Čitaj knjigu, pa nam reci...

[Lada]

"...Jedina sam muska glava u porodici. Baskim zavrsava gimnaziju u Pristini , Arsim i Fatmir uce uciteljsku skolu u Djakovici , a tata se nalazi u istraznom zatvoru OZN-e.
Cesto mislim na njega...Pred hapsenje se izmenio. Retko je izlazio. Iz njega je izbijala neka cudna toplina. Nije bio vise strog kao ranije. Naprotiv. Bio je pun strpljenja. Sad kad ga nema , secam se njegovih saveta , i price o Fan S. Noliju kad je trazio vesalicu , "da obesi svoj rep" na jednoj svetskoj konferenciji nacija , posto se pricalo da Albanci imaju rep. Secam se reci:
"I mi Albanci smo ljudi kao i svi drugi narodi , samo sto je sudbina bila nemilosrdnija prema nama. Narod je nepismen i zaostao , zbog duge robije pod Turcima. Jedini nacin za napredak je rad , ucenje i skolovanje."
"Ne postoje dobri i zli narodi , postoje dobri i zli ljudi."
"Jedino bogatstvo i snaga je znanje a ne imanje."
"Koliko jezika znas , toliko ljudi vredis."
"Ako si koristan za svoj narod , koristan si za ceo svet."
"Ako ne volis svoj narod , onda ne mozes nikoga voleti."
Dok mi ove misli prolaze kroz glavu , vidim tatu u uglu donje velike sobe,prekrstenih nogu sa daskom preko kolena,kako pise,pise,pise..."

Bekim Fehmiu / Blistavo i strasno / Praznina

 

[Lada]

"Iskoračite za trenutak,zajedno samnom,iz svojih života.Udaljimo se,kao slikari koji odmiču od svojih moleraja,i pogledajmo sa tog nigde mesta u sopstvene karikature.
Videćemo,prijatelj imoji,usamljene napukle ljušture braće i sestara sopstvenih tamnih senki.
Zanemećete,kao i ja,pre dvadeset godina,kada na mestima svojih srca ugledate ogoljene i istrošene majdane;samo ste ih iscrpljivali,a ništa u njih niste ulagali.
Naše su duše,prijatelji moji,isušena rečna korita koja svojom prazninom zjape u nebesa.Na njima smo svoje tuge napajali,a gasili rasplamsale plamenove jada.
Sve ima svoj kraj.Dozvolili smo da presahnu,umesto da smo ih punili spasonosnim kišama ljubavi.
Svojom sebičnošću izazivamo večne suše,a onda se zaprepastimo kada nam se jednog dana pred očima raspukne nepregledno ništavilo prizvane pustare."

"Bogalj"-Vladimir Žižović

 

[Lada]

" Ona voli da vodi elegantne razgovore, ali primećujem da, kad prepozna nekakve bubice u mojim izlaganjima, be¸i od njih. Sva je u op¨tim mestima, ali erotična.

Pričam joj kako noću, kad se sve umiri, stanem kraj prozora i oslu¨kujem. Gleda kroz mene i klima glavom kao da razume. Ipak, pita ¨ta to slu¨am.

Ka¸em joj da mo¸da nije znala da Beograd noću - mumla i zavija. I da mislim da je to nekakva labudova pesma. Slu¨am to, svake večeri, sa svog prozora. Zabrunda ¨iroko, rasko¨no, okru¸ujuće, pa, iznenada - prodorno po dubini. Potom, prelaz s leva na desno - allegro furioso, panorama - kao huk. Svi zvučni planovi… Daleko bubnjevi, izme¨anih udaraca noći; napred violine, lahor sutona. To je simfonija bez maestra, kadence, takta - prijatna kakofonija melanholije i buke.

Gleda me belo. Ka¸e mi da fantaziram. Ona voli Beograd i ne misli da mu je odzvonilo.

Pitam je, onda, ¨ta je za nju Beograd.

Kao iz topa ka¸e da je Beograd feniks i kameleon - raskr¨će svetova… Star je dvadeset i tri veka, a najstarija zgrada mu je stara oko dvesta godina! Toliko ru¨enja i podizanja. Toliko iseljavanja i naseljavanja. Predodređen je valjda, da se puni i prazni…


Ka¸em joj da se sla¸em, ali da bi trebalo naglasiti da je reč o običnoj provincijskoj stanici, drumskom svrati¨tu, prljavoj krčmi. Narod je primitivan, uvek se tiska i podgurkuje, a ljudi u tramvajima - smrde na znoj!

Ka¸e mi da preterujem, da ne pokazujem ni malo ljubavi prema rodnom gradu.

Volim ga, ka¸em, ali me nervira. I umalo da dodam da to, uostalom, va¸i i za nju…

Nastavlja da deklamuje: on je keltski "grad na brdu", rimsko upori¨te od Tiberija, Sedi¨te IV legije i bugarskog episkopa, Ferdinandov Beli Grad i mesto na kome Fridrih Barbarosa - dok mu vetar s jugoistoka mrsi crvenu kosu i bradu - izvr¨ava smotru devedeset hiljada pe¨aka i petnaest hiljada konjanika - po¨lih na Jerusalim… Stefan Lazarević ga obnovi i posveti Presvetoj Bogomateri, leta hiljadu četiristo trećeg…

- I slobode njegovim ¸iteljima! - dodajem. - Ja, lično, na istoj toj tvrđavi prvi put sam video lava, slona i majmuna, a nedaleko odatle, nadra¸en milovanjima jedne devojčice, prvi put sa ¸enom do¸iveo ekstazu… eksplodirav¨i i nekontrolisano napuniv¨i gaće… materijom ¸ivota.

Pita me, onda, da li se ja to ¨egačim s njom, a ja joj ka¸em da - ne. Potom, neko vreme ćutimo. Gledam joj grudi i ubeđen sam da u¸iva u tom pogledu. Sklapa oči, pa uzdi¨e, duboko. A kad ih otvori, prikuje pogled za moj i blago razmiče usne. Gledamo se, ba¨ kako bismo se gledali da vodimo ljubav."



( Odlomak iz romana Vojislava Todorovica “ Nemas gajtan, Erazmo”)

 

[Lada]

Potpuni nadzor

Sidney Archer vjeruje da je potpuna sreća tu, nadohvat ruke. Njezina je karijera upravo krenula uzlaznom putanjom, njezin suprug Jason završava iznimno odgovoran posao za Triton Global, vodeći svjetski kompjuterski koncern, njezina kćerkica Amy najdivnije je stvorenje na svijetu. Što bi tu uopće moglo poći po zlu?Uglavnom sve. Jer u jednom danu, njezin cijeli svijet raspast će se na potpuno neobjašnjiv način.
Potpuni nadzor Davida Baldaccija, upravo je onakav roman kakav možete očekivati od ovog autora: brz poput metka, zapleten poput klupka, paranoičan do srži. Pravi, punokrvni triler.

 

[Lada]

Neograničena moć

Luther Whitney nije od jučer, on je provalnik-gentleman, kriminalac starog kova, i po načinu rada i po odmakloj životnoj dobi i po zatvorskom stažu. On brižno planira svoje pothvate, nikada u tijeku svojih šezdeset šest godina nije pucao iz pištolja, a tri dosadašnje osude garantiraju mu barem dvadeset godina, ako ga ikada opet uhvate.Zato i nije čudo što Luther Whitney nije otišao na policiju, iako je za vrijeme svoje zadnje provale vidio sve. Vidio je predsjednika SAD-a i ženu njegova najboljeg prijatelja, vidio je ubojstvo na osamljenom imanju, a pogotovo jasno vidio je predsjednikovu tajnu službu i pročelnicu njegova kabineta kako temeljito uklanjaju tragove zločina. Sve tragove!Hoće li se čovjek koji ima neograničenu moć odreći svog položaja i predati u ruke pravde, ili će upotrijebiti tu moć kako bi prikrio ubojstvo? Luther Witney nije ni trenutka dvojio. Njegova jedina šansa bila je pobjeći što prije, što brže i što dalje!

 

[Lada]

Odmazda

Sean King i Michelle Maxwell bivši su agenti Tajne službe, a sada privatni istražitelji. Pred njima je nevjerojatan slučaj pun obrata i šokantnih otkrića. Isprva se čini kao jednostavna, ali tragična priča. Tinejdžeru Tyleru Wingu javljaju nesretnu vijest da je njegov otac, pripadnik američkih postrojbi, poginuo na zadatku u Afganistanu. No potom se događa nešto neobično, Tyleru stiže poruka od oca… Tyler je potpuno zbunjen. Igrom slučaja upoznaje Seana i Michelle koji mu odlučuju pomoći da dozna istinu o svom ocu. Ako je njegov otac poginuo, kako je onda moguće da je dan kasnije Tyler primio njegovu poruku kodiranim jezikom koji su samo njih dvojica poznavala? Koji je točno bio zadatak Tylerova oca u Afganistanu? U istragu se uključuju svi, CIA, FBI, vojska… čak i sam predsjednik. Sean i Michelle uskoro shvaćaju da su se upetljali u nešto mnogo veće i opasnije nego se na početku činilo. U nešto što ima svoj uzrok u prilično dalekoj prošlosti. Smrtonosna prijetnja vreba na svakom koraku.

 

[Lada]

Brzopotezna partija

Jednu ženu našli su ubijenu u šumi, sa naročitim satom na ruci, a ono što je izgledalo kao jednostavan slučaj uskoro prerasta u košmar. Kriminalne metode nekih od najozloglašenijih ubica svih vremena ponavlja novi grabljivac, koji lukavo i oštroumno vreba i napada žrtve. Niko ne može da shvati koji su motivi ubice niti ko će biti sledeća žrtva.U ove burne događaje uvučeno je dvoje bivših operativaca Službe bezbednosti koji su postali privatni detektivi, Šon King i Mišel Maksvel. Angažovani su da bi dokazali nevinost jednog čoveka u slučaju provalne krađe kod problematične porodice iz visokog društva. Uskoro će se, vođeni šokantnim tajnama, partneri naći usred grozničave potrage za ubicom, drugačije od svih sa kojima su se ranije susretali.Kako brzopotezna partija vrtoglavo odmiče, Šon i Mišel suočavaju se sa sablasnom zagonetkom i obelodanjuju jedno užasno otkriće za drugim. Približavajući se istini, ustanoviće da su i njihovi vlastiti životi u opasnosti. A onda doživljavaju najveće od svih iznenađenja.

 

[Fakje]

Kratki roman Sveti Maur pisca D.H. Lorensa jeste jedno od reprezentativnih dela modernizma u literaturi. Ovo delo nastalo je tokom prve polovine 20. veka, u kulturi koja je osecala odjek Velikog rata. Ta kultura prepoznata je medju knjizevnim autorima kao fabrikovana i izvestacena, a ideje o racionalnom i duhovnom jedinstvu i progresu prethodne epohe sada su odbacene. Pisac se suocava sa tamom u sebi, prepoznaje nistavnost coveka spram vecih sila kako prirode tako i onog primalnog u coveku. Bolje je reci nistavnost modernog, racionalnog coveka, koji je zaveden dekadencijom percipiranog napretka civilizacije i na taj nacin odvojen od sustanstvenosti koja cuci usnula u svakom coveku. Sve to vodi do nezadovoljstva i osecaja da covek nije zaista proziveo svoj zivot.

Ovo su, ukratko i dosta grubo govoreci, teme koje cine sustinu dela Sveti Maur. Pisac vesto prelazi iz perspektive u perspektivu, obradjujujci unutrasnje stanje svakog od najvaznijih likova, gotovo neprimetno prelazeci iz uma jednog lika u um drugog lika, koji daju drugacije glediste cesto na istu situaciju. Karakteri su zivotni i Lorens odaje utisak dobrog poznavaoca ljudske psihologije, tananih emocija i kontradikcija koje cine jednu kompleksnu licnost. Opisi su elokventni i cesto poeticni. Knjigu svakako preporucujem iako ne spada u dela koja prosto morate da procitate, bar iz moje perspektive. Smatram da je ovo delo i dalje aktuelno, mozda i vise nego ikad.

 

[Lada]

Filip K. Dik: O njemu se ispredaju neverovatne priče
Moj prvi susret s Philipom Dickom odigrao se pre skoro četvrt veka. U pitanju je bila njegova knjiga Čovek u visokom dvorcu, objavljena u biblioteci “Kentaur” (izdavač beogradska “Jugoslavija”; roman je u Americi objavljen 1963. godine i za njega je Filip Dik dobio Hugovu nagradu – najveće priznanje za SF književnost).

Sredinom sedamdesetih, zahvaljujući možda ponajviše biblioteci “Kentaur”, u našim je krajevima došlo do neverovatnog uspona zanimanja za SF. Politizovani, kakvi smo već bili, pogotovo posle studentskih demonstracija ’68, u science fictionu smo u početku tražili, i prepoznavali, pre svega, potvrde sopstvenih strahova, opsesija i ideja. Tako su tih godina posebno bile popularne tzv. antiutopije poput Orvelove 1984. i Hakslijeve Vrli novi svet. Malo je ko osećao potrebu za klasičnim SF pričama u kojima dominiraju tehnološko-naučne ideje. Već tad je, začudo, bilo daleko zanimljivije igrati se s ljudskim karakterom i vremenom nego putovati ka dalekim svetovima.

U Čoveku u visokom dvorcu odigrava se ono isto što i u glavi svakog deteta ili tinejdžera. Kako bi, naime, danas izgledao svet da se nije desilo ovo ili ono? Kako bi, uopšte, izgledao svet u kojem bih ja bio neko drugi? Ili, još bolje: kako bi izgledao svet prošlosti u kojem bih ja, sa ovim znanjem i iskustvom, mogao da se umešam? To je tema koju su obrađivali mnogi SF pisci, između ostalih i jedan “ozbiljni” pisac poput H. Dž. Velsa, uz pomoć jednog jednostavnog izuma koji se zove vremeplov. Philip Dick se nikad nije služio tako jevtinim sredstvima. On je postupio mnogo radikalnije. Pisao je jednostavnu priču o tome kako izgleda svet u kojem su Hitler (i sile Osovine) pobedile saveznike. Radnja romana se odigrava u Americi koja je pod japanskom okupacijom. Istorija i fikcija se poklapaju sve do 1942. Do tad teče sve kao što je bilo. No, dolazi do preokreta. Hitler prvi dolazi do atomske bombe!

Ono što nikad neću zaboraviti (a usput sam pročitao gomilu boljih Dickovih knjiga) jeste vajkanje zbog Hajdrihovog ubistva od strane britanskih komandosa 1942. godine. (Hajdrih je bio nemački guverner Čehoslovačke i po mnogima viđeni naslednik Hitlera.) Hajdrih bi, naime, prema rečima jednog junaka, bio daleko bolji za sve od Bormana koji je nasledio Firera (pod boljim se misli da bi bio blaži i ne bi atomskim bombama čistio životni prostor u Africi). I danas, kad vidim našu političku scenu, prolazi mi kroz glavu ova Dickova fantazmagorija. Možda bi, zaista, Hajdrih bio humaniji od Bormana a Arkan od Šešelja!

U međuvremenu, Philip Dick postao je pravi mit. O njemu se ispredaju neverovatne priče. Osnivaju se klubovi, pokreću časopisi, objavljuju knjige, održavaju kongresi posvećeni čudaku iz Kalifornije. Svi fenomeni što su od nekog društvenog značaja, ne samo do njegove smrti (1983), obuhvaćeni su, naprosto usisani, u njegovim knjigama. Odnos prema istoriji, totalitarna država i pojedinac, droga i državna manipulacija, uloga medija, odnosi prema manjinama, ženama, hendikepiranim, upotreba medicine, novi društveni pokreti, uloga religije, sve to upakovano je u apsolutno otkačeni svet logičkih pravila i aksioma.

Osamdesetih je godina Philip Dick postao najcitiraniji pisac od strane pristalica analitičke filozofije. Logičke zagonetke nedoumice koje je on otvarao podsećale su na one čuvene Zenonove aporije o kretanju strele i trci kornjače i zeca. Dick je postavljao i postavljao nova i nova pitanja na koja, očigledno, ne samo da nije znao odgovor nego ga stvarno nije ni zanimao. Izgleda da je za njega najveći izazov bilo samo smišljanje pitanja. Pri pokušaju da na neka od njih odgovorite često osećate kako vam se mozak izvrće.

Philip Dick je misteriozna pojava, poput Thomasa Pynchona, takođe američkog pisca okruženog aurom tajnovitosti i izuzetnosti. Za razliku od Pynchona koji se već decenijama skriva i izbegava javnost, Dick je neprekidno bio prisutan u javnosti. Njegov opus je ogroman. U pitanju je pedesetak knjiga – romana i zbirki priča. Rođen je u Čikagu 16. decembra 1928. godine. Njegova sestra bliznakinja Jane, umrla je posle četrdeset i jednog dana zbog nebrige njihove majke koja bebu nije na vreme dala u bolnicu (docnije je Dick zbog toga razvio osećanje velikog neprijateljstva prema roditeljima). Majka je radila kao vladin cenzor, a otac kao koljač svinja.

Počeo je da piše veoma rano. Zanimao se za književnost, a u časopisima je čitao tekstove Asimova i Hajnlajna. Najjači utisak i uticaj na njega je ipak imao Van Vogt. Već sa šesnaest godina susreo se s prvim ozbiljnijim psihičkim tegobama. Mučila ga je agorofobija (strah od otvorenog prostora). Uopšte, bio je slabog zdravlja. Kad je završio srednju školu (1947) radio je u radnji za održavanje i popravku televizora. Tu su se prodavale i ploče. Muzika je još jedna od njegovih opsesija. Prisutna je u svim njegovim knjigama. I to podjednako – Mocart i rock.

Studije nemačkog i filozofije na Berkliju upisuje 1949. Njegov prvi objavljeni roman je Solar Lottery, izašao 1954. Tokom pedesetih teško da je zaradio ozbiljniji novac od pisanja (u tom periodu FBI je pokušao da ga zavrbuje da radi za njih u Meksiku gde je jedno vreme imao nameru da studira. Dick odbija saradnju sa FBI iz etičkih razloga). Kroz njegov život je prošlo mnogo žena. Važan podatak za američke biografe osim imena i opisa žena je da je 1959. godine Dick počeo da pušta bradu.

Njegova iskustva s drogama datiraju iz ranih šezdesetih. Uzimao je velike količine amfetamina. Navodno, da bi izdržao ludački ritam od šezdeset strana dnevno! I mimo te radoholičarske pomame Dick je očigledno imao dublju psihološku potrebu da eksperimentiše na samom sebi (Tamno skeniranje, roman iz 1977. ceo je jedan mračni trip u kojem droga postaje univerzalna metafora za postojanje celog čovečanstva). Droga nije, međutim, bila samo deo opšteg američkog intelektualnog iskustva, pogotovo u Kaliforniji tog doba, već i izvor najfantastičnijih spekulacija, pa i paranoja, o zaveri i manipulaciji. Kod Dicka je strah od zavere i manipulacije postao prava manija, pogotovo kad je 1971. godine izvršena provala u njegovu kuću. Optužio je CIA da stoji iza toga. Bio je, između ostalog, ubeđen da je sasvim slučajno u jednoj od knjiga “provalio” neku od pomno čuvanih državnih tehnoloških tajni.

 

[Lada]

 

[Lada]

Prema sopstvenim rečima doživeo je nekoliko mističkih iskustava, odnosno otkrovenja. Najpoznatija su se odigrala tokom februara i marta 1974. Nikad nije uspeo da ih racionalno objasni. lz tog perioda je ostao rukopis (Exegesis), osam hiljada strana neprekidnog autodijaloga – neka vrsta automatskog pisanja. Tokom ovih “otkrovenja” Dick je doživeo gubitak nekoliko bliskih prijatelja, velike porodične stresove, imao problema s drogama, postao veoma depresivan i introvertan. Tad je i nastala knjiga King Felix zbog koje je, navodno, CIA počela da se zanima za njega.

Jedna od opsesija Philipa Dicka bila je vezana za dvojstvo čovekove ličnosti koja se odražavala u postojanju dveju moždanih hemisfera. Eksperimentisao je na samom sebi uzimajući ogromne doze vitamina (to je pronašao u časopisu “Psihology Today”) da bi izazvao simultano nervno “pražnjenje” u levoj i desnoj hemisferi mozga. Premda je originalni eksperiment bio namenjen pacijentima s razdvojenim ličnostima, Dik je upravo želeo obrnuto. Tvrdio je da je bio uspešan! Ovi eksperimenti su bili praktična primena njegovih teorija koje su se u velikoj meri naslanjale na gnostičke i kabalističke ideje. Podela na levo i desno, tamno i svetlo, iracionalno i racionalno, sve je to bilo obuhvaćeno u drevnim doktrinama koje su na Zapad došle u obliku alhemije (Thomas Pynchon je iz sličnog duhovnog okruženja – mada ne klasični SF pisac – takođe koristio iskustva alhemije i kabale u svojim delima. Svim poklonicima dela Philipa Dicka toplo preporučujem njegovu knjigu Objava broja 49, izdanje “Svetovi”, Novi Sad, 1992)

Uostalom, bio je ubeđen da poseduje određene parapsihološke sposobnosti, što je nekoliko puta i dokazao. Jednom prilikom je, slušajući Strawberry Fields Forever, čuo promenjene reči pesme kao svojevrsno upozorenje da je kod njegovog sina došlo da takve komplikacije bruha da hitno mora u bolnicu jer mu je život u opasnosti. Odmah je odvezao sina u bolnicu, koji u tom trenutku nije pokazivao nikakve znake bolesti, i tamo se na zaprepašćenje lekara ispostavilo da je upozorenje grupe The Beatles bilo tačno.

Ipak, cela ta raznovrsna i uzbudljiva aura bila bi sasvim bleda i neuverljiva da Dick nije posedovao tako snažan i originalan književni talenat. Ono što je on uradio za SF kao književni žanr slobodno se može porediti sa onim što je uradio Borhes na polju tzv. klasične književnosti.

Philip Dick je jedan od rodonačelnika ideje o paralelnim svetovima. To, međutim, nisu samo svetovi koji se paralelno odvijaju u različitim vremenskim ili prostornim segmentima već pre svega svetovima koji neprekidno postoje i funkcionišu u našem umu. Njegova erudicija bila je ogromna. Od poznavanja filozofije i muzike, preko savremene umetnosti, klasične mitologije, antropoloških istraživanja i istorije pa do najnovijih teorija i radova s područja psihologije, farmakologije, neurologije, informatike, kibernetike, mehanike… Pored svega toga, umeo je da se prilagodi jeziku. Da progovori najrazličitijim dijalektima i slengovima, da ubacuje gomilu izraza i dosetki sa ulice, da prati gibanja i pulsiranje svakodnevnog jezika, pogotovo jezika manjinskih, potkulturnih grupa. Po toj sočnosti jezika Dick je vremenom bio sve mlađi i mlađi. On se sasvim otrgao klišeu klasičnog SF-a gde većina junaka govori jezikom starmalih nadrilekara i proroka. On je bio neka vrsta SF beat junaka. Buntovnik koji je razloge za pobunu podjednako video u društvu i u samoj suštini života. Imao je, pri svemu tome, tanani osećaj za humor i ironiju. Umro je od srčanog udara 1982. godine ostavljajući iza sebe nedovršeni roman The Owl ln Daylight.

Malo je poznato koliko je Dickovo književno delo uticalo na druge umetničke žanrove. Ovde pre svega mislim na film. Najpoznatiji film napravljen prema Dickovom predlošku svakako je Totalni opoziv, sa Arnoldom Švarcenegerom u glavnoj ulozi, a u režiji Dejvida Kronenberga. Reč je o priči We Can Remembet lt For You Wholesale. Priča se razlikuje od filma po tome što glavni junak Daglas Kvajl nikad ne napušta Zemlju. Prema romanu Tri stigmate Palmera Eldriča na Brodveju je pre dosta godina postavljen komad koji je kasnije snimljen kao eksperimentalni crno-beli film (možemo samo da zamislimo kakvo je ludilo bila ta predstava). Screamers je film koji se bazira na Dickovoj kratkoj priči Second Variety. Ipak, najznačajniji, u pogledu režije i uticaja, bez sumnje je Bladerunner sa Harison Fordom u glavnoj ulozi, u režiji Ridli Skota. Originalni roman nosi poetični naslov Sanjaju li androidi električne ovce. Poznato je da su Italijani hteli da snime Ubik (koje li ambicije!).

Kad bih morao da se opredelim za neki od romana Philipa Dicka svakako ne bih mogao da izaberem samo jedan. U najuži izbor ušle bi tri knjige: Tecite suze moje, reče policajac, Tamno skeniranje i Marsovsko iskliznuće vremena (sve knjige su objavljene na srpskom jeziku).

 

[Lada]

U sve tri knjige imamo prilično mračnu situaciju što se tiče državne represije, nadzora, manipulacije i tako toga. Reč je o nekoj vrsti kripto komunofašizma sa snažnim primesama eugenike (nacistička nauka o poboljšavanju ljudske rase putem odabiranja). U tome, naravno, ima pregršt priča o ljudskim pravima, uticaju medija, sindikata, posebnih medicinskih ustanova i svakako veoma mnogo opijata raznih vrsta. Nema bitne razlike između pomućene i čiste svesti. Kao ni između onih koji krše i onih koji štite zakon. Moć je koncentrisana u rukama nekolicine ljudi, s tim da se konačni plan i onaj ko je iza njega, nikad do kraja ne otkriva (izgleda da je opšte pravilo da svako bude deo nečije igre. Ili sna).

U tom je pogledu čitanje Philipa Dicka u Srbiji veoma poučno. Od samog čitanja teško da ćemo postati optimisti. Ali sama činjenica da je jednom neko, daleko, pre mnogo godina, sanjao i pisao o svemu ovome može nas ispuniti onom vrstom perverznog zadovoljstva koje možda poseduju poslednji primerci nekog egzotičnog plemena kad otkriju da su predmet pomnog istraživanja. Biti istraživan i biti predmet interesovanja otvara nove mentalne mogućnosti. Baš kao i čitanje Dickovih knjiga.

U međuvremenu, SF ide dalje. Da li je to ona budućnost od koje strepimo? Može li strepnja od budućnosti da zameni sam život? Bolje je da to gledamo nekako izmešano. Na primer: u filmu Momci iz Brazila (pisan prema istoimenom romanu lre Levina) gledamo kako bi mogao da izgleda uspešni eugenički eksperiment doktora Mengelea. Prva moja asocijacija dodirnula je Paragvaj. U Paragvaju je, kao što znamo, godinama na vlasti bio jedan užasni diktator po imenu Stresner. Kad je Stresner umro vlast je uzeo njegov sin. Bio je homoseksualac. Obožavao je uniformu. Dao je sebi visok čin i okružio se svojom pretorijanskom gardom koju su činili sve sami zgodni momci. Ta kombinacija fašističko-vojno-seksualne diktature (što je simbolički veoma poznato) delovala mi je apsolutno nadrealno. A to je nešto što je bilo, a i danas je, već prošlost. Budućnost i prošlost isuviše spretno menjaju mesta u ovom veku. Naš strah, koliko i nada, vezani su za mogućnosti paralelnih svetova. Nada da možemo ostati zaštićeni i sigurni u svome paralelnom svetu i panika da ne budemo zatvoreni u nečijem tuđem paralelnom svetu gde će diktator sa svojom decom i suprugom moći da radi s nama šta hoće.

Philip Dick je čovek kojem bi u Srbiji svakako trebalo podići spomenik. Bio bi to spomenik apsolutno neprimetan za sve pripadnike danas vladajućeg koalicionog bloka (SPS-SRS-SPO). On ne bi mogao da konkuriše ni Čiči ni Titu. Bio bi siguran u svojoj usamljenosti baš kao i mi u svojim paralelnim svetovima. Sve dok jednog dana i naši životi ne iskliznu.

Pisao: Velimir Ćurguz Kazimir

XXZ Magazin