Ana Karenjina sedela je za toaletnim stolom i lakirala nokte na nogama. Tačnije, jedan nokat, onaj palčani desne noge. Otkako joj je parnjača nesretnim slučajem prešla preko vrška stopala, taj joj je nokat pocrneo i više se nije dao nalakirati kako dolikuje. Istina, leto petersburško još bejaše daleko, a ionako će najverovatnije biti u toj meri sveže da se neće moći hodati golih nožnih prstiju. No, lakirala je i dalje taj crni rožnati izboj koji nije pokazivao znakove oporavka.
Mislila je na Vronskog. Taj neumesni fićfirić sa severa gotovo ju je koštao ugleda. Nije smeo onako grubo postupiti s njom pred prijateljima – na jednom od novooktobarskih balova taj joj je oficirčić, istina slučajno, stao na nogu i uopšte joj se nije izvinio – pred svima! (Možda joj je i zato pocrneo nokat, jer bilo je to ono isto stopalo, onaj isti prst, još istiji nokat.) Dobro da je Aleksej uspeo srediti u Ministarstvu da ga pošalju u Srbiju – rat je, na kraju krajeva, a Vronski je vojnik, oficir časni; mesto mu je tamo gde se odvijaju vojne operacije! Što se toga tiče Aleksej je moj Karenjin, mislila je Ana, dobro napravio, ali u drugim stvarima – pomozi Bože, da ne nabrajam: kad se samo setim da mi je i on, taj moj presvetli mužić, juče na primanju kod Andrejevnih stao na onu istu nogu. Kao da je jadna – noga desna, tačnije stopalo, tačnije palac i pripadajući mu nokat – skrivio nekog boga celome svetu, kao i Bogu ponaosob, dovrši misao Ana Karenjina pa mu se vrati - noktu, naime.
Prokleti nokat, tako je uporno crn!, žestila se Ana Karenjina. Probala je s crvenim, probala je s tirkiznim, probala je s ljubičastvenim lakom – ništa, sve jedno veliko ništa. Crn pa crn, kao antipod belim petersburškim noćima. Ili kao crno ispod nokta koje se proširilo pod celom površinom istoga…
Eh, da je Stiva sada ovde, pomisli Ana Karenjina, našao bi leka mojoj boljci. Ali on je, daleko, jako daleko, u onoj skoro pa tatarskoj Moskvi. Uto u prostoriju uđe sluškinja Varenjka. Najavi gosta:
„Stepan Arkadijevič Oblonski!“
„Stiva!“, uzviknu Ana, a u sobu stupi njezin brat.
„Upravo sam mislila na tebe!“, reče Ana i baci se bratu u zagrljaj: „Kako to da si došao k nama? I to upravo sada!“
Stiva se počne izvlačiti iz sestrina zagrljaja ne bi li odgovorio na postavljeno pitanje. No, pritom se spotakne i pokušavajući zadržati ravnotežu stane Ani Karenjini na nogu – desnu.
Ana urlikne i pocrveni poput bulke. Stiva, pak probledi poput štirke.
„Van!“, zaurla Ana.
„Ali sestro…“
„Van!“
„Ali Milostiva“, ubaci se sluškinja Varenjka.
„Svi van!“
I izišli su, svi van. Ana Karenjina ostala je sama. Pomno je pregledavala sve nokte desnoga stopala.
„Ih!“, reče. „Ne samo nokat na palcu, nego i ovaj do njega! Crn kao antikreč! A i ovaj srednji baš nije… i svi do maloga su zapravo promenili boje – od crne preko modre do bolesnožute! Šta sad da radim?"
Ana Karenjina počne očajavati; pokušala se utešiti neutešnim plačem. Kad se malo smirila, setila se stare brojalice kojom ju je – uspavljivala, tešila i/ili zabavljala – njezina stara dadilja:
Ovaj veliki je Car, ovaj do njega boljar, ovaj srednji mužik, domali je pseto seosko, a ovaj najmanji je brrruuuoogkdhčflhljlociuuuuuuuu!
I sad vi recite da nije!
.
