Црквена Историја

Златоуст

Златоуст

Poznat
Poruka
7.420
Тема садржи историја Цркве од Апостола до цара Константина коју је написао Јемсевије Памфил(263-339) и осврт на време Васељенских сабора.Јемсевије Памфил је написао рану историју Цркве на основу црквених списа и података раних историчара.О томе како су настала Јеванђеља зашто се толико разликују,на основу чега је Црква саставила књиге Новог Завета,па о делима Апостола која нису описана у Светом Писму,првим епископима и њиховим наследницима,јересима које су се јављале прва три века н.е. и њиховим оснивачима,Оцима ране Цркве и њиховим делима налази се у Црквеној Историји.Друго дело које се зове Историја Васељенских сабора осврће се на јереси које су узенемириле Цркву и саборима на којима су осуђене од стране Цркве која је и утврдила догматске истине хришћанства.
 
ЦРКВЕНА ИСТОРИЈА

ЈЕВСЕВИЈЕ ПАМФИЛ (КЕСАРИЈСКИ)

Књига прва

1. glava

Stvar o kojoj će se govoriti

Postavio sam sebi u zadatak da opišem sledeće dogadjaje: o tome ko su bili prejemnici svetih apostola, zatim da kazujem o onome šta se dešavalo od vremena Spasitelja pa do naših dana, koja i koliko važnih dela je, po kazivanjima, učinjeno u Crkvi, zatim ko je upravljao najpoznatijim crkvama i slavno njima rukovodio, zatim ko je u svakom od pokolenja, usmeno ili pismeno, štitio reč Božiju; imena, narav (karakter) i vreme onih koji su, žudeći za novotarijama, došli na predele zabluda i, uvodeći lažno učenje (gnosu(1)), poput ljutih vukova, bespoštedno su napadali na stado Hristovo. Govoriću takodje i o tome šta se dešavalo sa judejskim plemenom neposredno nakon njihove urote protiv Spasitelja našeg, zatim o tome kada su i na koji način neznabošci podigli rat protiv reči Božije, a takodje i o tome kakvu su veliku borbu, u svoje vreme, za veru vodili sveti mučenici, pretrpevši stradanja i prolivajući svoju krv; takodje ću govoriti i o nama savremenim svedočanstvima milosrdja Spasitelja našega. Počeću ne drugačije, nego sa izlaganjem o Božanskom Domostroju, čija je osnova položena Gospodom našim Isusom Hristom. Molim dobronamerne ljude da budu snishodljivi prema ovom delu. Svestan sam da ostvariti obećano u celosti ipak stoji iznad mojih sposobnosti, jer se ja, eto, prvi prihvatam takvog dela, i stupam kao na neki put kojim do sada još niko nije išao. Molim Boga da mi bude putevoditelj, i silu Hrista da mi sadejstvuje u ovom trudu, jer ja nisam mogao naći nikakvih ljudskih tragova koje bi ostavili oni što su pre mene išli ovim putem, ako izuzmemo neke priče, u kojima je svako po malo ostavio kazivanje o onome o čemu ja želim da govorim. Ti tragovi su poput glasova u noći ili poput stražarskih vatri koje dolaze do nas i kazuju nam kojim putem treba da idemo, a da se na tom putu ne spotaknemo i padnemo. Sve što je rečeno u tim kazivanjima koja su rasejana na raznim stranama, pokušaću da sjedinim jer ih smatram za korisna u ostvarenju cilja koji sam pred sebe postavio. Kao u nekom duhovnom lutu, uzeću te cvetove koji su ostali od drevnih pisaca, jer su mi od koristi, i nastojaću da ih predstavim kroz istorijsko kazivanje kao nešto što ima svoju vrednost. Rad sam da sačuvam kazivanje o prejemstvu ako ne svih, ono najpoznatijih apostola Spasitelja našeg, sačuvanih u slavnim Crkvama i do sada ne zaboravljenim.

Ovo svoje delo smatram važnim i potrebnim trudom zato što, koliko je meni poznato, ni jedan od crkvenih pisaca, nije se oko toga ovoliko potrudio. Takodje se nadam da će moje delo biti od koristi onima koji su sa pažnjom slušali poučna predavanja iz istorije. Ja sam već ranije u svojoj „Hronici"(1) dao kratak osvrt na dogadjaje, a njihov podrobniji opis nameravam dati tek u ovom delu.

Započeću svoje kazivanje, kako sam već naglasio, sa Domostrojem Hristovim i objašnjenjem njegove prirode, a ona je po dubini i sili daleko iznad ljudskih shvatanja. Započinjući da pišem istoriju Crkve, obavezan sam da započnem od onog trenutka kada je Hristos, a od Koga smo mi i udostojeni da nosimo ovo (hrišćansko) ime, položio osnove svom Domostroju, potpuno Božanskom, nego što se to mnogima čini.

Napomene:

1.Gnosticizam-opšti naziv za više jeretičkih pravaca II-IV veka.Osnovani predstavnici:Saturnin,Valsilid,Kerdon,Markion,Karpokart i Valentin.Za učenje gnostika karakterističan je dualizam(pradstava o dobrom božanstvu i njegovoj nezavisnosti od zle materije) i doketizam(učenje o prizračnosti tela u telesnom životu Isusa Hrista).Protiv gnosticizma često istupaju sveti oci Crkve.Sveti Irinej Lionski u svom delu Protiv jeresi podrobno izlaže istoriju gnosticizma,počev od Simona Vračara(Volhva),.a osobito podrobno analizira stavove Valentina i Markiona.Opovrgavanju gnosticizma posvećeni su i radovi Tertulijama(Protiv gnostika,Protiv Markiona,Protiv valentinijevaca).
2.Hronika-jedno od četri Jevsevijeva dela koja nisu sačuvana.Hronika predstavlja kratku istoriju sveta od stvaranja pa do sredine IV veka(bila je sastavljena u dve knjige).
 
2. glava

O prevečnosti i božanstvu Spasa i Gospoda našeg Isusa Hrista

Priroda Hristova je dvojaka: jedna je poput glave tela, i u njoj mi priznajemo Boga; a druguje moguće uporediti sa nogama (udovima). On (Hristos) uzeo je tu prirodu radi našeg spasenja, i postao je čovek, isti kao što smo i mi. Izlaganje dogadjaja koji slede bilo bi bezprimerno ako prvo ne bi izložili čitavu istoriju Logosa (Reči), počev od najvišeg i najvažnijeg; na taj način onima, koji smatraju da hrišćanstvo nije starije nego li od jučerašnjeg dana, biće pokazano da ono ima drevnost i božanstvenost.

Proishodjenje, dostojanstvo, suštinu i prirodu Hrista nije u mogućnosti da iskaže do kraja ni jedna reč, kako to i kaže Duh Božji kroz proroštvo o Hristu: „Rod njegov ko će izreći" (Is. 53, 8). Jer niko ne zna Oca, osim Sina; i niko ne zna Sina po dostojanstvu njegovom, osim Oca koji ga je rodio Svetog i Presvetog, predvečnu Mudrost, predvečnu i koja postoji u Oca Boga Logosa. Ko, osim Oca, može u potpunosti da shvati njega, do stvaranja svega vidljivoga i nevidljivoga, prvoga i jedinorodnoga (Sina), Arhistratiga razumnoga i besmrtnoga nebeskog voinstva, Andjela nemerljive Zajednice, Ispunitelja pomisli Očevih; rečima neiskazano, sa Ocem Sazdatelja svega; Uzroka, zajedno sa Ocem, svecelog, istinitog i jedinorodnog Sina Božijeg, Vladiku, Boga i Cara svega stvorenoga, koji je od Oca dobio gospodstvo i silu, a takodje i božanstvo, moć i čast. Jer po tajanstvenom bogoslovlju (Svetog) Pisma: „U početku beše Logos, i Logos beše u Boga, i Logos beše Bog. On beše u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo" (Jn. 1,13). Tako i veliki Mojsije, najstariji od svih proroka, pišući, nadahnut Duhom Božjim, o tome kako je sazdana i ustrojena vaseljena, uči da je njen Tvorac i Sazdatelj, ne neko drugi do Hristos, upravo prvorodjeni Logos, kome je Otac odredio sazdanje niže tvari, te on (Mojsije) piše sledeće: „I reče Gospod: stvorimo čoveka po obrazu i podobiju našem..." (Postanje 1, 26). O tim rečima kazuje i drugi prorok, koji u svojim stihovima ovako rasudjuje o Bogu: „Jer On reče, i postadoše; On zapovedi, i sazdaše se" (Ps. 32, 9). On kazuje o Ocu i Tvorcu kao o vrhovnom Vladici, (Koji) carskim pokretom (ruke ili glave) zapoveda, a Logos Božji, ispunjava Očevu zapovest.

Od samog stvaranja čoveka sve, o čemu i kazuju ljudi naročite pobožnosti: veliki sluga Božiji Mojsije i oni sa njime, a još pre Avraam, njegova deca i oni koji sebe projaviše kao pravednike i proroke, sozercavali su njega čistim očima uma; imali su Bogopoznanje i znali su kako je potrebno poštovati i Sina Božijeg. Avraam, sedeći pod dubom (Mavrijskim), video je, po rečima (Svetog) Pisma, Gospoda u obrazu običnog čoveka (trojice mladića), ali se odmah pokloni pred njim mada. je (telesnim) očima gledao u tvorevinu (čoveka, mladiće). On (Avraam), moli ga kao Gospoda: „Eda li sudija cijele zemlje neće suditi pravo?" (Postanje 18, 25). Ako i pretpostavimo da to vidjenje može obmanuti oči posmatrača vidjenjem sazdane tvari, ako sve to smatramo samo izmišljotinom, ali ko bi drugi u ovim rečima mogao biti nazvat Bogom i Vladi kom koji sudi čitavom svetu i tvari, ako ne predvečno postojeći Logos koga Avraam vidi u obličju čoveka? O njemu je rečeno u psalmima: „Posla Reč Svoju i isceli ih, i izbavi ih iz truleži njihovih" (Ps. 106, 20) Mojsije jasno kazuje o tome da On (Logos) stoji odmah posle Oca i kada kazuje o stradanju Sodoma i Gomora (Postanje 19, 24). Takodje, Logos se (obliku čoveka) javlja i Jakovu, i u Svetom Pismu naziva se Bogom, koji govori Jakovu: „Otsad se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj; jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i odolio si..." (Postanje 32, 28-30).

Nema osnove sumnjama da se u pomenutim rečima Svetog Pisma kazuje s nekim od andjela slugu Božjih. Jer Sveto Pismo nije prećutalo nijedan slučaj kada su se (ljudima) javljali andjeli, jasno ih imenujući.

Prejemnik Mojsijev Isus (navin), naziva Reč (Logosa) Predvodnikom nebeskih sila, predvečno postojećom Silom i Premudrošću kojoj je povereno da je odmah iza Oca u upravljanju svime. On njega naziva Arhistratigom voinstva Gospodnjeg, onda kada ga vidi takodje u obličju čoveka, jer napisano je: „I kad Isus bejaše kod Jerihona, podiže oči svoje i pogleda, a to čovek stoji prema njemu s golim mačem u ruci. I pristupi k njemu Isus i reče mu: jesi li naš ili naših neprijatelja? A on reče: nisam, nego sam vojskovodja vojske Gospodnje, sada dodjoh. A Isus pade ničice na zemlju i pokloni se, i reče mu: Šta zapoveda Gospodar moj slugi svome? A vojskovodja vojske Gospodnje reče Isusu: Izuj obuću s nogu tvojih, jer mesto gde stojiš sveto je. I učini Isus tako" (Knjiga Isusa navina 5,13-15). Iz tih reči možeš razumeti da to nije niko drugi do Onaj ko je pričao i sa Mojsijem, jer u (Svetom) Pismu rečeno je: „A Gospod kada ga vide gde ide da vidi, viknu ga iz kupine, i reče: Mojsije! Mojsije! A on odgovori: Evo me! A Bog reče: ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja. I opet reče Bog Mojsiju: Ovako kaži sinovima Izrailjevim: Gospod Bog otaca vaših, Bog Avraamov, Isakov i Jakovljev posla me k vama" (Izlazak 3, 46). A šta je Suština, koja je postojala i pre stvaranja sveta, živa i postojeća, koja je pomagala Ocu i Bogu u sazdanju čitave tvari, imenovana (nazvana) Slovom Božjim i Premudrošću, o tome, osim već navedenih dokaza, moguće je čuti i iz samih usta Premudrosti, koja kroz Solomona veoma konkretno kazuje o svojim tajnama: „Ja mudrost boravim sa razboritošću, i razumno znanje nalazim" (Prem. Sol. 8, 12); „Mnom carevi caruju, i vladaoci postavljaju pravdu" (Prem. Sol. 8, 15); „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije dela svojih, prije svakoga vremena. Prije vekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje. Kad još ne beše bezdana, rodila sam se, kad još ne beše izvora obilatih vodom. Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila. Još ne beše načinio zemlje ni polja ni početka prahu vaseljenskom" (Prem. Sol. 8, 2226); „Tada bijah kod njega hranjenica, bijah mu milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda" (Prem. Sol. 8, 30). I tako, da je Logos Božiji postojao i javljao (se), ako ne svima, to samo nekima, o tome je sada ukratko rečeno. Zašto se On, i ako ranije propovedan svim ljudima i narodima, javi tek sada? neka i to postane jasno svima. Ljudi drevnih vremena nisu bili u stanju da shvate premudro i svesavršeno učenje Hristovo; jer, ubrzo posle prvobitnog blaženog života, prvi čovek, prenebregnuvši zapovest Boga, pao je u smrtni i prolazni život, i dobio je, umesto ranijeg Božanskog nasladjivanja, ovu prokletstvom obloženu zemlju. njegovi potomci ispuniše zemlju i učiniše, sa izuzetkom nekolicine, sve još lošijim; njihovo zveropodobno življenje bilo je sve samo ne i život. Gradovi, društveni život, umetnost, nauka oni o svemu tome nisu razmišljali. Zakoni, pravda, dobrodetelj, filosofija to njima nije bilo poznato ni po imenu. Oni su skitali po pustinjama poput divljih, svirepih zveri. Razum koji su imali u sebi kao seme dato im od Tvorca, oni su uništavali u dobrovoljno izabranom poročnom življenju; u celosti su se odavali najraznovrsnijim gnusostima, razvratu, ubistvima; neretko jeli su i ljudsko meso i onda se osmeliše na borbu sa Bogom. To je onaj rat divova o kojem se zna. Zamisliše da izgrade kulu do neba, i u divljem bezumlju sabraše se da bi krenuli u rat na Svevišnjeg. na te ljude, koji su hodili tim putem, Gospod koji vidi i nadzire sve, posla silan potop i oganj te uništi sve; On ih je iskorenjivao velikom gladju, bolestima, ratovima, kataklizmama i skoro da je tim teškim kaznama zaustavio tu strašnu i mučnu duševnu bolest. I kada su gotovo svi bili u nekoj vrsti dubokog pijanstva, u tom široko razlivenom moru poroka, i kada su duše ljudi bile obuhvaćene dubokim mrakom, tada je Premudrost Božija, prvorodjeni, predvečni Logos, u preobilju ljubavi prema čoveku, poče se javljati onima u podnebesju, u vidu andjela, a u nekoliko navrata, dvojici prijatelja Božijih i neposredno. koliko je to bilo moguće za nas, upravo u obrazu čoveka. Kada se u duši većine ljudi primi bačeno seme pobožnosti, i na zemlji kroz narod koji je proishodio od drevnih Jevreja, poče obraćanje k veri to njima kao ljudima koji su se u većini svojih navika rukovodili po blagočešću, Bog je kroz proroka Mojsija dao obraze i simbole nekakve tajanstvene subote, posvećenje kroz obrezanje i umno sozercavanje ali bez konkretnog razotkrivanja samog smisla tih istih tajni. Kada je zakon koji beše dat Judejima postao poznat, i poput miomirisa se raširio medju ljudima, kada u većini naroda kroz tamošnje zakonodavce i filosofe obraz mišljenja postade čovečan, i narav umesto nekadašnje, divlje i svirepe postade krotka, prijateljstvo i uzajamno zajedničarenje izrodiše duboki mir; kada su svi ljudi i narodi vaseljene bili pripremljeni i sposobni da poznaju Oca, tada se ponovo Učitelj dobrodetelji Logos Očev, javi u početku Rimske imperije kao (Bogo)čovek, učini divna dela, naučivši sve narode veri u Oca; kazuju ljudi o njegovom čudesnom rodjenju, o njegovom novom učenju, njegovim divnim delima, o obrazu smrti njegove, Vaskrsenju iz mrtvih i, na kraju, o njegovom Božanstvenom vraćanju na nebo.
 
Prorok Danilo, ispunjen Duhom Božjim, video je Carstvo njegovo, i ovako opisuje svoje vidjenje: „Gledah dokle se postaviše prestoli, i starac sede, na kojem beše odelo belo kao sneg, i kosa na glavi kao čista vuna, presto mu beše kao plamen ognjeni, točkovi mu kao oganj razgorio. Reka ognjena izlazaše i tecaše ispred njega, tisuća tisuća služaše mu, i deset tisuća po deset tisuća stajahu pred njim; sud sede, i knjige se otvoriše" (Dan. 7, 910); „Videh u utvarama noćnim, i gle, kao sin čovečiji idjaše s oblacima nebeskim, i dodje do starca i stade pred njim. I dade mu se vlast i slava i carstvo da mu služe svi narodi i plemena i jezici; vlast je njegova vlast večna, koja neće proći, i carstvo se njegovo neće rasuti" (Dan. 7,13-14). Jasno je da se sve to ne odnosi ni prema čemu drugome nego upravo k Spasitelju našemu, Logosu Božijem, Koji u početku bi u Boga; Sinom Čovečijim on naziva Sebe jer se imao javiti u telu (ovaplotiti se). Ali pošto su izabrana proroštva o Spasitelju našem Isusu Hristu sabrana u posebne zapise, i svedočanstva o njemu ubedljivo izložena u drugim knjigama, mislim da je ovom prilikom dovoljno rečeno.
 
3. glava

O tome da je još u drevna vremena bilo poznato ime i Isus i Hristos, i da je to ime bilo časno za proroke

Sada je trenutak da se kaže o tome da je ime Isus i ime Hristos bilo poštovano i od strane drevnih proroka, tih bogoljubivih muževa. Mojsije je prvi shvatio kako je veličanstveno i slavno ime Hristos. Dajući obraze, simbole i tajanstvena izobraženja nebeskih javljanja, saglasno reči Gospodnjoj: „I gledaj, te načini sve ovo po slici koja ti je pokazana na gori" (Izl. 25, 40), on, da bi poštovao prvosveštenstvo, kao najviši čoveku dati obraz, naziva ga „Hristos". Prvosveštenički čin, po misli Mojsija, nadvisuje dostojanstvom svako čovečije zvanje, i zato, ime Hristos, daje njemu (čoveku) veliku slavu i čast. Znači, Mojsije je razumeo da reč „Hristos" označava nešto što je Božansko; On je, po nadahnuću Duha Božijeg, predvideo i ime „Isus", smatrajući ga dostojnim osobitog odličja. I dok ga Mojsije još nije znao, ono je prozvučalo medju ljudima, te ga Mojsije daje jedinstvenom čoveku, u kome, po nekom obrazu i simbolu, on prepoznaje svoga naslednika, jer posle njegovog (Mojsijevog) upokojenja, primio je on (Isus navin) vlast nad čitavim narodom. Prejemnik Mojsijev, koji je od Mojsija dobio ime Isus, ranije se zvao Osija (Avsije), a to ime mu beše dato od roditelja. Mojsije, nazvati ga imenom Isus, daruje ga time kao nekim darom, darom koji je dragoceniji od carske krune jer Isus, sin navinov, bio je obraz Spasitelja našega i jedini posle Mojsija, okončavši službu koja mu je data, ispovedajući veru istinitu i čistu, dobi vlast kao nasledstvo. I tako, Mojsije je dvojici ljudi, koji se izdvojiše izmedju čitavog naroda svojom dobrodetelji i slavom: prvosvešteniku i onome ko će posle njega Mojsija) biti vodja naroda, dao je je, radi poštovanja zbog velikih počasti, ime Spasitelja našeg Isusa Hrista.

Proroci koji su kasnije dolazili, nazivali su Hrista po imenu, svedočeći istovremeno i o budućoj zaveri Judeja ali i o prizvanju neznabožaca. Jeremija ovako kazuje o tome: „Disanje nozdara naših, pomazanik Gospodnji, za kojega govorasmo: da ćemo živeti pod sjenom njegovom medju narodima, uhvati se u jame njihove" (Plač Jerem. 4, 20). David, razmišljajući o tim rečima, ovako kazuje: „Zašto se uzbuniše narodi i plemena smisliše zaludne stvari? Sabraše se carevi zemaljski, i knezovi se okupiše zajedno na Gospoda i na Pomazanika njegova... Gospod reče meni: Sin Moj jesi Ti, Ja Te danas rodih. Traži od Mene i daću Ti narode u nasledstvo Tvoje, i u posed Tvoj krajeve zemlje" (Ps. 2,12; 78).

Ne samo one koje su poštovali zbog prvosvešteničkog čina i koje su zbog simbolike pomazivali pripremljenim jelejem, ime Hristos je kod Jevreja krasilo i careve, koji su, po ukazu Božijem proroci pomazivali upravo zarad izobraženja Hrista pošto su oni (carevi) bili praobraz carske vlasti jedinog istinitog Hrista, Reči Božije, Koja caruje nad svima. Znamo da su neki proroci kroz pomazanje sami postali praobrazi Hrista jer su svi oni zaista bili sluge jedinog, istinitog Hrista, Prvosveštenika i vrhovnog Proroka. Kao dokaz toga recimo da niko od onih ko je u drevnosti pomazan na simbolički način, niko od sveštenika, careva, proroka, niko od njih nije ovladao takvom silom Božanske dobrodetelji kakvu je projavio upravo Spasitelj i Gospod naš Isus, jedini i istiniti Hristos. niko od njih, poznatih po svome dostojanstvu i svojoj časti nebrojenim pokolenjima ljudi nije omogućio svojim sunarodnicima da se nazove hrišćanskim imenom. nikome od njima potčinjenih nisu davane Božanske počasti, ni za kim od njih, nakon upokojenja, nisu bili spremni na stradanje i smrt njihovi sledbenici; niko od njih nije izazivao takve potrese unutar društva jer u njihovoj praobraziteljnoj sili ipak nije bilo te realne (stvarne) sile koja je bila i jeste samo u jednome Isusu Hristu. On ni od koga nije dobio simbole i znake Svog prvosvešteničkog čina; On Svoje Prvosveštenstvo, Svoje Carsko dostojanstvo, Svoje Proroštvo ne vodi po ljudskome nasledstvu. On od Jevreja nije dobio ni poštovanje, ni mesto u pročelju, ali je od Oca bio ukrašen svim počastima, i to ne simboličnim nego realnim i stvarnim. ne imajući ništa od onoga što smo nabrojali, On ipak ima najviše prava da nosi ime Hristos nego bilo ko drugi; On je jedinstveni, istiniti Hristos Božiji. Blagodareći njemu svet je ispunjen hrišćanima koji nose njegovo uistinu veličanstveno i sveto ime. On im nije predao obraz i podobije nego dobrodetelj u njenom najčistijem vidu i nebeski život; Svojim učenicima ga je saopštio. On nije pomazan jelejem prigotovljenim rukama čoveka, već, kako to i priliči Božanstvu Duhom Božjim.O tome nas uči Isaija, govoreći: „Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod pomaza da javljam dobre glasove krotkima..." (Is. 61, 1). I ne samo Isaija, nego i David govori, obraćajući se Hristu: „Presto je Tvoj, Bože, u vek veka, skiptar je pravde skiptar Carstva Tvoga. Zavoleo si pravdu i omrznuo bezakonje; radi toga pomaza Te, Bože, Bog Tvoj..." (Ps. 44, 78). Tu, u tim stihovima o Hristu se kazuje upravo kao o Bogu, Pomazaniku, Hristu koji nije pomazan običnim jelejem, nego Božanskim jelejem radosti; time se ukazuje na njegovo izabranje, na sve ono čime se On razlikuje od onih (ljudi) koji su u drevnosti bili pomazivani uljem i koji su na taj način bili praobrazi istinskog Hrista. na drugom mestu, David, objašnjavajući ko je Hristos, kazuje sledeće: „Reče Gospod Gospodu mome: Sedi Meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim" (Ps. 109, 1) i: „Iz utrobe pre zornjače rodih Te. Zakle se Gospod i neće se raskajati: Ti si Sveštenik do veka, po činu Melhisedekovu" (Ps. 109, 34). O Melhisedeku Sveto Pismo kazuje da je sveštenik Boga Višnjega; Sveto Pismo ne kazuje da je on pomazan uljem koje je načinio čovek, niti da potiče od svešteničkog roda, kao ni to da je od Jevreja dobio sveštenstvo. Zbog toga kada se kazuje o Spasitelju našem, kazuje se da je On sveštenik po rodu Melhisedekovu, a ne po redu drugih koji su po nasledstvu dobijali sveštenstvo. Istorija govori da je On od Oca postojao „pre zornjače", tj. pre stvaranja sveta, te da njemu u vekove vekova pripada neprolazno i besmrtno sveštenstvo. Veliki i svima jasno vidljiv dokaz njegovog Božanskog pomazanja je to što od svih ljudi koji su živeli i žive u ovom svetu, samo njega nazivaju Hristos; ispovedaju i propovedaju Ga kao takvog; pod tim imenom njega pominju i Jelini i varvari; o tome svedoči i to da i sada, po čitavoj vaseljeni, učenici njegovi poštuju Ga kao Cara, kao Proroka, proslavljaju Ga kao jedinog Prvosveštenika Božijeg, i više od toga kao Reč Božiju, koja predvečno postoji i koja je od Oca udostojena najviših počasti; o tome takodje svedoči i to da mu se danas ljudi klanjaju kao Bogu. I što je najdivnije: mi, koji verujemo u njega, poštujemo Ga ne samo ustima (rečima) i govorom, nego celokupnim našim bićem, projavljujući našu veru u njega našim životom.
 
4. glava

O tome da način kako treba slaviti Boga,po učenju Hrista Spasa, nije bio ni nov, niti stran

Smatram za neophodno da pre nego što započnem svoje kazivanje, saopštim i o tome, a da niko ne bi pomislio imajući u vidu vreme njegovog života u telu, da Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos jeste nekakva nedavna ličnost. Da se učenje njegovo ne bi pokazalo kao novo i strano, učinjeno od strane nekog novog čoveka koji se ni čim ne razlikuje od drugih ljudi, ukratko ćemo reći nekoliko reči i o tome. Dolazak Spasitelj našega Isusa Hrista zasijao je ne tako davno. Gle, po neizrecivom odredjenju jedan zaista novi narod, ne mali, ne slab i ne nekakav koji živi u nekom zabitom delu sveta, nego veći od svih naroda, zaista mnogobrojan i blagočestiv, neuništiv i nepobediv narod jer Bog mu je svagda u pomoći. Taj narod je od svih poštovan zbog svoga imena koje proishodi od imena Hristovog. Jedan od proroka, opčinjen vidjenjem i providevši buduće vreme darom Duha Božijeg, uzvikuje: „Ko bi slušao to što kazuje On? Zemlja jednoga dana beše u porodjajnim mukama i eto, rodi se narod" (uporediti sa Is. 66, 8). On naglašava i na buduće ime toga naroda: „Sluge Moje nazvaće se imenom novim koje će biti blagosloveno po čitavoj zemlji".

Mada, očevidno, mi zaista jesmo novi narod i ime hrišćansko nije tako pradavno, i tek što se upoznaše narodi sa nama, naš život je ipak obraz ponašanja saglasan sa dogmatima blagočešća koji ipak nisu u nama odskora nego su postojano čuvani od samog nastanka čovekovog. Drevni, bogoljubivi ljudi, po prirodnoj pobudi živeli su upravo tako, a ja ću to dokazati kroz sledeće reči: postoji narod koji nije odskora, narod koji je poznat zbog svoje drevnosti. To su Jevreji. njihove priče i njihove knjige kazuju o ljudima, istina retkim i malobrojnim, koji se ničim nisu razlikovali u blagočešću, pravednosti i svim ostalim dobrodeteljima. Jedni od njih živeli su do potopa, drugi posle njega, kao na primer deca i potomci noja; a takodje i Avraam, čiji sinovi provozglašavaju njega (Avraama) svojim vodjom i praroditeljem. Onaj ko bi sve te ljude nazvao pravednima, a posvedočeno od samog Avraama pa do prvoga čoveka, i hrišćanima, ako ne direktno po imenu tad po njihovim delima, zaista ne bi pogrešio protiv istine. To ime označava sledeće: hrišćanin, poznavši Hrista i učenje njegovo, razlikuje se blagorazumnošću, pravednošću, trpljenjem, dobrodeteljima, hrabrošću i blagočešćem u ispovedanju jedinog Boga Svedržitelja. I sve to (ti drevni ljudi) nisu činili ništa manje od nas. Oni, kao i mi, nisu pridavali značaj obrezanju; takodje, kao ni mi, nisu davali značaj suboti; isto, kao ni mi, nisu imali tako izražene zabrane po pitanju hrane. Tek kasnije, Mojsije odredjuje da se sve to čuva zarad toga što je reč o simbolima, a za hrišćane to više nema značaj. Ali, bez sumnje, oni su znali za Hrista Božijeg. Jer njega je video Avraam. On je dao predskazanja Isaaku, govorio je sa Izrailjem, besedio je sa Mojsijem i mnogim drugim prorocima. nadam se da će mi svako dati za pravo, da su ovi Bogu zaista dragi ljudi, dostojni imena Hristovog, po rečima koje se odnose na njih: „ne dirajte pomazanike moje, i prorocima mojim ne činite zla" (Ps. 105, 15). Jasno je da kao najstariju, treba smatrati onu veru koju je imao (čuvao) Avraam i oni koji su živeli kao bogougodnici, a da je ta vera ponovo projavljena svim narodima upravo kroz učenje Hristovo. I ako kažu da je Avraam tek kasnije dobio zapovest o obrezanju, to je ipak mnogo pre toga posvedočena njegova pravednost upravo kroz veru, jer tako o njemu govori reč Božija: „I poverova Avram Bogu, a on mu to primi u pravdu" (Post. 15, 6. Rim. 4, 3). Tom čoveku, još pre obrezanja, javio se Bog a to beše Hristos, Reč Božija, i kroz ove reči potvrdio veru Avraama: „Blagosiljaću one koji tebe uzblagosiljaju, i prokleću one koji tebe usproklinju; i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji" (Post. 12, 3), i: „Od Avrama će postati velik i silan narod, i u njemu će se blagosloviti svi narodi na zemlji" (Post. 18,18). Naravno da se to i dogodilo sa nama. Verom u Hrista koji se javio, opravda se Avraam koji odbaci sujeverja predaka i zablude ranijeg života, i poče ispovedati (veru) jedinog Boga Svedržitelja i služiti njemu dobrim delima, a ne čuvanjem Zakona. Upravo takvom čoveku (Avraamu) rečeno je da je na njemu blagoslov za sva plemena i sve narode. Avraamovu veru, potvrdjenu delima, a ona su važnija od reči, danas po čitavom svetu čuvaju hrišćani. I eto, ništa nas ne sputava da kažemo da je naša vera i život, nas koji živimo posle Hrista, i vera i život drevnih ugodnika Božjih ista je; da to nije nikakva nova ili strana vera, nego, kako smo to i pokazali, da je to prva i jedina i prava vera, koja nam je predata kroz učenje Hristovo. Mislim da je dovoljno rečeno o ovome.
 
5. glava

O vremenu u kome se javi Hristos medju ljudima

I sad, posle ovog uvoda, koji je neophodan za istoriju Crkve (a koju mi želimo napisati), započinjem, poput nekog stranstvovanja (putovanja), od vremena ovaploćenja Spasitelja našeg. Prizovimo Boga Oca i Samoga Isusa Hrista, Spasitelja i Vladiku našeg, nebesnog Logosa, da nam pomogne i sadejstvuje u izlaganju istine.

Bila je četrdeseta godina carevanja Avgusta i dvadeset i osma (godina) od pokoravanja Egipta i smrti Antonija i Kleopatre, na kojoj se završila egipatska dinastija Ptolomeja, kada je, saglasno proroštvu o njemu, u Vitlejemu Judejskom, u vreme prvog popisa tokom uprave Kvipinija Sirijom, rodjen Spasitelj i Vladika naš Isus Hristos (1). O tom popisu u vreme Kvirinija kazuje i Josif Flavije, najpoznatiji medju jevrejskim istoričarima.(2) Tu Flavije kazuje o onome šta se dogodilo u vreme ustanka u Galileji, o kome u Delima apostolskim Luka kaže sledeće: „Posle ovoga ustade Juda Galilejac u dane popisa i odvuče dosta naroda sa sobom; on takodje pogibe i svi koji ga slušahu rasturiše se" (Dela ap. 5, 37). U XVIII knjizi „Drevnosti", pomenuti pisac, u saglasju sa tim, kazuje ovo: „Kvirinije, jedan od senatora, prošavši kroz sve magistrature i na kraju postavši konzul, čovek veoma uvažen, došao je u Siriju u pratnji nevelikog broja ljudi; kesar ga je poslao u svojstvu sudije za narod i cenzora koji je trebao da procenjuje imetak...". nešto kasnije Flavije kaže: „Juda Gavlonit, iz grada Gamale, zajedno sa farisejem Sadokom, pozivao je narod na ustanak, govoreći da procena imovine nije ništa drugo do put ka ropstvu; i pozvao je narod da zaštiti svoju slobodu..."'(3). U drugoj knjizi istorije judejskog rata, on (Flavije), ovako kaže: „Tada Galilejac, po imenu Juda, poče da saziva svoje sunarodnike na borbu, prekorevajući ih zbog njihove saglasnosti da se plati danak Rimljanima...".(4) Tako kazuje Josif.

Napomene:

1.43. godina pre Hrista,kao posledica bitke kod Mutine,armije republikanaca dovodi na vlast u Rimu Oktavijana,Antonija,Lepida.Od tog vremena Jevsevije smatra da započinje uprava Oktavijana,budućeg Avgusta.40. godina Rimske imperija je bila podeljena među trijumfatorima,pri čemu je Judeja bila priznata kao polu nezavisno carstvo.35. godine Oktavijan je zavladao oblašću Lepida,a 31 godine došlo je do rata između Oktavijana i Antonija.Antonije doživljava poraz u bitci kod Akciuma i zatim iuvršava samoubistvo.Na taj način 30. godine ,Oktavijanovim oblastima prisjedinjena je i oblast kojom je upravljao Antonije,tj. Egipat.31. godineOktavijan dobija titulu avgust,a 27. godine postaje tribun.Na taj način,rođenje Spasitelja,po Jevseviju,bilo je 3. ili 2. godine pre hrišćanske ere.
Potrebno je naglasiti,da po hrišćanskom računjanju vremena ,čiji je utemiljivač veoma učeni Dionosije Mali(kraj V i početak VI veka),godina rođenja Hrista(1 godina nove ere),jeste 754 godina od osnivanja Rima.Većina savremenih izvora pretpostavlja da je datum rođenja Isusa 4. godina(749.-750. godina od osnivanja Rima),jer je te godine umro car Irod Veliki.
2.Pitanje o vremenu popisa vršenom u vreme Sulpcija Kvirina predstavlja jedno od najsloženijih kada je reč o izlaganju hronologije zemnog života Spasitelja.Po svedočanstvu Josifa Flavija,to se dogodiilo posle smrti cara Arhelaja,Irodovog sina(6. godina posle Hrista), u vrme kada je Sirijom upravljao Sulpcije Kvirin(760.-765. godine od osnivanja Rima,tj.6.-12. godine posle Hristovog rođenja).Postoje različita objašnjenja neslaganja vremena u jevanđeljskoj povesti(pogl. Lk. 2.1-2),a na kojoj se zasniva kazivanje Jevsevija Kesarijskog i svedočenje Josifa Flavija,ali možda je najverovatnije sledeće:Kvirin je dva puta bio upravitelj Sirije(prvi put 750.-753. godine od osnivanja Rima tj. od 3. pre pa do 1. godine polsle rođenja Hrista), i početkom svoje prve uprave nastavio je popis započet od njegovog prethodnika Vara(6-4. godina pre Hristovog rođenja).Takvo objašnjenje potpuno odgovara reči ,,prvo koje se sreće kod Luke,tada kad Josif Flavije govori o popisu iz vremena druge uprave Kvirina.
3.Josif Flavije ,,Judejske drevnosti" XVIII,1,1 ruski prevod.Kod Josifa Flavija govori se o 4, godini posle Hristovog rođenja,kada je Juda Galilejac bio uhvaćen od Rimljana i kažnjen.
4.Josif Flavije, ,, Judejski rat".
 
I6. glava

O tome da je nestalo vladara u judejskom narodu po naslednom redu od predaka, kao što je to predskazano, i da je prvi judejski car iz tudjeg naroda (plemena) bio Irod

Tada je nad Judejima carsku vlast dobio stranac. Ispunilo se ono šta je napisano od strane Mojsija: „Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dodje onaj kome pripada, i njemu će se pokoravati narodi" (Post. 49, 10). To proroštvo beše neispunjeno dok su Jevreji živeli pod upravom svojih istoplemenika, počev od samog Mojsija i sve do carstva Avgusta, kada je vlast nad Jevrejima data strancu rimljaninu Irodu(1). Josif Flavije kazuje o njemu da je po ocu bio Idumejac, a Arapin po majci; ali, Afrikan(2) (ne neko drugi, nego poznati istoričar), kazuje da po tim rečima, onaj ko bi se temeljno pozabavio njegovim poreklom, Antipatar(3) (Irodov otac), beše sin nekog Iroda iz Askalona, jednog od jerodula u Apolonovom hramu. Taj Antipatar je još kao dete uhvaćen od Idumejaca (razbojnika), i ostao je kod njih pošto njegov otac, kao siromašan čovek, nije imao novca za otkup, te od njih beše vaspitan. Zatim se on dopade Girkanu(4) (ili Hirkanu) , prvosvešteniku Judeja, i od tog Antipatra, u vreme Spasitelja našeg, rodi se Irod. Eto, takvom čoveku pripade vlast nad Jevrejima kada, saglasno proroštvu, veliko beše očekivanje naroda pošto kod njih nestade upravitelja i vodja iz naroda, koji su tada prejemstveno nasledjivali jedan drugoga od vremena Mojsija. Do ropstva i preseljenja u Vavilon, njima su upravljali carevi, počev od Saula a zatim Davida. Do careva njima su upravljale sudije; oni se pojaviše posle Mojsija i njegovog naslednika Isusa (navina). Posle povratka iz Vavilona, uprava medju Jevrejima beše aristokratsko - oligarhijska (svime su upravljali prvosveštenici), dok Ptolomej, rimski vojskovodja, nije opsednuo Jerusalim i osvoji ga na silu; on je oskrnavio sveto mesto, ušavši u Svetinju nad Svetinjama. Aristovul(5), koji je u to vreme po prejemstvu od predaka, bio car i prvosveštenik, u okovima zajedno sa decom beše poslat u Rim; prvosveštenstvo tada preuze njegov brat Girkan, i sav jevrejski narod postade podanik Rima. Girkan, na kome se završi prejemstvena predaja prvosvešteničkog čina, bio je zarobljen od Partaćana, a narod biblijski, voljom rimskog Senata i imperatora Avgusta, kao što rekoh, beše predat u ruke stranca Iroda. Tad, u to vreme, saglasno proroštvu, dolazak Mesije postade očevidan. Verni svedok tog vremena neka za tebe bude Josif, koji kazuje da je Irod, dobivši od Rima vlast, prekinu nekadašnje prejemstveno zadobijanje carske vlasti i prvosveštenstva jer Irod postavi za sveštenika Arhelaja(6), a posle njega Rimljani pokoriše Judeje. On kazuje da je Irod pod ključem i svojim pečatom držao odeću prvosveštenika, ne dajući prvosveštenstvo nikome. Tako je postupao i Arhelaj, a posle njega i Rimljani. Da te reči posluže kao potvrda i drugom proroštvu o javljanju (dolasku) Spasitelja našeg Isusa Hrista. U knjizi (proroka) Danika, nakon odredjivanja o broju sedmina do javljanja Hrista (a o tome smo mi rasudjivali), sledi proroštvo: „Sedamdeset je nedelja odredjeno tvome narodu i tvome gradu svetom da se svrši prestup i da nestane greha i da se očisti bezakonje i da se dovede večna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže sveti nad svetima. Zato znaj i razumi: otkad izide reč da se Jerusalim opet sazida do pomazanika vojvode biće sedam nedelja, i šezdeset i dve nedelje da se opet pograde ulice i zidovi, i to u teško vreme. A posle te šezdeset i dve nedelje pogubljen će biti pomazanik i ništa neće ostati; narod će vojvodin doći i razoriti grad i svetinju; i kraj će mu biti sa potopom, i odredjeno će pustošenje biti do svršetka rata" (Dan. 9, 24-27). To se i ispuni u vreme rodjenja Spasitelja našeg Isusa Hrista. To je bilo neophodno naglasiti da bi se utvrdila tačnost datuma.

Napomene:

1.Irod I (Veliki) car Judeja(37-4 godina pre Hrista).Bio je Indumejac,tj. poticao je iz naroda koji je imao poreklo od Isava(Edoma),a koji je prodao svoje prvorodstvo Jakovu(25.28-34).Izrailj svoje poreklo vodi vodi od Jakova(Post. 32.28.).Indumeja se nalazi južno od Judeje.Kao rezultat ratova Johanana Girsana(135-104 godina pre Hrista),Indumejci su bili judeizirani i prihvatili su jevrejske religiozne zakone.
2.Julije Afrikanac(+237)-učeni hrišćanin.Rođen je u Severnoj Africi,živeo u Palestini.Autor dva velika dela ,,Pentahiblos"(hronika sveta od stvaranja) i ,,Cestus" (svojevrsna enciklopedija postojanja),koja su sačuvana samo u odlomcima koje je naveo Jevsevije u svojim spisima.
3.O Antipatru pogl.- Josif Flaivje, ,,Judejski rat" I.6.2-4.
4.Girkan(Hirkan) II - sin Judesjkog cara Aleksandra Janeja(104-78 godina pre Hrista),unuk Johanana G(H)irkana I;car i prvosveštenik Judeje(63-40 godina pre Hrista).
5.Aristovul-mlađi sin cara Aleksandra Janeja i Aleksandre.70. godine pre Hrista,prinudio je svog starijeg brata Girkana II da odstupi od vlasti i prvosveštenstva u njegovu korist.Girkan je bežao tokom vladavine cara Arvijskog Areta,koji je započeo napad na Judeju i 65 godine opseo Jerusalim.Aristovul je sa vojskom prognao Aretu uz pomoć Rimljana,ali nije napravio sporazum sa svojim saveznicima.Rimski vojskovođa Giej Pompej(106-48 godina pre Hrista) osvaja Jerusalim 63. godine i deportuje okovanog Aristovula u Rim.Aristovul nedugo zatim uspeva da pobegne u Judeju i podiže ustanak protiv Rimljana.Biva pobeđen od strane Gabila(Pomejevog pomoćnika) i ponovo je sa zarobljanicima poslat u Rim.49 godine oslobađa ga Julije Cezar,te se Aristovul ponovo vraća u Judeju,ali na tom putu i umire otrovan od strane Pompejevih špijuna.
6.Arhelaj-sin Iroda Velikog.Pred kraj života,Irod je njega naznačio kao svog naslednika,Arhelaj je na početku svoje uprave izazvao velika nezadovoljstva u narodu pa je došlo do pobune(pominje se broj od oko 3000 stradalih),što je takođe stvorilo i veliku mržnju naroda prema njemu.Kada je krenuo u Rim da bi utvrdio svoje pravo na presto,tamo beše upućena i delegacija izabrana od naroda,sa molbom da se Judeja prijedini Rimu kao provincija tako da bi se onemogućilo Arhelaju da i dalje vlada njome(pogl. Lk. 19.12-14).Avgust je potvrdio Irodovo zaveštanje i dao je Arhelaju vlast u Judeji,ali bez titule cara, tj. proglasivši ga za etnarha-,,upravitelja naroda".Česte smutnje tokom njegove uprave prinudile su Avgusta da Arhelaja pozove u Rim i 6. godine posle Hristovog rođenja,on beše poslat u Galiju(Beč),gde Arhelaj i umire(pogl. Josif Flavije ,,Judejski rat" II,1-7).
 
A meni baš nikako nije jasno zašto to čini...Zar mu nije bilo jednostavnije da postavi link ka ...Jevsesije Kesarijski-Istorija crkve... pa ako neko želi da to čita, to čini onako opušteno.
Kliknite za proširenje...
A ti moraš da povariš iznenađanje.:D
Problem je što link nije ka celoj knjizi,već su u pitanju prve četiri glave knjige.Celu knjigu nisam našao na netu da ima da se skine ili čita,pa sam prinuđen da koristim knjigu koji imam kod sebe.Ako možeš da neđeš link ka celoj knjizi ti ga postavi.Olakšaćeš mi posao i uštedeti vreme.
Prve dve glava opet pišem iz razloga što nemaju napomene za njih u elektronskim knjigama na netu,koje smatram jako bitne ,jer pružaju jasnije informacije čitaocu i sprečavaju da dođe do zabune.Npr. u prvoj knjizi na kraju 13 glave, za događaj koji se desio posle Isusovog vaznesenja stoji napisano;,,To se dogodilo u 340 godini".U pitanju je era Selevkida koja počinje da se računa 311 godine pre Hristovog rođenja kako stoji u napomnema,ali bi bez ovoga čitalac bi razumeo da se to zaista desilo 340 godine.Opet bi onda bio problem u godinama,jer ispada da se to desilo 29 godina n,e,pa bi se događaj opisan u 13 glavi morao desiti pre Hristove prorpovedi( kad je imao 30 god.),dok napomenuto delo govori da se to desilo posle vaznesenja.Odgovor za ovo može da se nađe u napomenama napisanim u 5 glavi.Ima još mesta gde slične greške mogu da se jave,zato smatram da napomene treba da budu napisne.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top