"Činjenice o Srebrenici – bačena rukavica
Pišu Aleksandar Pavić i Stefan Karganović
Veliki deo istine o ratnim događanjima u Srebrenici još uvek nije utvrđen. U interesu je međunarodnih faktora i mnogih lokalnih igrača da te činjenice nikada ne budu razjašnjene da bi se prikrila njihova vlastita odgovornost i da bi se lažna konstrukcija događaja mogla koristiti kao moćan politički instrument za ucenu Srbije i Republike Srpske i kao sredstvo za demoralizaciju srpskog naroda u celini
Bliži se 11. juli, godišnjica ulaska srpskih snaga u Srebrenicu 1995. godine. Iskustvo govori da će, kao i svake godine, na taj datum, kao i uoči njega, građani Srbije – (i skoro celog eks-Ju prostora) biti izloženi baražnoj paljbi propagandnih tvrdnji o „genocidu“ počinjenog u to vreme, i brojki, presuda i „svedočenja“ koje te tvrdnje navodno treba da potkrepe. Intenzitet te paljbe treba da bude dovoljno jak i zaglušujući da nadjača sve pokušaje da se predstave činjenice koje su poslednjih godina utvrđene, a ili dovode u pitanje ili pobijaju „zvaničnu verziju“ događaja u Srebrenici.
Snaga psihološkog efekta
U isto vreme, propagandna paljba se otvara i radi psihološkog efekta, kako bi se jedna strana – srpska – neprekidno držala u defanzivi i stalno branila od neutemeljenih optužbi da je ne samo kriva za raspad SFRJ i krvavi rat koji ga je pratio, već i da je odgovorna za najgore i najraznovrsnije zločine, uključujući, razume se, i „najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata“ – kako zapadni i regionalni mediji po automatizmu kvalifikuju dešavanja u Srebrenici. Na kraju, ista propagandna paljba se koristi i da bi se na srpski narod navukla trajna hipoteka „genocidnosti“, koja bi se stalno mogla koristiti za potkopavanje spoljnog i unutrašnjeg legitimiteta svake srpske države. To će pogotovo doći do izražaja u predstojećem haškom suđenju generalu Ratku Mladiću, preko kojeg će se, na osnovu u najmanje ruku sumnjivih podataka, nastojati da se učvrsti „zvanična istorija“ devedesetih – i to od strane sila najodgovornijih za raspad SFRJ i rat koji je usledio.
Samim naporom da se utvrdi ili spozna istina o srebreničkim dešavanjima tokom proteklih godina, rastući broj ljudi u Srbiji i u inostranstvu, uz ključnu podršku medija kao što je „Pečat“, stavio je do znanja da ne prihvata takvu igru. Zato ćemo iskoristiti ovu godišnjicu da predstavimo cenjenom, rastućem auditorijumu sve što je dosad činjenično utvrđeno u vezi događaja u Srebrenici, u sažetom obliku, na jednom mestu. Najpre kao „protivotrov“ propagandi kojoj smo inače konstantno izloženi, a posebno u ovo doba godine. Ali – još važnije – kao čin bacanja rukavice svim „demokratskim“ medijima u Srbiji, a pogotovo onom jednom, za koji svi plaćamo pretplatu. Organizujte ravnopravnu debatu 11. jula. Pozovite nas koji predstavljamo ove činjenice na suočavanje sa onima koji već godinama imaju rezervisan medijski prostor, bez ikakvog pokrića. Omogućite da se konačno čuju obe strane priče o Srebrenici. To je „naše pravo da znamo“ – i mi od njega nećemo odustati.
Srebrenica – propaganda i činjenice
a) Broj prikazan na spomen-ploči Memorijalnog centra u Potočarima je „8.372…“ Tri tačke treba da označe da čak ni taj broj nije konačan. Prikazani broj, međutim, ne predstavlja broj utvrđenih žrtava već broj „nestalih“. Kako, međutim, može da se „zna“ da je broj nestalih jednak broju „žrtava genocida“ ako tela još nisu pronađena i ako nisu forenzički obrađena? Odgovor – ne može.
b) Broj dosad sahranjenih u Potočarima iznosi 3.749. Da li ovo, pak, predstavlja broj dosad utvrđenih žrtava? Ne. To je samo broj dosad sahranjenih za koje se tvrdi da su „žrtve genocida“. Međutim, tokom 2010. godine čak su i neki muslimanski zvaničnici bili prinuđeni da tu tvrdnju dovedu u pitanje. Mirsad Tokača, predsednik Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva, izneo je dosad nedemantovanu tvrdnju da se na spiskovima „žrtava“ nalazi „500 živih Srebreničana“, dok je dodatnih 70 lica na tim spiskovima stradalo na drugim mestima i u drugo vreme. Uz to, direktor Memorijalnog centra Mersed Smajlović i direktor Centra za nestala lica BiH Amor Mašović su takođe izneli da je u Potočarima sahranjeno oko 50 osoba koje su stradale još 1992. godine, a „u bliskom srodstvu“ su sa onima koji se vode kao žrtve streljanja. Takođe postoje indicije da je u Potočarima sahranjen i jedan broj Srba.
v) Ukupan broj tela koja su stručnjaci Haškog tribunala dosad ekshumirali u vezi sa istragom o događajima u Srebrenici iznosi najviše 1.923. Forenzička dokumentacija Tribunala govori o 3.568 „slučajeva“. Međutim, to je namerno zamagljivanje činjenica, u svrhu naduvavanja stvarnog broja nađenih tela, jer jedan „slučaj“ ne znači nužno i jedno telo. „Slučaj“ se može odnositi i na nepotpune ostatke nekog tela, pa čak i na jednu koščicu nađenu na određenom lokalitetu. Da li, dakle, bar broj 1.923 označava ukupan broj dosad utvrđenih „žrtava genocida“? Opet – ne. U grobnicama koje su obradili forenzički stručnjaci Tribunala, nalazi se 442 tela sa povezima i ligaturama, 505 gde je smrt prouzrokovao metak, što može ukazati na streljanje, ali i na smrt tokom borbenih dejstava, 627 je stradalo od granate, mine, gelera itd, što isključuje streljanje, a u 1.583 autopsijskih izveštaja ili „slučajeva“ radi se o po nekoliko kostiju. U ovoj poslednjoj kategoriji u 92,4 odsto od tih „slučajeva“ forenzički stručnjaci Tribunala nisu mogli da odrede uzrok smrti, pa se na osnovu njih nikakvi pravno ili forenzički značajni zaključci ne mogu izvoditi.
g) Po proceni načelnika Generalštaba armije BiH Envera Hadžihasanovića na suđenju generalu Krstiću (6. april 2001, Transkript s. 9532) u povlačenju mešovite kolone 28. Divizije iz Srebrenice za Tuzlu samo vojnika i oficira ABiH poginulo je 2.628. U izveštaju Unprofora od 17. jula 1995. godine ukupni gubici kolone se procenjuju na oko 3.000, a Karl Bilt (pregovarač Međunarodne zajednice tokom sukoba, a posle rata visoki predstavnik u BiH) u svojim memoarima ih procenjuje na oko 4.000. Implicitno mešanje mnogo većeg broja poginulih u legitimnim borbenim dejstvima sa upadljivo manjim brojem pogubljenih zarobljenika, koji nesumnjivo jesu žrtve ratnog zločina, jedan je od trikova kojim se pristalice zvanične priče služe da naduvaju cifru „žrtava genocida,“ mada su i tako posle 16 godina vrlo daleko od „magičnog broja“ od 8.000 koji im je potreban.
d) Činjenice navedene u ovoj rubrici se poklapaju sa procenama vrlo ozbiljnih zapadnih posmatrača. Amerikanac Filip Korvin, najviši civilni zvaničnik UN u BiH u vreme sukoba, godinama tvrdi da broj streljanih u Srebrenici iznosi „oko 700“. Josif Bodanski, dugogodišnji ekspert za terorizam američkog Kongresa, tvrdi da je broj streljanih „nekoliko stotina“. Portugalski oficir i vojni posmatrač UN u BiH, u julu 1995. godine, Karlos Martins Branko tvrdi da je „najmanje 2.000 muslimanskih boraca“ stradalo – ali u borbama. Isti oficir ističe da su srpske snage ostavile prostor muslimanskoj vojsci i civilima da se povlače ka severu, što ukazuje da nije postojao nikakav plan njihovog istrebljenja – za razliku od „unapred formulisanog genocidnog plana izvršenog protiv srpskog stanovništva Krajine“..."
...
Pišu Aleksandar Pavić i Stefan Karganović
Veliki deo istine o ratnim događanjima u Srebrenici još uvek nije utvrđen. U interesu je međunarodnih faktora i mnogih lokalnih igrača da te činjenice nikada ne budu razjašnjene da bi se prikrila njihova vlastita odgovornost i da bi se lažna konstrukcija događaja mogla koristiti kao moćan politički instrument za ucenu Srbije i Republike Srpske i kao sredstvo za demoralizaciju srpskog naroda u celini
Bliži se 11. juli, godišnjica ulaska srpskih snaga u Srebrenicu 1995. godine. Iskustvo govori da će, kao i svake godine, na taj datum, kao i uoči njega, građani Srbije – (i skoro celog eks-Ju prostora) biti izloženi baražnoj paljbi propagandnih tvrdnji o „genocidu“ počinjenog u to vreme, i brojki, presuda i „svedočenja“ koje te tvrdnje navodno treba da potkrepe. Intenzitet te paljbe treba da bude dovoljno jak i zaglušujući da nadjača sve pokušaje da se predstave činjenice koje su poslednjih godina utvrđene, a ili dovode u pitanje ili pobijaju „zvaničnu verziju“ događaja u Srebrenici.
Snaga psihološkog efekta
U isto vreme, propagandna paljba se otvara i radi psihološkog efekta, kako bi se jedna strana – srpska – neprekidno držala u defanzivi i stalno branila od neutemeljenih optužbi da je ne samo kriva za raspad SFRJ i krvavi rat koji ga je pratio, već i da je odgovorna za najgore i najraznovrsnije zločine, uključujući, razume se, i „najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata“ – kako zapadni i regionalni mediji po automatizmu kvalifikuju dešavanja u Srebrenici. Na kraju, ista propagandna paljba se koristi i da bi se na srpski narod navukla trajna hipoteka „genocidnosti“, koja bi se stalno mogla koristiti za potkopavanje spoljnog i unutrašnjeg legitimiteta svake srpske države. To će pogotovo doći do izražaja u predstojećem haškom suđenju generalu Ratku Mladiću, preko kojeg će se, na osnovu u najmanje ruku sumnjivih podataka, nastojati da se učvrsti „zvanična istorija“ devedesetih – i to od strane sila najodgovornijih za raspad SFRJ i rat koji je usledio.
Samim naporom da se utvrdi ili spozna istina o srebreničkim dešavanjima tokom proteklih godina, rastući broj ljudi u Srbiji i u inostranstvu, uz ključnu podršku medija kao što je „Pečat“, stavio je do znanja da ne prihvata takvu igru. Zato ćemo iskoristiti ovu godišnjicu da predstavimo cenjenom, rastućem auditorijumu sve što je dosad činjenično utvrđeno u vezi događaja u Srebrenici, u sažetom obliku, na jednom mestu. Najpre kao „protivotrov“ propagandi kojoj smo inače konstantno izloženi, a posebno u ovo doba godine. Ali – još važnije – kao čin bacanja rukavice svim „demokratskim“ medijima u Srbiji, a pogotovo onom jednom, za koji svi plaćamo pretplatu. Organizujte ravnopravnu debatu 11. jula. Pozovite nas koji predstavljamo ove činjenice na suočavanje sa onima koji već godinama imaju rezervisan medijski prostor, bez ikakvog pokrića. Omogućite da se konačno čuju obe strane priče o Srebrenici. To je „naše pravo da znamo“ – i mi od njega nećemo odustati.
Srebrenica – propaganda i činjenice
a) Broj prikazan na spomen-ploči Memorijalnog centra u Potočarima je „8.372…“ Tri tačke treba da označe da čak ni taj broj nije konačan. Prikazani broj, međutim, ne predstavlja broj utvrđenih žrtava već broj „nestalih“. Kako, međutim, može da se „zna“ da je broj nestalih jednak broju „žrtava genocida“ ako tela još nisu pronađena i ako nisu forenzički obrađena? Odgovor – ne može.
b) Broj dosad sahranjenih u Potočarima iznosi 3.749. Da li ovo, pak, predstavlja broj dosad utvrđenih žrtava? Ne. To je samo broj dosad sahranjenih za koje se tvrdi da su „žrtve genocida“. Međutim, tokom 2010. godine čak su i neki muslimanski zvaničnici bili prinuđeni da tu tvrdnju dovedu u pitanje. Mirsad Tokača, predsednik Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva, izneo je dosad nedemantovanu tvrdnju da se na spiskovima „žrtava“ nalazi „500 živih Srebreničana“, dok je dodatnih 70 lica na tim spiskovima stradalo na drugim mestima i u drugo vreme. Uz to, direktor Memorijalnog centra Mersed Smajlović i direktor Centra za nestala lica BiH Amor Mašović su takođe izneli da je u Potočarima sahranjeno oko 50 osoba koje su stradale još 1992. godine, a „u bliskom srodstvu“ su sa onima koji se vode kao žrtve streljanja. Takođe postoje indicije da je u Potočarima sahranjen i jedan broj Srba.
v) Ukupan broj tela koja su stručnjaci Haškog tribunala dosad ekshumirali u vezi sa istragom o događajima u Srebrenici iznosi najviše 1.923. Forenzička dokumentacija Tribunala govori o 3.568 „slučajeva“. Međutim, to je namerno zamagljivanje činjenica, u svrhu naduvavanja stvarnog broja nađenih tela, jer jedan „slučaj“ ne znači nužno i jedno telo. „Slučaj“ se može odnositi i na nepotpune ostatke nekog tela, pa čak i na jednu koščicu nađenu na određenom lokalitetu. Da li, dakle, bar broj 1.923 označava ukupan broj dosad utvrđenih „žrtava genocida“? Opet – ne. U grobnicama koje su obradili forenzički stručnjaci Tribunala, nalazi se 442 tela sa povezima i ligaturama, 505 gde je smrt prouzrokovao metak, što može ukazati na streljanje, ali i na smrt tokom borbenih dejstava, 627 je stradalo od granate, mine, gelera itd, što isključuje streljanje, a u 1.583 autopsijskih izveštaja ili „slučajeva“ radi se o po nekoliko kostiju. U ovoj poslednjoj kategoriji u 92,4 odsto od tih „slučajeva“ forenzički stručnjaci Tribunala nisu mogli da odrede uzrok smrti, pa se na osnovu njih nikakvi pravno ili forenzički značajni zaključci ne mogu izvoditi.
g) Po proceni načelnika Generalštaba armije BiH Envera Hadžihasanovića na suđenju generalu Krstiću (6. april 2001, Transkript s. 9532) u povlačenju mešovite kolone 28. Divizije iz Srebrenice za Tuzlu samo vojnika i oficira ABiH poginulo je 2.628. U izveštaju Unprofora od 17. jula 1995. godine ukupni gubici kolone se procenjuju na oko 3.000, a Karl Bilt (pregovarač Međunarodne zajednice tokom sukoba, a posle rata visoki predstavnik u BiH) u svojim memoarima ih procenjuje na oko 4.000. Implicitno mešanje mnogo većeg broja poginulih u legitimnim borbenim dejstvima sa upadljivo manjim brojem pogubljenih zarobljenika, koji nesumnjivo jesu žrtve ratnog zločina, jedan je od trikova kojim se pristalice zvanične priče služe da naduvaju cifru „žrtava genocida,“ mada su i tako posle 16 godina vrlo daleko od „magičnog broja“ od 8.000 koji im je potreban.
d) Činjenice navedene u ovoj rubrici se poklapaju sa procenama vrlo ozbiljnih zapadnih posmatrača. Amerikanac Filip Korvin, najviši civilni zvaničnik UN u BiH u vreme sukoba, godinama tvrdi da broj streljanih u Srebrenici iznosi „oko 700“. Josif Bodanski, dugogodišnji ekspert za terorizam američkog Kongresa, tvrdi da je broj streljanih „nekoliko stotina“. Portugalski oficir i vojni posmatrač UN u BiH, u julu 1995. godine, Karlos Martins Branko tvrdi da je „najmanje 2.000 muslimanskih boraca“ stradalo – ali u borbama. Isti oficir ističe da su srpske snage ostavile prostor muslimanskoj vojsci i civilima da se povlače ka severu, što ukazuje da nije postojao nikakav plan njihovog istrebljenja – za razliku od „unapred formulisanog genocidnog plana izvršenog protiv srpskog stanovništva Krajine“..."
...
