Čovek koji stoji iza brojnih popularnih "izvornih" pesama - Dragiša Nedović

Sensei

Master
Moderator
Poruka
93.262
Dragisa Nedovic.jpg


Драгиша Недовић је рођен у Крагујевцу, у сиромашној градској породици од оца Андреје и мајке Гине. Са шеснаест година одлучује да крене пешке из Крагујевца на пут "како би народ чуо његову музику". Са собом носи само гитару.
 
Пут га одводи у Босну, где пише севдалинке:

У лијепом старом граду Вишеграду


Добри познаваоци српске музичке историје склони су уверењу да је Драгиша Недовић, као самоук музичар, био жигосан „као машински радник“, што је посебно рабљено у време соцреализма. А тај машински радник је спевао бесмртну песму „У лијепом стару граду Вишеграду“ које се, као то рече један Недовићев пријатељ, „не би постидео ни сам Алекса Шантић“.

Ова песма, која за већину људи и данас слови као изворна, написана је 1936. године и заштићена под именом „Јутрос рано слушам“ (У лијепом стару граду Вишеграду). По први пут је отпевао Химзо Половина средином педесетих година. Али више од 60. година ова песма певана је оскрнављена, јер је из ње избачена строфа у којој се говори о његовом повратку у Србију:

Устај, испрати ме, морам да путујем
у Србију идем, своме родном граду
за тобом ћу Кико, вечно да тугујем
зашто сам те саму оставио младу.
 
После Босне, пут га води у Далмацију, где, инспирисан морем и бродовима, пише песме у духу далматиских народних песама: „О, липа ти незнанко“, „О, бродићу бели“, „Маре, Маре, срићо моја“ (Кад си била мала Маре).

 
По повратку у Србију, ствара низ песама које су временом добиле статус изворних: „Стани, стани, Ибар водо“, „Обраше се виногради доле крај Тополе“, „Лепе ли су нано Гружанке девојке“, „На Морави воденица стара“, „Јесен прође, ја се не ожених“, „Ајд' д' идемо Радо“, „Сиромах сам, друже“, „Хармонико моја“ и многе друге.
 
У Крагујевцу га затиче Други светски рат. Изведен је на стрељање у Шумарицама, међутим, један од Немаца га препознаје као композитора и он бива депортован у немачки град Дормаген. У Дормагену као ратни заробљеник проводи четири године. После завршетка рата, Недовић се враћа у родни град, и сазнаје да је велики број његових текстова уништен.

Ипак, наставља да компонује и пише песме. Са пријатељима оснива прво Удружење композитора и писаца песама са народним мотивима, а 1950. године оболева на плућима. Пише тужну песму „Плућа су ми болна“, која је забрањена за јавно извођење због великог броја самоубистава.

Умире 16 година касније од инфаркта. Иза себе оставља двоје деце, сина Александра и ћерку Раду.

Bora Spuzic Kvaka - Pluca su mi bolna

 
Svaka mu čast za tu jednu koju uvek držim duboko u srcu, i ne mogu često da je slušam, ali ostaje posebna isto kao prvi put kad sam je čula.
I drago mi je da ovakva tema postoji, eto- Dragiša Nedović je od sad specijalno ime i za mene.

I Cune ju je lepo pevao, ali Milan Babić... to je neponovljivo!
Ime Dragiše Nedovića je provejavalo kroz moje sećanje samo ovlaš. Znao sam da "Stani stani Ibar vodo" nije izvorna, ali Dragišino ime nisam upamtio pa ko velim ako se sada raspišem može da mi se ureže u sećanje.
 

Back
Top