Bože kad se samo setim tih lepih I bezbrižnih vremena A Čubura lepa, stara, diše I uzdiše za nekim davnim danima. Vile, dvorišta, ograde od kovanog gvoždja, velika stable kestena. Ujutru iz pekare ide miris svežeg hleba I peciva, puni sobe kroz otvorene prozore. Stižu hleb, mleko I novine u prodavnicu preko puta zgrade. Taksisti se već dovikuju, trolejbus juri još uvek polupraznom ulicom. Pijanci se vraćaju kućama prisećajući se gde su I teturavo se kreću u pravcu u kome misle da jesu. Ljudi počinju da izlaze, usporeni, tromi, još usnuli. Sunce polako obasjava prozore, terase sa cvećem, šeta po krovovima kao balerina.
I frizeraj preko puta se otvara. To je jako poznat salon bio u to vreme. Išao je čovek I na takmičenja I to inostrana I osvajao nagrade. E, zato što je bio poznat morao je rano da otvara jer žene nagrnule na trajne, farbanje, ladne, vruće I ostale frizure od sabajle. I kafane se otvaraju. Iznose se stolovi I stolice u bašte, čisti se, postavljaju se suncobrani. I kafana “Vltava” se otvara kao I “Trandafilović". U Vltavi sam naječešće nalazila oca. Ne, ne nije on pio, ni manje ni više od ostalih ljudi, ali je čovek boem. Ne svrćuje se kod kuću, što bi rekla moja gospa Mara. Uvek u društvu, bistri politiku sa ostalim redovnim posetiocima. Ako nam je trebao, u uži izbor je dolazilo par kafana u okolini, a ako nije tamo znači da ne želi da ga nadjemo. Sva sreća retko nam je trebao osim za neki zadatak iz matematike ili fizike koji nismo znali da rešimo. Odneli bi im zadatak i oni bi svi počeli da ga rešavaju. Ma, tu je bilo mnogo pametnih ljudi.......družili se. Uvek reše zadatak, ali tako da nema šanse da to odneseno u školu jer se odmah vidi da mi to nismo radili. Bilo je to, kako mi je otac objasnio, na višem nivou. Odoh u školu bez domaćeg pa prepisah na odmoru od nekog sa nižeg nivoa.
I tako svakog jutra, otvorim prozor i gledam na ulicu. Miriše park, miriše hleb, čuje se žagor ranoranilaca, miriše Čubura pospano se protežući. I kako sam uvek ustajala rano, zbog onog naninog pevca, volela sam da otvorim prozor I gledam kako se svet oko mene budi. Volela sam da ujutru udahnem taj miris života. I ostade mi ta navika.
Preko puta parka je“Gradić Pejton”. Skup preslatkih kućica u kojima su bile prodavnice svega I svačega. Tada se davala ona serija “Gradić Pejton” I ovom malom tržnom centru nadenuše to ime. Nije bio velelepan kao Beogradjanka, ali je pitom, mio, šaren i drag.
A Kalenić pijaca je nešto kao znamenitost Čubure, kao spomenik kulture. Što pijac može da napravi čoveka kulturnim, da ne veruješ. Od ranog jutra počinje vašar raznoraznog povrća,voća, džidža, bidža, nepotrebnih stvari, polovnih I novih, vašar taštine. Čija je roba bolja, ko ima nižu cenu, ko je koliko šta platio. Pijaci ne možeš ni pešice prići od nakrcanih kamiončića I kola. Šarenilo robe I prodavaca, povici, mirisi I nemirisi, kartonske tezge, balavi cigančići, kasapi sa krvavim keceljama, cveće, pijanice I skitnice, užurbane domaćice, kućne pomoćnice. Sve pomešano, miks lepote I ružnoće daje život. Volela sam taj život na pijaci. Volela sam da pazarim sa mamom, posle I sama, da gledam šarene marame na glavama žena, da biram plodove sa velikih gomila. Mama je nekako uvek kupovala kod nekih bakica I dekica a redje kod mladjih ljudi. Imala je svoje prodavce. Uživala sam sa punim torbama svačega. Tata nikada nije išao sa nama, pa smo mama I ja išle same. Objašnjavala mi je koji je paradajz dobar, koja zelen, vrste cveća, šta je brano skoro a šta davno. Lepo beše.I danas izmedju tezgi Kalenić pijace kola život.
I na toj pijaci je, od kako ja znam za sebe, a verovatno I ranije, postojala grnčarska radnja. Saksije, ćupovi, sačevi, ćuskije, ma svašta je bilo nakačeno I poredjano. Mnogo mi se dopadala ta radnja. Kao da sam ušla u neki drugi svet, u mir, u spokoj. Svaki odlazak na pijacu je podrazumevao svraćanje u tu radnju. Od malena sam volela da čeprkam po zemlji, da sadim, presadjujem, rasadjujem, zalivam ……….osta tako do danas.
Bogami, ja još uvek kupujem kod bakica I dekica, doduše ne na Kalenić pijaci. Mislim, bude tu I neki mladji, ali mi je merak da payarim kod starih ljudi. Maca uvek dobije napad nestrpljenja dok neka izborana starija žena lagano meri, lagano pakuje, lagano naplaćuje, pa dok progovoriš koju reč I osmeh uputiš. To izbrazdano lice mene podseća na moju svekrvu. I ona je prodavala na pijaci dok je mogla. Ruke drhte, lice po kome su godine trčale, povijeno telo koje kraj hladne tezge čeka mušteriju. Sevap je to, valja se, iz poštovanja prema životu ako ne prema nepoznatom čoveku. On se ljuti, žuri mi se. Kaže što ne uzmem kod nekog mladjeg I bržeg prodavca. Oćutim ja I teram po svome, ali kad naidje dan da mi nisu baš sve koze na broju odgovorim pitanjem “A da je to tvoja majka? Da li bi voleo I tada da niko od nje ne kupi zato što je spora?” I tako nastavljamo dalje, ja sa novčanikom u ruci a on sa svim onim torbama punim koječaga, da našu bulumentu naranim.
Naša ćera takodje kupuje kod starih ljudi I strpljivo čeka dok oni sve urade. Videla od majke, duša moja, a od oca naučila da se cenjka. Bože, koji miks.I ona obožava da ide na pijacu. Njene drugarice je gledaju belo, ne znaju deca skoro ni šta je pijac.
I frizeraj preko puta se otvara. To je jako poznat salon bio u to vreme. Išao je čovek I na takmičenja I to inostrana I osvajao nagrade. E, zato što je bio poznat morao je rano da otvara jer žene nagrnule na trajne, farbanje, ladne, vruće I ostale frizure od sabajle. I kafane se otvaraju. Iznose se stolovi I stolice u bašte, čisti se, postavljaju se suncobrani. I kafana “Vltava” se otvara kao I “Trandafilović". U Vltavi sam naječešće nalazila oca. Ne, ne nije on pio, ni manje ni više od ostalih ljudi, ali je čovek boem. Ne svrćuje se kod kuću, što bi rekla moja gospa Mara. Uvek u društvu, bistri politiku sa ostalim redovnim posetiocima. Ako nam je trebao, u uži izbor je dolazilo par kafana u okolini, a ako nije tamo znači da ne želi da ga nadjemo. Sva sreća retko nam je trebao osim za neki zadatak iz matematike ili fizike koji nismo znali da rešimo. Odneli bi im zadatak i oni bi svi počeli da ga rešavaju. Ma, tu je bilo mnogo pametnih ljudi.......družili se. Uvek reše zadatak, ali tako da nema šanse da to odneseno u školu jer se odmah vidi da mi to nismo radili. Bilo je to, kako mi je otac objasnio, na višem nivou. Odoh u školu bez domaćeg pa prepisah na odmoru od nekog sa nižeg nivoa.
I tako svakog jutra, otvorim prozor i gledam na ulicu. Miriše park, miriše hleb, čuje se žagor ranoranilaca, miriše Čubura pospano se protežući. I kako sam uvek ustajala rano, zbog onog naninog pevca, volela sam da otvorim prozor I gledam kako se svet oko mene budi. Volela sam da ujutru udahnem taj miris života. I ostade mi ta navika.
Preko puta parka je“Gradić Pejton”. Skup preslatkih kućica u kojima su bile prodavnice svega I svačega. Tada se davala ona serija “Gradić Pejton” I ovom malom tržnom centru nadenuše to ime. Nije bio velelepan kao Beogradjanka, ali je pitom, mio, šaren i drag.
A Kalenić pijaca je nešto kao znamenitost Čubure, kao spomenik kulture. Što pijac može da napravi čoveka kulturnim, da ne veruješ. Od ranog jutra počinje vašar raznoraznog povrća,voća, džidža, bidža, nepotrebnih stvari, polovnih I novih, vašar taštine. Čija je roba bolja, ko ima nižu cenu, ko je koliko šta platio. Pijaci ne možeš ni pešice prići od nakrcanih kamiončića I kola. Šarenilo robe I prodavaca, povici, mirisi I nemirisi, kartonske tezge, balavi cigančići, kasapi sa krvavim keceljama, cveće, pijanice I skitnice, užurbane domaćice, kućne pomoćnice. Sve pomešano, miks lepote I ružnoće daje život. Volela sam taj život na pijaci. Volela sam da pazarim sa mamom, posle I sama, da gledam šarene marame na glavama žena, da biram plodove sa velikih gomila. Mama je nekako uvek kupovala kod nekih bakica I dekica a redje kod mladjih ljudi. Imala je svoje prodavce. Uživala sam sa punim torbama svačega. Tata nikada nije išao sa nama, pa smo mama I ja išle same. Objašnjavala mi je koji je paradajz dobar, koja zelen, vrste cveća, šta je brano skoro a šta davno. Lepo beše.I danas izmedju tezgi Kalenić pijace kola život.
I na toj pijaci je, od kako ja znam za sebe, a verovatno I ranije, postojala grnčarska radnja. Saksije, ćupovi, sačevi, ćuskije, ma svašta je bilo nakačeno I poredjano. Mnogo mi se dopadala ta radnja. Kao da sam ušla u neki drugi svet, u mir, u spokoj. Svaki odlazak na pijacu je podrazumevao svraćanje u tu radnju. Od malena sam volela da čeprkam po zemlji, da sadim, presadjujem, rasadjujem, zalivam ……….osta tako do danas.
Bogami, ja još uvek kupujem kod bakica I dekica, doduše ne na Kalenić pijaci. Mislim, bude tu I neki mladji, ali mi je merak da payarim kod starih ljudi. Maca uvek dobije napad nestrpljenja dok neka izborana starija žena lagano meri, lagano pakuje, lagano naplaćuje, pa dok progovoriš koju reč I osmeh uputiš. To izbrazdano lice mene podseća na moju svekrvu. I ona je prodavala na pijaci dok je mogla. Ruke drhte, lice po kome su godine trčale, povijeno telo koje kraj hladne tezge čeka mušteriju. Sevap je to, valja se, iz poštovanja prema životu ako ne prema nepoznatom čoveku. On se ljuti, žuri mi se. Kaže što ne uzmem kod nekog mladjeg I bržeg prodavca. Oćutim ja I teram po svome, ali kad naidje dan da mi nisu baš sve koze na broju odgovorim pitanjem “A da je to tvoja majka? Da li bi voleo I tada da niko od nje ne kupi zato što je spora?” I tako nastavljamo dalje, ja sa novčanikom u ruci a on sa svim onim torbama punim koječaga, da našu bulumentu naranim.
Naša ćera takodje kupuje kod starih ljudi I strpljivo čeka dok oni sve urade. Videla od majke, duša moja, a od oca naučila da se cenjka. Bože, koji miks.I ona obožava da ide na pijacu. Njene drugarice je gledaju belo, ne znaju deca skoro ni šta je pijac.
. 