Dobar dan svima; i muškima, i ženskima. Šta ima?
Pogledajte prilog 369534
Moji preci su na današnji dan slavili svetog Stefana. Tako je bilo sve do 1945. godine. Tradiciju je prekinula Titova vladavina, a kasnije i moje koketiranje sa filozofijom i svim religijama podjednako. Brat je mio koje vere bio.
To naravno nema nikakve veze sa Mekom turizma na crnogorskoj obali. Ali ima veze sa Crnom Gorom.
Upravo pomislih na svog čukundedu, zastavnika u Crnogorskoj Vojsci, koji je 1904. godine, sa nekoliko desetina Crnogoraca, kao dobrovoljac otišao u Rusko-Japanski rat 1904-1905. I vratio se živ da pradedi ispriča svoje doživljaje.
Mojim junačkim precima je bilo malo to što su dobili bitke protiv svih onih koji su napadali naša brda, uključujući tu i Napoleonovog maršala Marmona, nego su se početkom dvadesetog veka zakačili čak i sa japanskim samurajima. Mašala.
Putovali su brodom iz Bara kroz Jonsko i Egejsko more, pa kroz Dardanele i Bosfor (uz grčku i tursku dozvolu) i preko Crnog mora do Sevastopolja, a odatle železnicom do Vladivostoka, odakle su upućeni na bojište u Mandžuriju. Čukunded je još kao dete slušao priče o mongolskoj najezdi na Rusiju u trinaestom veku, o tome kako su niski i fizički slabi Mongoli postajali nepobedivi kad bi seli na konje, i da su na konjima jeli, spavali, čak i vodili ljubav sa ženama. I kao inkarnacija tih ratnika kojima se divio još od malih nogu, pred njegovim očima pojavili su se Japanci, niski, ali veoma hrabri i borbeni ljudi, vojnici koje bi poželela bilo koja vojska na svetu. Na konju ili na sopstvenim nogama, bez obzira, bili su veličanstveni. Bespogovorno su se žrtvovali za svoju vojsku i domovinu.
Vatreno krštenje za crnogorskog zastavnika dogodilo se u prvoj bici u kojoj je učestvovao. Letele su glave, ruke i noge na sve strane, a mrtve trupine padale na krvlju natopljenu obema vojskama stranu mandžursku zemlju. Oko njega su sevali samurajski mačevi i ruske sablje, i leteli kuršumi sa svih strana. Crnogorski dobrovoljci borili su se požrtvovano i srčano, podjednako kao i Rusi i Japanci. Kao jahači apokalipse kojima ga je baba nekada plašila čitajući mu priče iz Biblije, naoružani pripadnici ako ne najstarijeg onda svakako jednog od najstarijih naroda na svetu probijali su se kroz brojniju rusku vojsku koseći vojnike kao travu. Svojim očima je video kako japanski vojnik uzima pušku od palog ruskog vojnika i u stavu mirno odaje počast ubijenom neprijatelju.
Bilo kako bilo, dogodilo se da je čukundedov kolega i drug, kapetan Lekso Saičić, pristao na dvoboj sa samurajem i ubio ga u tom dvoboju. O tome je po povratku u Crnu Goru ispevana pesma:
„...ej pade glava silnog samuraja.“ Gud, gud, gud... Svir, svir, svir... Ojha.
Čestitke na dobijenom dvoboju Lekso je dobio od admirala ruske flote Roženstvenka i admirala japanske flote Togoa.
Od tada se u Crnoj Gori poštuju samuraji. I ja sam od malih nogu poštovao samuraje. I trudio se da budem kao oni, da se hranim i ponašam kao oni, da radim zgibove na jednoj ruci i sklekove na dva prsta... i svršim više od sedam puta, kao oni... Ali ja nisam Japanac i ne mogu biti samuraj. E, sad, pošto sam im dosta sličan, a nisam Japanac, mogu biti jedino samurajc. Bravo i za tolicko.
A svi vi koji ne verujete, ili vam je sve ovo u „smara“ fazonu, jer ne znate za bolje, i ne vidite dalje od sopstvenog nosa, zapitajte se zašto ste čitali sve dovde. He he he. Vi ne možete biti ni samuraj ni samurajc, ali možete biti samudajc ili samujajc, po vašem izboru. I, naravno, bez upotrebe photoshopa.
Samurajc i samudajc, bez upotrebe photoshopa, izgledaju ovako nekako:
O kako je lep, je6o majku u prdaljku.
Nema više junaka, ali mi koji bismo mogli biti junaci kao naši preci (ako ustreba), koji poznaju princip čojstva i junaštva, ne možemo doći u situaciju da se stidimo svojih predaka.
Ali ovo ne može reći masa ljudi oko mene za sebe i svoje pretke. Imam jedan mali dokaz za ovu tvrdnju.
Naime, u Dunavskom parku u Novom Sadu, u toplo majsko veče pre mnogo godina, pet huligana stoji pored jezera i maltretira labudove. I najednom jedan labud izleće iz vode na obalu, širi krila, nasrće na svu petoricu - i rasteruje ih kao soko golubove. Ha ha ha. A ja se zapitah gde to nestadoše potomci hajduka, uskoka, Solunaca, četnika i partizana, a bogami i Atile Biča božjeg. Rastera ih jedan jedini labud. Nemaju muda da se brane od labuda. A prvi su ga dirali.
Junaštvo je sačuvati sebe od drugoga, a čojstvo sačuvati drugoga od sebe. Junaštvo je nužno zlo koje je naturio neprijatelj. Junaštvo može da obruka čojstvo, ali čojstvo junaštvo nigda.
Hmmm... Ne znam na čiju bi se stranu trebalo staviti u ovom incidentu. Da li zastupati pet huligana ili labuda? Ili čuvati svoja muda? Odlučio sam se za ovo poslednje. I nisam pogrešio. Rasteravši ih, labud se vratio u jezero. Pokazao je da ima više čojstva i junaštva od huligana. Ha ha ha.
Epilog ove priče je filozofsko pitanje: istina ili tradicija - šta? Moj odgovor je istina. No većina vas teško da će da skonta bilo šta od ovoga. „Šatro, gistro, extra, kul... smaraš... smaraš... smaraš...“ Ojha, ojha, Ojha ha...
Pogledajte prilog 369534
Moji preci su na današnji dan slavili svetog Stefana. Tako je bilo sve do 1945. godine. Tradiciju je prekinula Titova vladavina, a kasnije i moje koketiranje sa filozofijom i svim religijama podjednako. Brat je mio koje vere bio.
To naravno nema nikakve veze sa Mekom turizma na crnogorskoj obali. Ali ima veze sa Crnom Gorom.
Upravo pomislih na svog čukundedu, zastavnika u Crnogorskoj Vojsci, koji je 1904. godine, sa nekoliko desetina Crnogoraca, kao dobrovoljac otišao u Rusko-Japanski rat 1904-1905. I vratio se živ da pradedi ispriča svoje doživljaje.
Mojim junačkim precima je bilo malo to što su dobili bitke protiv svih onih koji su napadali naša brda, uključujući tu i Napoleonovog maršala Marmona, nego su se početkom dvadesetog veka zakačili čak i sa japanskim samurajima. Mašala.
Putovali su brodom iz Bara kroz Jonsko i Egejsko more, pa kroz Dardanele i Bosfor (uz grčku i tursku dozvolu) i preko Crnog mora do Sevastopolja, a odatle železnicom do Vladivostoka, odakle su upućeni na bojište u Mandžuriju. Čukunded je još kao dete slušao priče o mongolskoj najezdi na Rusiju u trinaestom veku, o tome kako su niski i fizički slabi Mongoli postajali nepobedivi kad bi seli na konje, i da su na konjima jeli, spavali, čak i vodili ljubav sa ženama. I kao inkarnacija tih ratnika kojima se divio još od malih nogu, pred njegovim očima pojavili su se Japanci, niski, ali veoma hrabri i borbeni ljudi, vojnici koje bi poželela bilo koja vojska na svetu. Na konju ili na sopstvenim nogama, bez obzira, bili su veličanstveni. Bespogovorno su se žrtvovali za svoju vojsku i domovinu.
Vatreno krštenje za crnogorskog zastavnika dogodilo se u prvoj bici u kojoj je učestvovao. Letele su glave, ruke i noge na sve strane, a mrtve trupine padale na krvlju natopljenu obema vojskama stranu mandžursku zemlju. Oko njega su sevali samurajski mačevi i ruske sablje, i leteli kuršumi sa svih strana. Crnogorski dobrovoljci borili su se požrtvovano i srčano, podjednako kao i Rusi i Japanci. Kao jahači apokalipse kojima ga je baba nekada plašila čitajući mu priče iz Biblije, naoružani pripadnici ako ne najstarijeg onda svakako jednog od najstarijih naroda na svetu probijali su se kroz brojniju rusku vojsku koseći vojnike kao travu. Svojim očima je video kako japanski vojnik uzima pušku od palog ruskog vojnika i u stavu mirno odaje počast ubijenom neprijatelju.
Bilo kako bilo, dogodilo se da je čukundedov kolega i drug, kapetan Lekso Saičić, pristao na dvoboj sa samurajem i ubio ga u tom dvoboju. O tome je po povratku u Crnu Goru ispevana pesma:
„...ej pade glava silnog samuraja.“ Gud, gud, gud... Svir, svir, svir... Ojha.
Čestitke na dobijenom dvoboju Lekso je dobio od admirala ruske flote Roženstvenka i admirala japanske flote Togoa.
Od tada se u Crnoj Gori poštuju samuraji. I ja sam od malih nogu poštovao samuraje. I trudio se da budem kao oni, da se hranim i ponašam kao oni, da radim zgibove na jednoj ruci i sklekove na dva prsta... i svršim više od sedam puta, kao oni... Ali ja nisam Japanac i ne mogu biti samuraj. E, sad, pošto sam im dosta sličan, a nisam Japanac, mogu biti jedino samurajc. Bravo i za tolicko.
A svi vi koji ne verujete, ili vam je sve ovo u „smara“ fazonu, jer ne znate za bolje, i ne vidite dalje od sopstvenog nosa, zapitajte se zašto ste čitali sve dovde. He he he. Vi ne možete biti ni samuraj ni samurajc, ali možete biti samudajc ili samujajc, po vašem izboru. I, naravno, bez upotrebe photoshopa.
Samurajc i samudajc, bez upotrebe photoshopa, izgledaju ovako nekako:
O kako je lep, je6o majku u prdaljku.
Nema više junaka, ali mi koji bismo mogli biti junaci kao naši preci (ako ustreba), koji poznaju princip čojstva i junaštva, ne možemo doći u situaciju da se stidimo svojih predaka.
Ali ovo ne može reći masa ljudi oko mene za sebe i svoje pretke. Imam jedan mali dokaz za ovu tvrdnju.
Naime, u Dunavskom parku u Novom Sadu, u toplo majsko veče pre mnogo godina, pet huligana stoji pored jezera i maltretira labudove. I najednom jedan labud izleće iz vode na obalu, širi krila, nasrće na svu petoricu - i rasteruje ih kao soko golubove. Ha ha ha. A ja se zapitah gde to nestadoše potomci hajduka, uskoka, Solunaca, četnika i partizana, a bogami i Atile Biča božjeg. Rastera ih jedan jedini labud. Nemaju muda da se brane od labuda. A prvi su ga dirali.
Junaštvo je sačuvati sebe od drugoga, a čojstvo sačuvati drugoga od sebe. Junaštvo je nužno zlo koje je naturio neprijatelj. Junaštvo može da obruka čojstvo, ali čojstvo junaštvo nigda.
Hmmm... Ne znam na čiju bi se stranu trebalo staviti u ovom incidentu. Da li zastupati pet huligana ili labuda? Ili čuvati svoja muda? Odlučio sam se za ovo poslednje. I nisam pogrešio. Rasteravši ih, labud se vratio u jezero. Pokazao je da ima više čojstva i junaštva od huligana. Ha ha ha.
Epilog ove priče je filozofsko pitanje: istina ili tradicija - šta? Moj odgovor je istina. No većina vas teško da će da skonta bilo šta od ovoga. „Šatro, gistro, extra, kul... smaraš... smaraš... smaraš...“ Ojha, ojha, Ojha ha...
Znam da i tebe to pogadja kao i mene i sve poštene ljude ali bre ne mogu da se skupe tamo ni dve hiljade.I gde će se u novom savezu junaštva dešavati ,za koga i protiv koga,to je ono što uznemirava.ali ništa tu ne možemo nas dvojica pa bolje da ne pričamo više i tome.
