(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ČOPOR ZNA
Ceo dan plačem, pa se nasmejem...efekat rada 20% ali i takav dan je potreban…..ma mesecima plačem od svega. Inače, uopšte nisam bila plačljiva osoba do ovog mog vremena. Ali valjda od tolike nemoći koja se gomila i gomila poslednje tri godine doje i takvo..kišno vreme, a onda plačem za sve, naravno krišom, kada sam sama. Jedini koji za to znaju su moji ljudi sa odeljenja i o mnogo toga drugom znaju što nije vezano za pse i nikad, nikad za sve ove godine nisu okrenuli ledja tuzi . Sve Čoveci…kao što već u blogu “Crkavanje” sad skoro napisah.
“Onaj koji ne može učestvovati ni na koji način u tuzi i bolu bliske osobe ili osobe koju poštuje, taj ne može učestvovati ni u radosti te osobe.
Poštovanje je ono što je osnov svega, svakog odnosa medju ljudima. Iz njega proističe sve, sve vrste ljubavi, sve vrste prijateljstava (koje ljudi često mešaju sa poznanstvom), sve vrste bliskosti, razumevanja, tolerancije, osećaja pripadanja, zajedništva.”
Prirodni zakon kaže da je čovek stvoren da živi u čoporu a ne sam. Čopor ima svoja pravila, daje snagu, osećaj pripadanja, poštovanja, ljubavi i pomoći kad jedinka poklekne te osećaj bespomoćnosti, slabosti i samoće ubija upravo gore navedenim. Ravnoteža.Čopor nikada ne ostavlja svoje članove. Čopor, usled bliskosti, uvek zna i oseća šta svakoj jedinki treba te to i daje, naravno svaka jedinka na svoj način, ali uvek na onaj koji slaba jedinka razume i onda kada može da razume jer davanje je dar….dar koji nemaju oni koji su sami, dar koji se uči i razvija, hrani i neguje jer čopor zna da sve što se ne hrani ili zapusti umire. Zato su jedinke u čoporu brižne.
Večeras je došla Cic kod nas. Nije videla Meša cele nedelje. Svaki dan se čujemo po dva-tri puta, svaki put pita, kad zove od kuće plače…znam da i ovako plače. Večeras mazi Meša, plače, moli gad a jede….Maki, on se muči”
Znam…kažem..ali njegova duša neće još da ode.
Kako?
Vidiš, on nam se raduje kad dodjemo, nekad nas sačeka na nogama, nekad samo podigne glavu i prati nas pogledom, mlati repom a oči mu govore da se raduje. Sam ide napolje, sam nam kaže da hoće napolje, još jede mada mnogo manje, sam pije vodu, čuje, vidi, sluša komande. Podje za nama, traži naše društvo….mi smo njegov čopor. Njegov duh je živ iako teško diše i ovaj užas ga guši i davi
To je uradio kad sam došla
I šta ti je time rekao?
Sretan sam što si tu, mazi me….volim te
Šta kaže zdrav pas?
Pa isto
Ja ne mogu da ubijem taj živi duh i neću.
Ali mama muči se….ovo je ogormno, ne mogu da verujem…ni ja ne mogu da pozovem veta…kako rešite…Šta kaže Maki?
Maki stiže, nije čuo moju priču sa Cic, pitam ga šta misli……kaže i juče je bio takav…kako vi rešite
Maca donosi kafu….napolju smo na tremu….ja počinjem da plačem i pokulja sva tuga iz mene…sva za ove nepune tri godine….svi me gledaju..pričam slike koje vidim stalno, filmovi, kako plačem usred rada, kako me sve potrese i dotakne, kako sam umorna od tuga i nesreća naših, tudjih, od beznadja i nestajanja oko mene…za Mazu sam znala kad više nije bila duhom tu ….Šašava je dopuzala onako slepa Ii slaba usred noći i poslednjom snagom zacvilela da me probudi…uzela sam je onako krhku u ruke kao bebu i znala sam da mi kaže da želi da ode….svi ćute.. ne znaju šta da rade jer me ne znaju takvu.
Zvaću sutra vetrinara mama, kaže Maki
Zašto ga sad ne pozoveš pitam
Pa sutra ću….da dodje u nedelju.
U redu….a znam da odugovlači jer i on oseća isto. To je njegov pas i on mora da nauči da donese odluku ma kako tešku. Jer je odrastao u čoporu, on više oseća nego što zna, zato što je mlad, da u tu odluku mora biti siguran a siguran je kad oseća ispravnost i sigurnost pri donošenju odluke. On još ne zna da to radi instiktivno, ali Maca i ja znamo.
Maca počinje sa mnom nevezanu priču ne bi li mi skrenuo misli.
Cic plače mazeći Meša koji sve ovo sluša, okreće glavu ka Cic i kaže “još” Maki je vozi kući pa u povratku svraća po buduću snajku i dolaze zajedno.
Cunjam po dvorištu..bez cilja….kruška je procvetala ali bez mog osmeha….treba da smislim šta ću za večeru a u glavi samo tutnji…I sad me jako boli dok pišem ali sam obećala zapis misli a obećanje se izvršava…u duši samo suze koje me dave i prete da me poplave.
Odlazim u radnju i pored ostalog kupujem neki pileći parizer jer mi je palo na pamet da bi Meš hteo da to jede. I jeo je…mora zbog leka….a taj lek, skup…moji ljudi su se dogovorili bez mog znanja i kupili za mesec dana terapije…to je čitava ujdurma bila, mnogo pp, telefoniranja…ispostavilo se da ima još jedan lek, informacija iz Subotice, koji je upola jeftiniji,,,,sve nabavismo ovde, ali njega više nema jer mu je istekao rok, pa su morali kupiti ovaj skupi ..poklon od njih…od našeg čopora….
Odjednom, Meš skoči…prolomi se bas medju ružama…..Maca i ja se trgnusmo…naš pas čuvar na nogama, uperen pogled….zategnut koliko može….reži. Odavno ga nismo čuli da laje.
“Vidiš, šta ti je sad rekao...on zna o čemu smo pričali i govori nam….njegov duh je tu, čuva kuću…..ja ga ubiti neću a nećete ni vi jer nije vreme. Njogov duh neće da napusti čopor a ni čopor njega.
Maca se samo nasmeši…znam ja dobro šta taj osmeh znači…saglasnost.
Ulazimo u kuću, Meš sa nama i leže na svoje mesto.
Odjednom ustaje I kreće ka mojoj fotelji…tu je legao ….kaže mi da sednem i da ga mazim…opet, podiže se i gleda u vrata….
Maco, vidi da li su Maki i Boki stigli?
Gledam ja kroz prozor u mrak al’ ništa ne vidim, a I da ima nešto ne vidim jer u mraku jako loše vidim….mislim, ko još pa vidi u mraku hahahaah Utom ulaze ovo dvoje omladinaca, Meš podiže glavu, maše repom lagano I kaže “Boki, radujem se što si tu, mazi me” Ona čučnu kraj njega i poče da plače.
“Deco, nećemo zvati veterinara….još nije vreme, Meš nam je to rekao” I ispričam
Maki se sretno nasmeja, “važi Maki” i pomazi onu glavudžu, Maca se smeši iz svoje fotelje a snajka kroz suze kaže
“Pa ja sam znači badava plakala” i smeje se
“Ajde bre, ti stalno plačeš zbog njega….i maločas si plakala”
Ona ga zveknu u mišicu, kao tobož ljuteći se onako uplakana i nasmejana, pri čemu je Meš ostao bez maženja na šta se on pobuni dižući glavu ka njoj. Nastavila je naravno.
Za razgovor uvek treba imati pravog sagovornika inače je jalov.
Da bi drugog čuo, moraš sebe utišati.
Da bi ikom pomogao moraš sebe iza njega skloniti.
Da bi drugog osetio moraš imati osečaj zajedništva.
Čopor uvek zna sve ovo.
U čoporu nikad nisi usamljen.
Ne znam koliko nam je još zajedničkog vremena ostalo…dani su u pitanju. Kada bude sprema njegov duh će mi reći, baš kao Maza i Maša. Do tad, plakaćemo i radovati se skupa…
Čopor...Maza (pirgava), Šaša-Maša (bela), Meš i Nera (crno-bela)
PS Ljudi su zaboravili da uče od prirode. što su znali to su mahom pozaboravljali. S dužnim poštovanjem prema ispisanim knjigama i naučenom znanju koje nije vaše lično, setite se čemu nas priroda uči. Ja imam sreće da sam ovakva u svom čoporu u reali i virtualu.......s ljubavlju i poštovanjem.....razredna
PS Ljudi su zaboravili da uče od prirode. što su znali to su mahom pozaboravljali. S dužnim poštovanjem prema ispisanim knjigama i naučenom znanju koje nije vaše lično, setite se čemu nas priroda uči. Ja imam sreće da sam ovakva u svom čoporu u reali i virtualu.
......s ljubavlju i poštovanjem.....razredna
jao bre
