Na taj se pregled čeka mesecima, pa i godinama. Osim ako nemaš debelu vezu. Ja sam je, srećom, imao.
Bolnica Blarikum jedina u tom delu države radi CTDP. Ovde je običaj da bolnice dobiju ime po mestu u kojem se nalaze. Ujak moj, Avram, sredio mi je da dođem na red za manje od mesec dana. Došao sam do bolnice vozom, pa autobusom od Hilversuma kraj raskošnih vila i parkova, pokraj policajaca koji dežuraju pred rezidencijama ambasadora i stranačkih dužnosnika, pa sve do domova za retardiranu decu i Zelenih polja preko kojih se na sve strane rastežu plemeniti čokoti nekad kraljevskih vinograda.
I onda šuma. Bolnica Blarikum smeštena je duboko u šumi, odmah kod poslednje autobuske stanice.
Sišao sam na pločnik i pred glavnim ulazom ugledao skupinu plućnih bolesnika u bolničkim pidžamama kako sede na porcelanskim nošama i javno vrše nuždu. Ušao sam: portir me legitimisao, pregledao moju uputnicu pa moju pozivnicu, proverio serijski broj mog osiguranja. Potom me uputio na Odjel za CTDP. Treći sprat. Na ulazu u Odjel opet su me legitimisali. Tu sam već spomenuo ime doktorice Kraus na koju me uputio ujak. Poseli su me na drvenu klupu u čekaonici i naložili da čekam.
Čekao sam dugo, meškoljeći se na tvrdoj klupi, izraubane stražnjice, čekao sam dok mi je glava lagano venula. I gotovo sam zaspao, kad je stigla doktorka Kraus.
Nisam je ranije upoznao pa smo se sad upoznali, sve topeći se od ljubaznosti i smešeći se – ja svojim žutim i skrhanim, a ona svojim belim i umjetnim zubima. Pitala je kako je Avram, da, moj veliki ujak Avram, kako ostali članovi te cenjene porodice i tako dalje i tako bliže i odvede me na kraju u svoju ordinaciju. Tamo me ispitivala, gledala moj karton, pregledala grlo, rad srca i pluća, a zatim me pitala:
"Zašto vi Lazare zapravo želite na CTDP?"
"Želim znati."
"Nemate šta znati. Ista je stvar, bio rezultat pozitivan ili negativan."
-"Znam, ali želim znati. Uostalom, imam simptome."
"To ništa ne mora da znači. Osećaj lebdenja u glavi, da o tome se govori, ali nema dokaza da to ima veze i sa čim. No, kako hoćete!"
Poslala me u obližnju prostorijicu gde sam se preobukao u zeleni bolnički haljetak. Potom me uzela za ruku, kao dečačića, i odvela me do CTDP sobe. Bila je to najobičnija ordinacija, sa svim pratećim nameštajem i materijalima. Nije bilo kreveta niti ležaja na točkovima. Nije bilo nikavih modernih uređaja, čak ni računara na stolu. Nameštaj je bio stilski, od punog drveta, tako da je izgledalo da sam upao u ordinaciju iz 19. veka. Seo sam na stolicu bez naslona i pričekao da nam se pridruži asistent doktorke Kraus koji je u laboratoriji pripremao Sliku Isusovu za oralnu i intravenoznu upotrebu.
"A gdje je CTDP?" pitao sam.
"Evo ga." rekla je doktorka Kraus i pokazala mi nogom pod pisaći sto gde je na podu ležalo zgužvano juteno platno krem-boje.
Nisam se baš ni iznenadio, jer su mi pričali o tome. Znao sam da je CTDP istovremeno "korak napred i korak nazad" kad je o medicinskoj tehnologiji reč. Pre bi se reklo da je reč o nekom čudu staroegipatske, a ne moderne medicine.
Ipak, nisam očekivao da će CTDP platno biti tako neugledno.
Stigao je asistent s čašom od jogurta u jednoj i debelom, bogato ornamentiranom injekcijom u drugoj ruci. I s njim sam se upoznavao, naširoko i nadugačko, jer su on i doktorka Kraus bili ne samo saradnici nego i dobri prijatelji, moguće i ljubavnici, pa smo opet ******ili o mom ujaku i njegovim zaslugama...
"Pre nego što počnemo", rekao je asistent "želim da znate da vam se divim."
"Zašto?" pitao sam.
"Zato što ja to ne bih mogao, jednostavno nemam hrabrosti."
"Ja nemam hrabrosti da to ne učinim. Znači, otprilike smo isti, nas dvojica."
"Dobro, vas dvojica, još ćete mi se tu i rasplakati. Lazare, vreme je. Skini se."
Skinuo sam zeleni haljetak. Asistent je raširio jutano platno na parketu, zatim ga je poškropio jabukovim sirćetom. Za to vreme doktorka mi je sasula u venu zelenkasti sadržaj injekcije. Promešala je sadržaj jogurt-čašice drvenom kašikicom za grlo pa mi je dala da popijem. Imala je okus mokraće s cimetom, a tako je i izgledala ta čudna tekućina, ta Slika Isusova, kako su je zvali. Stao sam na sirćetni pokrov, na CTDP, zapravo, a doktorka Kraus je iz pisaćeg stola izvukla bič od prirodnog kaučuka, s devet repova.
"Oprostit ćeš mi Lazare", rekla je, "znaš i sam da je to nužno."
Udarila me par puta lagano po leđima, a zatim desetak puta snažno, po celom telu; sva se bila zadihala. Ja sam, naravno, jaukao od bolova, jer se jednostavno nije bilo moguće suzdržati. A nije bilo ni potrebe; bio sam običan pacijent i nisam imao razloga izigravati heroja.. Kad me raskrvarila na više mesta, i po stomaku i po prsima, a najviše po leđima, doktorka Kraus je stala. Ja sam tada legao potrbuške na platno i asistent je navalio na mene sa šakama punim soli. Istrljao me žestoko po izranjavanim leđima, pa po stomaku i grudima. Urlao sam kao da me kolju.
Znao sam, naravno, da je sve to mučenje nužno kako bi organizam mogao preći u stanje "totalnog prokrvljenja", bez čega bi ceo CTDP pregled bio neizvodljiv.
Kad je "soljenje" dovršeno, morali su mi što hitnije zatvoriti rane, a to su i učinili bolničkom lepljivom masom. Potom su me umotali u platno, poput mumije. Bilo je važno da pacijent na platnu ne ostavlja tragove krvi, jer bi oni mogli zamutiti "sliku crnog znoja". Naime, preparat koji sam primio uzrokuje cerebralno znojenje, a ono, poznato je, ostavlja neisperivi trag na svetlim tkaninama. Otuda i ime Slika Isusova, prema legendi o Isusovu liku koji je je ostao ocrtan na njegovu mrtvačkom pokrovu. Tako će se i na ovom pokrovu ocrtati moj lik – zapravo lik moga samrtnog znoja – i iz tog će lika doktorka Kraus iščitati nalaz.
Proveo sam skoro sat vremena umotan u platno. Za to su vreme doktorka i asistent izašli iz prostorije i naložili kaljavu peć u uglu sobe do maksimuma.
-"Znam da će vam biti vruće, ali nemojte izlaziti iz platna jer će nam nalaz propasti."
Rekao mi je to neko od njih dvoje, ali ne znam tačno ko jer sam već bio lagano bunovan od vrućine i nedostatka vazduha. Bojao sam se da ću se ugušiti. Nisam znao smem li si barem napraviti rupicu u slojevima platna, rupicu kroz koju ću promoliti nos, jer kako ću inače disati? Bojao sam se da bih tako mogao upropastiti nalaz, ali nisam mogao izdržati, činilo mi se da se već gušim. Kažiprstom desne ruke kliznuo sam među nagomilane slojeve tkanine ne bih li našao izlaz. Skoro sam iščašio ruku u tom lavirintu grubih ivica, prevoja i slojeva platna, dok nisam osetio kako mi se prst našao napolju. Trebalo mi je još neko vreme da tu teško pronađenu rupu u navojima CTDP platna spojim sa svojim nosom. I da dišem.
Požudno sam udisao pregrijani sobni zrak, jer kaljava je peć pulsirala vrelinom sunčevih protuberanci, ali u tom je zraku bilo barem malo više kiseonika nego unutra, u pokrovu.
Kad sam začuo komešanje u susednoj prostoriji, na brzu sam ruku maskirao svoju rupicu za zrak i pomolio se da taj moj nestašluk ne utiče na ispravnost nalaza.
Odmotali su me, sav sam bio ošamućen i odjednom svestan da sam celo to vreme proveo u polusvesnom, možda i nesvesnom stanju. Možda sam i pronalaženje rupice za disanje samo sanjao, a u stvarnosti se nisam ni pomakao. Uspravio sam se, ali mi se žestoko zavrtelo u glavi.
"Simone", rekla je doktorka asistentu, "odvedi ga, molim te, pod tuš."
Povraćao sam, pa sam se istuširao, pa sam još jednom povraćao i još se jednom istuširao. Onda sam morao u klozet, pa sam opet morao pod tuš.
Bio sam slomljen od umora, i jedva sam našao snage da se obučem. Glava me bolela, poput Zemljine kugle kojoj je ekvator ispucao na više mesta. I celo telo, svaki mišić, svaka božja kost. Leđa i stomak su me pekli od bičevanja, a kraste od bolničkog lepka zatezale kožu na užasno neugodan način.
(nastavak u komentaru)
