrvne uloge, na scenu JDP-a su doneli persone od krvi I mesa, presnu fakturu života na koju smo osuđeni svi mi, akteri ove naše stvarnosti…
Svečanosti predstave su doprineli sve glumice I glumci, a najveću su priredili Anita Mančić, koja igra gazdaricu kafane, Ikoniju , mlada buduća diva drame, Sanja Marinković, u ulozi Cmilje, kelnerice, kuvarice I sudopere i atraktivni Aleksej Bjelogrlić u ulozi Tanaska, mrtvog vojnika, koji su oduševili publiku I dobili ovacije na kraju…
Ostale uloge su igrali:
Ljubomir Bandović – drugog mrtvog vojnika
Prosjaka čudotvorca igra potresni Nenad Jezdić
Stavru – Miodrag Dragićević
Jagodu – tragikomična Jovana belović
Skitnicu – sjajan boris Isaković
Prostitutku Gospavu – divna Tamara Dragićević
Pozorišni događaj je Marko Janketić -u ulozi agitatora Mileta
Vilotijevića – igra upečatljiv Nebojša Dugalić
Čarobnjak scene, režiser, Jagoš Marković, jedinstven po svojoj raskošnoj maštovitosti I strasnom senzibilitetu, stvorio je predstavu jarkih boja, sa puno detalja, veoma blizu današnjice… veliki događaj u svakom smislu I za naš teatar I za nas gledaoce…
Zagonetku kao u starinskoj bajci zadaje nam Ljubomir Simović u “Čudu u Šarganu”: kakvi su to nevidljivi – vidljivi vojnici iz Prvog rata I skitnica sa ranama koje ne bole? Čuda se događaju, ali, da li su u Božijim ili đavoljim rukama?
“Čemu bismo se nadali, ako ne verujemo u čuda?” Simovićeva priča je tekla kao legenda u kojoj je sve mogućno, dok je čovek živ, a I posle toga…
Gledati predstavu Simovićeve drame “Čudo u Šarganu”, to nesvakidašnje poetsko bogatstvo I raskošne metafizičke domete, životne bujnosti njegovih likova koje iznedri Jagoševo čitanje I režija, pa kroz vatromet značenja postavi na scenu ispred nas – pravi je pozorišni praznik! Predstava sa mnoštvom nadahnuća I žara, scenske živosti I začudnosti pozorišnog jezika koji je zaživeo u punom mahu kroz sudbine šarganskih tužnih gubitnika, malih izgubljenih ljudi sa periferije… Njihove sudbine su u međuvremenu postale su I naše, postale univerzalne sudbine svih nas u vremenu kada su Terazije, Knez Mihajlova, čitav grad, pa I čitav svet postali – periferija… Pred nama se odvijala drama o jednoj od najsumornijih pratilja čovekovog života – patnji. Ne onoj herojskoj, Prometejskoj patnji, nego onoj nametnutoj, koja čoveka ponižava, a ne vidi joj smisla I razloga… Drama o zapuštenim ljudima bez mogućnosti da se iskobeljaju iz društvenog podzemlja, drama patnje I usamljenosti malograđanske periferije, ali I drama ukrašena metafizičkom utehom uvođenjem onostranog…
Duše Simovićeve drame nisu zapitane nad sudbinom sveta… one su pre svega začuđene činjenicom sopstvenog postojanja, zapanjene lepotom prirode I ljudi I zabrinute sudbinama familije I komšija. To su duše bez orijentacije u vremenu I prostoru… one samo ponekad budu skamenjene kada ih neko duboko povredi…
Pred očima nam se komešalo mešanje svetova I epoha u kojima Srbija ratuje,oplakuje, pije I banči, mešale se surovosti I patnje našeg mentaliteta I ljudi sa margine sa duboko usađenim uverenjem da je stradanje neminovno… sve je to pred našim očima eskaliralo kao – praznik pozorišta…
I dok je kiša neprekidno padala, dok se voda slivala u potopljenu kafančinu “Šargan”, junaci drame su gacajući po vodi do članaka ostali zarobljeni u međuprostoru između težnje da u životu ostvare svoje želje I presnog života koji odbija da se povinuje parolama I govorima političara… Pa tako, izvesni Mile drži govor ispred kafane, pa kad on zglajzne, dolazi drugi I drži oportune govore sve dok se Mile ne vrati za govornicu. Za to vreme traje jadan život onih koji obitavaju u kaljuzi I ostaje nepromenjen..
Pri tom, dobronamerna dela čudotvorca koji dragovoljno na sebe preuzima sve njihove jade, patnje I ožiljke – bivaju izvikana I ukorena kao nepotrebna, tako da će budući jadi I patnje postati samo njihovi, pa će uz još veće nesporazume nastati dublji jaz između života I privida života. Patnja ostaje patnja, muka će uvek ostati muka, bolu neće biti moguće dati smisao sreće, a čoveku, ako je uistinu čovek, jedino preostaje da se dostojanstveno nosi sa životom I svim što on podrazumeva, pristajuća na sva poniženja, prihvatajući zastrašujući očaj…
Božanstveni glumci su ostvarili punokrvne uloge, na scenu JDP-a su doneli persone od krvi I mesa, presnu fakturu života na koju smo osuđeni svi mi, akteri ove naše stvarnosti…
Svečanosti predstave su doprineli sve glumice I glumci, a najveću su priredili Anita Mančić, koja igra gazdaricu kafane, Ikoniju , mlada buduća diva drame, Sanja Marinković, u ulozi Cmilje, kelnerice, kuvarice I sudopere i atraktivni Aleksej Bjelogrlić u ulozi Tanaska, mrtvog vojnika, koji su oduševili publiku I dobili ovacije na kraju…
Ostale uloge su igrali:
Ljubomir Bandović – drugog mrtvog vojnika
Prosjaka čudotvorca igra potresni Nenad Jezdić
Stavru – Miodrag Dragićević
Jagodu – tragikomična Jovana belović
Skitnicu – sjajan boris Isaković
Prostitutku Gospavu – divna Tamara Dragićević
Pozorišni događaj je Marko Janketić -u ulozi agitatora Mileta
Vilotijevića – igra upečatljiv Nebojša Dugalić
Čarobnjak scene, režiser, Jagoš Marković, jedinstven po svojoj raskošnoj maštovitosti I strasnom senzibilitetu, stvorio je predstavu jarkih boja, sa puno detalja, veoma blizu današnjice… veliki događaj u svakom smislu I za naš teatar I za nas gledaoce…
