Čovek
Kada živimo nezavisni od bilo čega ,očuvana je sva naša sposobnost i energija i prestaje da bude važno da li dobijamo ili gubimo. Stupanjem u dodir sa isinom prestajemo da budemo sami. Usamljenost se dakle ne leči druženjem sa drugim ljudima i stvaranjem emotivne zavisnosti od njih,te i ljubav tako isključuje sve oblike zavisnosti,isključuje strah,zahteve i očekivanja.
Nesvestan život nije vredan da bude proživljen. Kada odbacite svoje iluzije i postanete svesni sebe i sveta oko vas, otkrićete svu lepotu života na Zemlji
.
Antoni de Melo
Kada ovog jadnog i grešnog čoveka ,kada ovog nasmejanog a pritom večito nezadovoljnog , nesrećnog ,nezasitog i oholog čoveka,kada ovog po spoljašnosti veselog i bezbrižnog a u duši do poslednjih granica ,srcem vidljivih,moralno posrnulog,duhovno osakaćenog i od sujete,sebičnosti i pohlepe sazdanog ljudskog stvora,kada ovu bednu neznalicu ljudsku obuzme osećanje divljenja prema nekome,tad se gotovo uvek dogodi da to osećanje pod ruku za sobom vodi strah , poštovanje , ljubomoru , zavist i prezir.
Ja sam čovek od pedeset godina. Ime mi je Sinbijadin. Ja mrzim svoje ime. O,kako ga samo mrzim ! Mrzim ga i prezirem čitav svoj život. Zapravo ,ne baš čitav život. Sa četiri godine sam prvi put počeo da viđam drugu decu. Bio sam sin jedinac ,od oca nekakvog računovođe i majke domaćice. Bili smo doseljenici u kraju. Sa ocem smo se nakon mog rođenja otselili na jug u nekom neuspelom programu razvijanja siromašnih opština,gde nebeše ni kakvog poštenog komšiluka a kamoli mojih vršnjaka te ja tako bi usamljen do očevog ponovnog premeštaja u prestonicu. A dole na jugu,eh, dole na jugu ostade sve ono iskreno i čovečansko što je od mene ikad postalo u ovom mom bednom i lažnom bitisanju. Smejete se ? Samo se vi smejte . Dok ja ne znadoh za druga imena ili bar dok ne upoznadoh decu koja se drugačije zovu,a jos kad sam saznao da se onaj Simbad ,onaj moreplovac ,zove skoro isto kao i ja , eh , tu mojoj sreći nebeše kraja. E sad vi zamislite onu sreću koja večito traje,i sreću bez nagoveštaja da će tu nešto ikada da se promeni,i svo to moje spokojstvo i tu moju ljubav koju sam davao kako sam je i primao i kako to samo dete ume i može i to detinje srce moje koje je kucalo kako za mene tako i za sva bića na ovoj planeti . E sad se setite kada ste se vi tako zadnji put osećali. Prestaliste da se smejete ? Nažalost i ja sam vrlo brzo prestao da se smejem. Kada sam počeo da upoznajem drugu decu i kada sam shvatio da se svi ostali zovu Ivan,Milan,Bojan,Uroš,Stefan i da moje ime osim mene ne nosi ni jedan živi stvor na ovom pakosnom svetu okruglom,e tada je u mome srcu sevnula prva otrovna varnica ,tada je sevnula prva zla munja čiji bljesak i danas bdi nad mojim nemirnim okom koje pred ljudim skriva svoj neiskren pogled,koje nikad i nikom ne dopušta da prodre u njega i u dubini njegovoj ugleda odraz moje grešne misli i oskrnavljenog duha.
Ako vam je možda malo laknulo sto se ,hvala Bogu, ne zovete kao ja,odmah ću vam reći da vas to ne stavlja ni malo u neki bolji položaj. Setite se samo kakva se to podmukla i krvoločna ,besna i divlja zver začela u vašem nevinom detinjem srcu kada su vaš Ivan,Milan,Bojan,Uroš ili Stefan došetali do vas u cipelama lepšim i boljim od svih koje ste vi do tada imali i nosili,ili kada se neko od njih od jednom nešto počeo izdvajati sa vašom najboljom i najlepšom dragom drugaricom i mimo svih vas ostalih je nešto pratio do kuće sve nekim novim uličicama i putevima koje do tad niste koristili. Vidite li sad da i nije baš tako strašno zvati se kao ja. U jednom periodu života imadoh ja od svog imena i nekih koristi. I to kakvih. Kada bi ljudi čuli moje ime odmah bi postajali nekako radoznali,te ja tako u svojim studentskim danima lako i bez preteranog truda i nametanja započinjah razgovor sa ljudima. Nastupi ubrzo i onaj period kad vas za ime niko više i ne pitaše i postade posebno važno jeste li od ovih ili onih. I tako iz mog života potpuno izčeznu to tupo osećanje nelagodnosti i taj stalno prisutni strah da ću biti ismejan i ponižen.
Sa četrdeset godina postadoh ja čovek porodičan i poslovan i uvek sam pritom pripadao ovima ili onima,malo kako su mi se interesovanja menjala a i malo kako je nalagala opšta situacija u društvu. Vrlo brzo ljudi mene počeše stalno nešto zapitkivati,te šta vi mislite, te šta bi ste vi rekli po pitanju nečega ili nekoga,te kakav je vaš stav, te kako bi ste vi ne znam ti šta itd. I ja da vidite sa velikom pažnjom ,vrlo ponosito i odlučno odgovarah na koje kakva pitanja i često se vrlo rado hvatah u koštac sa raznim problemima društvenim i pojedinačnim ne štedeći pritom sebe i ne žaleći ni truda ni novaca. Kako sam se samo uzdigao u svojim očima. A da vidite kako sam samo važan bio u svojoj porodici,kako su se samo oni ponosili svojim divnim suprugom i ocem kakvog samo poželeti mogu.
Mada ,kad tako po nekad gledam televiziju, pa vidim nekog doteranog ,finog i pametnog čoveka da govori sve o tim nekim mnogo važnim stvarima,pa kad još sve to onako lepo sroči da mu čovek poveruje pa taman i najveću laž da govori,ja nekako osetim kao neku blagu jezu ,tek mi možda krajičak oka zadrhti i kroz glavu mi prođe misao vezana za to kako sam se možda ja trebao svega toga setiti,pa zar da pored ovakve pameti moje tamo neki doterani i popeglani dripac prosipa neke misli koje su i onako moje a možda ih je od mene i pokupio negde. I sve bi se možda na tome i završilo da ta misao u meni ne rodi jednu novu,podliju i opakiju misao – šta ako taj pokvareni podlac i lopov mojih misli i ideja pokrade i sve moje zasluge i nedaj bože zauzme neko tamo moje mesto koje sam ja godinama gradio i ljubomorno čuvao samo za sebe, i šta ako sad njega počnu ispitivati o svemu onome za šta sam ja prirodno bio zadužen. E tada ja ponovo postajem onaj isti četvorogodišnjak čije zle pobude srca pale one iste varnice i munje ,kojeg strahovi,čežnje i želje toliko obuzimaju da se sav njegov nemir sada projektuje u jednog odraslog čoveka sposobnijeg na greh više neko ikad do sad.
I eto,od tog gledanja televizije do sada je prošlo nekih desetak godina. Ja sam napunio pedesetu. Omatorio sam i osedeo zajedno sa svojom sujetnom i zlom naravi. Lagao sam ja sebe tako dobrih tridesetak godina dok je u meni raslo krvoločno i proždrljivo besno pseto.Nikog na sreću nisam ubio ali sam često potajno priželjkivao da ponekog,onako sasvim slučajno odnese neka nadošla reka ili da nestane na bilo kakav način koji nema baš nikakve veze samnom. Ma kakvi,ne samo da nikoga nisam uboi pa ja se nikada nisam ni potukao,nisam čak ni psovao ljude ali sam ih zato sasvim dovoljno mrzeo. Zapravo ,nikad nisam do kraja rasčistio sa tim da li više njih mrzim ili sebe više volim. Da nesteknete neki pogrešan utisak,ja sam vrlo pristojan građanin i dalje,i još uvek me često radoznalo zapitkuju sve i svašta a ja odlučno i ponosno odgovaram,a i onaj dripac s televizije mi ništa nažao nije učinio samo eto, ja sam se malo bojao i mrzeo ga za svaki slučaj. I možda baš ta jednoličnost mog života bez nekih većih uspona i padova je stvorila pogodno tlo toj dlakavoj,bezosećajnoj i krvoločnoj zveri koja se rodila u meni kao malom detetu da evoluira u jedno apsolutno čudovište dostojno samo jednog bednog mizantropa poput mene.
Ono što sve vreme oklevam da vam sa velikim zadovoljstvom otkrijem i bezobrazno i drsko bacim pred vaše ukaljane noge je da vas ja gospodo kroz sve ove redove po malo lažem. Pa šta ste i očekivali od jednog bezstidnog i samoživog stvora. Sve što sam napisao za sebe je najveća istina koju sam ja za života pretočio u pisanu reč,ali ono što vam sve vreme tajim je da ste vi gospodo draga svi u sebi nosili jednog malog Simbijadina koji je za sve te vaše proživljene godine izrastao u jednu gordu neman nedostojnu planete Zemlje. Vi ste gospodo to kukavno i siroto dete iz čijeg plača zbog svog pogrdnog imena se rađaju sve te nakaradne pobude vašek bednog srca. Pogledajte samo u slike u vašim mobilnim telefonima, pogledajte samo šta to upisujete u rubrike –interesovanja ili hobiji –na raznim internet stranicama,časopisima,upitnicima,osvrnite se na poslednju stvar koju ste kupili,knjigu koju ste pročitali ili na tekst pesme koja vam se dopala,zatim se zapitajte čemu zaista to sve služi i koristi,proanalizirajte ljude sa kojima ste proveli predhodni dan ili prošlu nedelju i najzad pogledajte u dudino svoga malog i okorelog srca i potražite odgovore. Naviknite se gospodo na novo ime.
Raković Aleksandar 10.3.2010
Kada živimo nezavisni od bilo čega ,očuvana je sva naša sposobnost i energija i prestaje da bude važno da li dobijamo ili gubimo. Stupanjem u dodir sa isinom prestajemo da budemo sami. Usamljenost se dakle ne leči druženjem sa drugim ljudima i stvaranjem emotivne zavisnosti od njih,te i ljubav tako isključuje sve oblike zavisnosti,isključuje strah,zahteve i očekivanja.
Nesvestan život nije vredan da bude proživljen. Kada odbacite svoje iluzije i postanete svesni sebe i sveta oko vas, otkrićete svu lepotu života na Zemlji
.
Antoni de Melo
Kada ovog jadnog i grešnog čoveka ,kada ovog nasmejanog a pritom večito nezadovoljnog , nesrećnog ,nezasitog i oholog čoveka,kada ovog po spoljašnosti veselog i bezbrižnog a u duši do poslednjih granica ,srcem vidljivih,moralno posrnulog,duhovno osakaćenog i od sujete,sebičnosti i pohlepe sazdanog ljudskog stvora,kada ovu bednu neznalicu ljudsku obuzme osećanje divljenja prema nekome,tad se gotovo uvek dogodi da to osećanje pod ruku za sobom vodi strah , poštovanje , ljubomoru , zavist i prezir.
Ja sam čovek od pedeset godina. Ime mi je Sinbijadin. Ja mrzim svoje ime. O,kako ga samo mrzim ! Mrzim ga i prezirem čitav svoj život. Zapravo ,ne baš čitav život. Sa četiri godine sam prvi put počeo da viđam drugu decu. Bio sam sin jedinac ,od oca nekakvog računovođe i majke domaćice. Bili smo doseljenici u kraju. Sa ocem smo se nakon mog rođenja otselili na jug u nekom neuspelom programu razvijanja siromašnih opština,gde nebeše ni kakvog poštenog komšiluka a kamoli mojih vršnjaka te ja tako bi usamljen do očevog ponovnog premeštaja u prestonicu. A dole na jugu,eh, dole na jugu ostade sve ono iskreno i čovečansko što je od mene ikad postalo u ovom mom bednom i lažnom bitisanju. Smejete se ? Samo se vi smejte . Dok ja ne znadoh za druga imena ili bar dok ne upoznadoh decu koja se drugačije zovu,a jos kad sam saznao da se onaj Simbad ,onaj moreplovac ,zove skoro isto kao i ja , eh , tu mojoj sreći nebeše kraja. E sad vi zamislite onu sreću koja večito traje,i sreću bez nagoveštaja da će tu nešto ikada da se promeni,i svo to moje spokojstvo i tu moju ljubav koju sam davao kako sam je i primao i kako to samo dete ume i može i to detinje srce moje koje je kucalo kako za mene tako i za sva bića na ovoj planeti . E sad se setite kada ste se vi tako zadnji put osećali. Prestaliste da se smejete ? Nažalost i ja sam vrlo brzo prestao da se smejem. Kada sam počeo da upoznajem drugu decu i kada sam shvatio da se svi ostali zovu Ivan,Milan,Bojan,Uroš,Stefan i da moje ime osim mene ne nosi ni jedan živi stvor na ovom pakosnom svetu okruglom,e tada je u mome srcu sevnula prva otrovna varnica ,tada je sevnula prva zla munja čiji bljesak i danas bdi nad mojim nemirnim okom koje pred ljudim skriva svoj neiskren pogled,koje nikad i nikom ne dopušta da prodre u njega i u dubini njegovoj ugleda odraz moje grešne misli i oskrnavljenog duha.
Ako vam je možda malo laknulo sto se ,hvala Bogu, ne zovete kao ja,odmah ću vam reći da vas to ne stavlja ni malo u neki bolji položaj. Setite se samo kakva se to podmukla i krvoločna ,besna i divlja zver začela u vašem nevinom detinjem srcu kada su vaš Ivan,Milan,Bojan,Uroš ili Stefan došetali do vas u cipelama lepšim i boljim od svih koje ste vi do tada imali i nosili,ili kada se neko od njih od jednom nešto počeo izdvajati sa vašom najboljom i najlepšom dragom drugaricom i mimo svih vas ostalih je nešto pratio do kuće sve nekim novim uličicama i putevima koje do tad niste koristili. Vidite li sad da i nije baš tako strašno zvati se kao ja. U jednom periodu života imadoh ja od svog imena i nekih koristi. I to kakvih. Kada bi ljudi čuli moje ime odmah bi postajali nekako radoznali,te ja tako u svojim studentskim danima lako i bez preteranog truda i nametanja započinjah razgovor sa ljudima. Nastupi ubrzo i onaj period kad vas za ime niko više i ne pitaše i postade posebno važno jeste li od ovih ili onih. I tako iz mog života potpuno izčeznu to tupo osećanje nelagodnosti i taj stalno prisutni strah da ću biti ismejan i ponižen.
Sa četrdeset godina postadoh ja čovek porodičan i poslovan i uvek sam pritom pripadao ovima ili onima,malo kako su mi se interesovanja menjala a i malo kako je nalagala opšta situacija u društvu. Vrlo brzo ljudi mene počeše stalno nešto zapitkivati,te šta vi mislite, te šta bi ste vi rekli po pitanju nečega ili nekoga,te kakav je vaš stav, te kako bi ste vi ne znam ti šta itd. I ja da vidite sa velikom pažnjom ,vrlo ponosito i odlučno odgovarah na koje kakva pitanja i često se vrlo rado hvatah u koštac sa raznim problemima društvenim i pojedinačnim ne štedeći pritom sebe i ne žaleći ni truda ni novaca. Kako sam se samo uzdigao u svojim očima. A da vidite kako sam samo važan bio u svojoj porodici,kako su se samo oni ponosili svojim divnim suprugom i ocem kakvog samo poželeti mogu.
Mada ,kad tako po nekad gledam televiziju, pa vidim nekog doteranog ,finog i pametnog čoveka da govori sve o tim nekim mnogo važnim stvarima,pa kad još sve to onako lepo sroči da mu čovek poveruje pa taman i najveću laž da govori,ja nekako osetim kao neku blagu jezu ,tek mi možda krajičak oka zadrhti i kroz glavu mi prođe misao vezana za to kako sam se možda ja trebao svega toga setiti,pa zar da pored ovakve pameti moje tamo neki doterani i popeglani dripac prosipa neke misli koje su i onako moje a možda ih je od mene i pokupio negde. I sve bi se možda na tome i završilo da ta misao u meni ne rodi jednu novu,podliju i opakiju misao – šta ako taj pokvareni podlac i lopov mojih misli i ideja pokrade i sve moje zasluge i nedaj bože zauzme neko tamo moje mesto koje sam ja godinama gradio i ljubomorno čuvao samo za sebe, i šta ako sad njega počnu ispitivati o svemu onome za šta sam ja prirodno bio zadužen. E tada ja ponovo postajem onaj isti četvorogodišnjak čije zle pobude srca pale one iste varnice i munje ,kojeg strahovi,čežnje i želje toliko obuzimaju da se sav njegov nemir sada projektuje u jednog odraslog čoveka sposobnijeg na greh više neko ikad do sad.
I eto,od tog gledanja televizije do sada je prošlo nekih desetak godina. Ja sam napunio pedesetu. Omatorio sam i osedeo zajedno sa svojom sujetnom i zlom naravi. Lagao sam ja sebe tako dobrih tridesetak godina dok je u meni raslo krvoločno i proždrljivo besno pseto.Nikog na sreću nisam ubio ali sam često potajno priželjkivao da ponekog,onako sasvim slučajno odnese neka nadošla reka ili da nestane na bilo kakav način koji nema baš nikakve veze samnom. Ma kakvi,ne samo da nikoga nisam uboi pa ja se nikada nisam ni potukao,nisam čak ni psovao ljude ali sam ih zato sasvim dovoljno mrzeo. Zapravo ,nikad nisam do kraja rasčistio sa tim da li više njih mrzim ili sebe više volim. Da nesteknete neki pogrešan utisak,ja sam vrlo pristojan građanin i dalje,i još uvek me često radoznalo zapitkuju sve i svašta a ja odlučno i ponosno odgovaram,a i onaj dripac s televizije mi ništa nažao nije učinio samo eto, ja sam se malo bojao i mrzeo ga za svaki slučaj. I možda baš ta jednoličnost mog života bez nekih većih uspona i padova je stvorila pogodno tlo toj dlakavoj,bezosećajnoj i krvoločnoj zveri koja se rodila u meni kao malom detetu da evoluira u jedno apsolutno čudovište dostojno samo jednog bednog mizantropa poput mene.
Ono što sve vreme oklevam da vam sa velikim zadovoljstvom otkrijem i bezobrazno i drsko bacim pred vaše ukaljane noge je da vas ja gospodo kroz sve ove redove po malo lažem. Pa šta ste i očekivali od jednog bezstidnog i samoživog stvora. Sve što sam napisao za sebe je najveća istina koju sam ja za života pretočio u pisanu reč,ali ono što vam sve vreme tajim je da ste vi gospodo draga svi u sebi nosili jednog malog Simbijadina koji je za sve te vaše proživljene godine izrastao u jednu gordu neman nedostojnu planete Zemlje. Vi ste gospodo to kukavno i siroto dete iz čijeg plača zbog svog pogrdnog imena se rađaju sve te nakaradne pobude vašek bednog srca. Pogledajte samo u slike u vašim mobilnim telefonima, pogledajte samo šta to upisujete u rubrike –interesovanja ili hobiji –na raznim internet stranicama,časopisima,upitnicima,osvrnite se na poslednju stvar koju ste kupili,knjigu koju ste pročitali ili na tekst pesme koja vam se dopala,zatim se zapitajte čemu zaista to sve služi i koristi,proanalizirajte ljude sa kojima ste proveli predhodni dan ili prošlu nedelju i najzad pogledajte u dudino svoga malog i okorelog srca i potražite odgovore. Naviknite se gospodo na novo ime.
Raković Aleksandar 10.3.2010