Сви смо помало прогнозери, углавном неуспјешни. У своје име се бар могу заклети. Ови дани доносе неке нове теме, на жалост тешке и бруталне. Појединци и неке групе на то што се дешава заиста не утичу и нијесу битни. А бога ми ни неке „државе“, што због својих слабости, а подоста што и на великој карти не представљају баш ништа. Наравно да то не искључује право да се све коментарише и да му се да свој суд. И опет да поновим са својим правом на грешку и погрешно виђење, на крају крајева не кошта ништа. Цијена моје или туђе грешке у прогнози је савршено неважна, осим мени наравно. Па да у томе мору прогноза чујете још једну, ни тачнију ни погрешнију од хиљада сличних.
Наиме у конфликту искрслом између једног, назваћемо га Џоа и другога нека овај пут буде Аљоша, сви мјеримо километре, „јунаштво“, као да је у таквоме сукобу важна даљина, и као да јунаштво може да се мјери килограмима и центиметрима. На замишљену вагу пристигли су и на тасове се наваљују „килотони“, махови бројеви. Моторизоване и самоходне насупрот оних вучених топова и хаубица. Оштрина ријечи и изјава, и тасови оптерећени свима потребним и непотребним „теговима“ тјерају сказаљку час лијево час десно. Ако неки калибар зафали да би једна страна претегла, ваде се лична искуства и појачава позиција „аргумената“. А рат поштујући само своју и себи познату филозофију убија, руши и кида. Углавном је он некада давно започео, када његови учесници највјероватније нијесу били ни рођени. На неки начин је тај сукоб био набијен енергијом и опруга сабијена. Требало је само неко вријеме да се опруга довољно ослободи и хаос креће. Прво на првој борбеној линији гине истина, и једној и другој страни само би у наступајућим данима сметала. Људскост и повезаност су бар до сада биле друга жртва. Поштење, фер плеј и „чојство и јунаштво“, како ми волимо да кажемо баш ни до сада није красило ратове и борбе. Човјеков инстинкт животиње да преживи и психолошка припрема да то шта ради има сврху и логику је обавезни задатак оних који брину о „моралу“. А о „моралу“ у рату могло би се говорити, мени бар те двије ствари не иду руку под руку. Сада све може започети и за посматраче и учеснике. Бруталне одмазде су храна за оне који се колебају и оклијевају. Обрве се спусте на очи, периферни вид замути а карта или „гоогле“ приказ појави испред некога савременога „Наполеона“. Полуистине из историје, и допола научене лекције из географије, већ се јасно види правац и ток битке и сукоба.
На жалост, није тако и то не због мене или некога другога разлога, људи су иначе као јединке супротстављени једни другима, и појединачно и колективно. Планови су чисто математички, и баве се само бројевима. Психолошки билтен је ту само да да потребан темпо и динамику. Ако вам се учини да је нешто застало, варка је. И притисак који гура људе на неки поступак није ту без разлога, чак ни музика без јасно дефинисаних пауза и тренутака тишине између тонова не би могла бити музика већ једноличан тон. И сада оно за завршетак мојега виђења, а даће бог и да Џо и Аљоша буду сличне среће. Све оно што треба да се деси било би „хуманије“ да се деси што прије, и да живот крене даље. Рату је мјесто у књигама и у историји. А наш овоземаљски живот је један, грехота је свакога угаженог цвијета а не човјека. Можда се могло без ове моје „анализе“, једноставно нијесам одолио.
Сјећам се једном, почињу овако многе приче које сам још као дијете чуо. Чак и уџбеници често понове сличну фразу, „врхунац“ је доживјела од до. Ту би по књигама прича завршавала, а у причама савременика била допуњена по неким романсираним додатком, којем тачност није била ни намјера ни обавеза. Живот какав познајемо, почесто допунимо понеком бојом, или утиском, лакше је тако. Лакше него га доживјети без емоције, таксативно и уз чињенице. Људи смо, рекао би по неко. Тачно је и то, и сам се таквоме погледу на свијет приклањам. Опет не толико да неке ствари не видим.
На здравим темељима ничу здраве куће, које и послије много времена пркосе и уживају у бату корака по својим подовима. Имам утисак да је нешто слично и са државама, неке буду постављене на путу као наша, па је свако мало „шофери“ са великим камионима без кочница продрмају и и претворе у прашину. Неке, они који праве државе поставе богу иза ногу, па их заборави и бог и људи. А неке настану и на лажима, малим или великим. Није важно колике су, мислим лажи. Биле мале или велике свеједно су лажи, и лош темељ за било шта а камоли за дом људи „државу“. Оне и нестану како су настале, дјелују витално и лијепо. Са све заставама и љутим орловима на кокардама(грбовима), а онда се када се то најмање очекује расплину и остане послије њих чудан вакум. Некоме и недостају, али их и он брзо заборави. Људима који су у томе нестанку остали без дома и некога драгога остаје јад и туга док год живе. Судбина је то, или нешто тужно чему ја одговарајући назив не знам. Због тога ћу прећутати тај дио, и због поштовања и саосјећања која имам према онима који су некога или нешто изгубили.За државу која нестаје или је у фази брисања са карте немам осјећај емпатије или било каквога жаљења, била па је нема, крај приче. Ето била је једном једна, а лијепа и напредна које више нема. Јели тако хтио бог или неко мањи или већи то вам ја не знам. Знам да тамо гдје је некада била још причају бајке о временима када је ту постојала велика које више нема. 