Ovih dana samo pljušti kiša. Tmurno, hladno i vlažno , kao da nije juni. Ovo naše kučište je živnulo. Nemački ovčar, pa mu je valjda toplo, a na ovom zahladjenju je kao nov. Kada dodjemo s posla, a on odmoran, čio i veseo, naspavan, sit i napit, pa udri po nama onako smorenim. Ne možeš da savladaš svu tu ljubav koja prosto boli. Popijemo kafu, malkice odahnemo pa na Savu da šetamo psa. Spakujemo se sve tri u malena kola. Jedna ćera vozi, druga na suvozačkom mestu a ja pozadi sa našim ljubimčetom koji mi dahće za vratom i onako veliki se uporno vrti na uskom sedištu. Do semafora je miran, ali kada prodjemo semafor i ako produžavamo pravo počinje da skiči, cvili, skakuće a sve od silnog nestrpljenja da izadje jer zna da ide na propisno jurcanje. Izlazimo iz kola i odpešačimo do staze na šetalištu. E, tu gleda u torbu tražeći da mu dam njegovu lopticu. Devojke mu bacaju a ja samo nosim torbu,u kojoj su maramice, mobilni telefoni, foto aparat i njegova obožavana loptica, i to iz dva razloga:
1. totalni sam duduk za bilo šta što se radi sa loptom (mislite da možete da zamislite toliku netalentovanost..........e ne možete, ovo morate da vidite)
2. što da se blamiram pred ljudima kad ima mladjih.....a na mladima svet ostaje
Elem, dam ćeri lopticu, ona zamahne, ode taj predmet daleko, kučak sav sretan ga uredno donese. Zatim ispusti loptu u travu ispred njenih nogu, ona kaže „okolo“ ili samo pokaže rukom, on je zaobidje i opet stane ispred nje spreman kao zapeta puška. I tako nebrojeno puta, sestre na smenu bacaju lopticu našem mezimčetu a sve u nadi da će ga izmoriti i obezbediti nam da preživimo još jedan dan. A lepo izgleda kada je u trku. Ljudi stanu i gledaju, uživaju. Stvarno je lep, nije što je naš.
I u toku ko zna kog bacanja, stazom nailazi mladić koji trči. Vežba čovek, kao i toliki drugi. Često ga vidjamo da trči, vredan neki momak koji izgleda mnogo voli to da radi.A i lep je i zgodan , bar meni (što je sad jelte diskutabilno). Svaki put kada ga sretnemo on gleda u mladju ćeru. Uvek sam se brinula da se ne spotakne jer nastavlja da trči sa glavom okrenutom u našem pravcu ili ne daj bože da se ušine. I tako u toku šetnje sretnemo ga tri-četiri puta i svaki put gleda i trči, ma ne gleda no blene.
Ovoga puta ne protrčava već se zaustavlja i prilazi mladjoj ćeri koja baca lopticu, jer je njen red, i u koju naša još čila i vesela kuca hipnotisano gleda. Prilazi joj i gleda je. Ja stojim tu pored nje, ali na bezbednoj udaljenosti da me kučište ne pregazi u svom stampedu, i posmatram razvoj situacije......ako treba da izigravam bodi garda, molim, nema problema, pa ja sam mama, a mamama je bezbednost u opisu radnog mesta. I tako zablenjen u nju, sa užarenim pogledom od fizičkog naprezanja, on joj prilazi. Ona mu zbunjeno kaže „Ćao“ očekujući da će ovaj nešto pametno da kaže. On je onako lep, znojav i zadihan upita „Hoćeš li, molim te da se malo pomeriš sa psom? Ovo je moje drvo na kome vežbam“.
Pomeri se ona sa sve kerom, pomerismo se i nas dve, a on podiže nogu na ono krivo stablo i nastavi da vežba dok su kapi znoja padale sa njegovih bicepsa,tricepsa ili kako se već zovu svi ti mišići.
1. totalni sam duduk za bilo šta što se radi sa loptom (mislite da možete da zamislite toliku netalentovanost..........e ne možete, ovo morate da vidite)
2. što da se blamiram pred ljudima kad ima mladjih.....a na mladima svet ostaje
Elem, dam ćeri lopticu, ona zamahne, ode taj predmet daleko, kučak sav sretan ga uredno donese. Zatim ispusti loptu u travu ispred njenih nogu, ona kaže „okolo“ ili samo pokaže rukom, on je zaobidje i opet stane ispred nje spreman kao zapeta puška. I tako nebrojeno puta, sestre na smenu bacaju lopticu našem mezimčetu a sve u nadi da će ga izmoriti i obezbediti nam da preživimo još jedan dan. A lepo izgleda kada je u trku. Ljudi stanu i gledaju, uživaju. Stvarno je lep, nije što je naš.
I u toku ko zna kog bacanja, stazom nailazi mladić koji trči. Vežba čovek, kao i toliki drugi. Često ga vidjamo da trči, vredan neki momak koji izgleda mnogo voli to da radi.A i lep je i zgodan , bar meni (što je sad jelte diskutabilno). Svaki put kada ga sretnemo on gleda u mladju ćeru. Uvek sam se brinula da se ne spotakne jer nastavlja da trči sa glavom okrenutom u našem pravcu ili ne daj bože da se ušine. I tako u toku šetnje sretnemo ga tri-četiri puta i svaki put gleda i trči, ma ne gleda no blene.
Ovoga puta ne protrčava već se zaustavlja i prilazi mladjoj ćeri koja baca lopticu, jer je njen red, i u koju naša još čila i vesela kuca hipnotisano gleda. Prilazi joj i gleda je. Ja stojim tu pored nje, ali na bezbednoj udaljenosti da me kučište ne pregazi u svom stampedu, i posmatram razvoj situacije......ako treba da izigravam bodi garda, molim, nema problema, pa ja sam mama, a mamama je bezbednost u opisu radnog mesta. I tako zablenjen u nju, sa užarenim pogledom od fizičkog naprezanja, on joj prilazi. Ona mu zbunjeno kaže „Ćao“ očekujući da će ovaj nešto pametno da kaže. On je onako lep, znojav i zadihan upita „Hoćeš li, molim te da se malo pomeriš sa psom? Ovo je moje drvo na kome vežbam“.
Pomeri se ona sa sve kerom, pomerismo se i nas dve, a on podiže nogu na ono krivo stablo i nastavi da vežba dok su kapi znoja padale sa njegovih bicepsa,tricepsa ili kako se već zovu svi ti mišići.
ne stvarno..hahhahaahahahahhahahahahahahaha odlicno je.hahhahahahahhah
