Šest sati je. Zvoni budilnik ........ima iz pameti da me istera. Večnost mi treba da utrnulu
ruku pomerim i tresnem ga......nakon toga.....tišina.... Maza dolazi i gurka me da je pustim napolje jer.......vreme je za bebe. Telo me boli, misao mi je bolna, oko neće da vidi dan, hoće još malo mraka, još malo sna.......Glava kaže da moram ustati ali telo baš i nije oduševljeno idejom, i to usaglašavanje stavova traje minut-dva. Polako ustajem, stavljam lonče za kafu i puštam Mazuljka napolje. Ona obavlja šta treba dok ja odgegam na bolnim nogama do drugog kraja dvorišta i otvorim vrata obdaništa. Bebe me čuju, raduju se, grebu šapicama i smešno kevću. Podignem krov kućice i na sav bol zaboravljam dok mazim te malene loptice što gladno skiče. Maza preuzima dalje a ja se vraćam da se sredim i zakuvam kafu. Ustaje Maca, majstor, moj brat i pijemo tu prvu ćuteću. Zatim ide druga kafa, razgovoruša.
Zidanje teče svojim paklenim tokom. Padali smo na nos od posla. Svi su radili maksimalno jer je kuća otkrivena. I svi su bili sa stravičnim upalama mišića. Radili su i pod sijalicom. Šljaštilo se dvorište kao stadion jer je Maca svuda sproveo osvetljenje......ma prešišali smo i Japance hahahaahaha. Pomagala sam koliko sam mogla, vezivala armaturu, pomagala Maci oko pravljenja uzengija, dodavala, čistila, prala ih sve jer su majstor i moj brat spavali kod nas. A bila sam baš brza u vezivanju armature. Maca je napravio neku skalameriju za savijanje uzengija za razne veličine, pa zakačiš na jarčeve (mnogo zgodna stvar),protneš armaturu i vezuješ na odredjeno rastojanje. Uzmem žicu i ciganska kješta i vezuj. Čas posla organizujemo takmičenje. Bogami, samo majstor i ponekad Maca, i to kad se prvi dokopa te ciganske naprave, su bili brži od mene.....ostali nisu vredni pomena hahahahaahaha. Zato sam ih nosala sa sobom, jer oni samo dreknu "Ljiljana, treba nam armatura" a ja utanjim sve ringle, skinem kecelju i ajd na vezivanje.
Kuvala sam svaki dan dva obroka za sve nas a bilo nas je izmedju sedmoro i desetoro odraslih. Prijatelji, kolege, komšije........kako je ko mogao i stizao dolazio je da pomaže. Šala, smeh, vika, udaranje čekića i macole po vasceli dan......i mešalica za beton i mnogo, mnogo dobre volje naših prijatelja. A vruće, vruće....duša se topi. Dva obroka su bila po naredjenju majstora i to je, bogami, moralo biti i jako i količinski dovoljno da nahrani tolike muškarce. Bogu hvala, svi jaki i zdravi, jedu da sve puca. Mom čoveku teško pade taj režim. Bogami, majstor nauču Macu da jede dva puta dnevno. Zato sam morala da im pravim popodnevnu užinu, uvek nešto slatko zbog šećera i milion litara ledene limunade ili kiflice, krofne........mada je u letnjoj kuhinji bilo stravično vruće, vidim, prija im, uzimaju svi kada je pauza........ Kad su počeli sprat da rade, majstor ukinu pivce u toku dana. Ko pije pivo ne ide gore. Neće kaže da misli o kombinaciji piva, visine i 40 stepeni. Moj brat jedva dočeka........sedeo je sve u dvorištu. S početka je sav sretan mislio da će tako izbeći rad i na miru gustirati pivo u hladovini, ali majstor ga brzo razuveri dozivajući ga na svakih dva minuta da im nešto doda, pripremi, očisti........Sutradan, moj brat ode na sprat da radi. Izmedju kuvanja za nas, kuvala sam i za Mazu i za bebe. Bebe su rasle, bile su sve veće i sve ludje. Majka ih je dojila a sve ostalo prepuštala meni. Lepo je ona sebi organizovala život.Prvo sam ih prehranjivala dva puta dnevno, pa tri, pa četiri, pa pet, pa četiri. Bili su savršeni. Samo sam se plašila da ne dobiju neku zarazu, bakretiju od silne vrućine. Toliko sam se trudila da održim čisto i rashladjeno leglo na preko 40 stepeni. To je bilo najsušnije i najtoplije leto u ne znam koliko godina unazad. Ali uspela sam zahvaljujući pomoći dece.
Svi su dobili imena. I to ne kereća nego ljudska. Bilo je šest muških i jedno žensko jer je jedno žensko uginulo. Imena su bila Aleksa, Petronije, Gligorije, Borivoje, Svetislav, Bogoljub i Maša. Kada su malo porasli, uveče ih pustimo iz obdaništa. Razmile se svuda, trapavo trčkaraju, ali nepogrešivo dolaze na moje pljeskanje rukama i uzvik "bebe". Kakva malena šarena savršenstva.
ruku pomerim i tresnem ga......nakon toga.....tišina.... Maza dolazi i gurka me da je pustim napolje jer.......vreme je za bebe. Telo me boli, misao mi je bolna, oko neće da vidi dan, hoće još malo mraka, još malo sna.......Glava kaže da moram ustati ali telo baš i nije oduševljeno idejom, i to usaglašavanje stavova traje minut-dva. Polako ustajem, stavljam lonče za kafu i puštam Mazuljka napolje. Ona obavlja šta treba dok ja odgegam na bolnim nogama do drugog kraja dvorišta i otvorim vrata obdaništa. Bebe me čuju, raduju se, grebu šapicama i smešno kevću. Podignem krov kućice i na sav bol zaboravljam dok mazim te malene loptice što gladno skiče. Maza preuzima dalje a ja se vraćam da se sredim i zakuvam kafu. Ustaje Maca, majstor, moj brat i pijemo tu prvu ćuteću. Zatim ide druga kafa, razgovoruša.
Zidanje teče svojim paklenim tokom. Padali smo na nos od posla. Svi su radili maksimalno jer je kuća otkrivena. I svi su bili sa stravičnim upalama mišića. Radili su i pod sijalicom. Šljaštilo se dvorište kao stadion jer je Maca svuda sproveo osvetljenje......ma prešišali smo i Japance hahahaahaha. Pomagala sam koliko sam mogla, vezivala armaturu, pomagala Maci oko pravljenja uzengija, dodavala, čistila, prala ih sve jer su majstor i moj brat spavali kod nas. A bila sam baš brza u vezivanju armature. Maca je napravio neku skalameriju za savijanje uzengija za razne veličine, pa zakačiš na jarčeve (mnogo zgodna stvar),protneš armaturu i vezuješ na odredjeno rastojanje. Uzmem žicu i ciganska kješta i vezuj. Čas posla organizujemo takmičenje. Bogami, samo majstor i ponekad Maca, i to kad se prvi dokopa te ciganske naprave, su bili brži od mene.....ostali nisu vredni pomena hahahahaahaha. Zato sam ih nosala sa sobom, jer oni samo dreknu "Ljiljana, treba nam armatura" a ja utanjim sve ringle, skinem kecelju i ajd na vezivanje.
Kuvala sam svaki dan dva obroka za sve nas a bilo nas je izmedju sedmoro i desetoro odraslih. Prijatelji, kolege, komšije........kako je ko mogao i stizao dolazio je da pomaže. Šala, smeh, vika, udaranje čekića i macole po vasceli dan......i mešalica za beton i mnogo, mnogo dobre volje naših prijatelja. A vruće, vruće....duša se topi. Dva obroka su bila po naredjenju majstora i to je, bogami, moralo biti i jako i količinski dovoljno da nahrani tolike muškarce. Bogu hvala, svi jaki i zdravi, jedu da sve puca. Mom čoveku teško pade taj režim. Bogami, majstor nauču Macu da jede dva puta dnevno. Zato sam morala da im pravim popodnevnu užinu, uvek nešto slatko zbog šećera i milion litara ledene limunade ili kiflice, krofne........mada je u letnjoj kuhinji bilo stravično vruće, vidim, prija im, uzimaju svi kada je pauza........ Kad su počeli sprat da rade, majstor ukinu pivce u toku dana. Ko pije pivo ne ide gore. Neće kaže da misli o kombinaciji piva, visine i 40 stepeni. Moj brat jedva dočeka........sedeo je sve u dvorištu. S početka je sav sretan mislio da će tako izbeći rad i na miru gustirati pivo u hladovini, ali majstor ga brzo razuveri dozivajući ga na svakih dva minuta da im nešto doda, pripremi, očisti........Sutradan, moj brat ode na sprat da radi. Izmedju kuvanja za nas, kuvala sam i za Mazu i za bebe. Bebe su rasle, bile su sve veće i sve ludje. Majka ih je dojila a sve ostalo prepuštala meni. Lepo je ona sebi organizovala život.Prvo sam ih prehranjivala dva puta dnevno, pa tri, pa četiri, pa pet, pa četiri. Bili su savršeni. Samo sam se plašila da ne dobiju neku zarazu, bakretiju od silne vrućine. Toliko sam se trudila da održim čisto i rashladjeno leglo na preko 40 stepeni. To je bilo najsušnije i najtoplije leto u ne znam koliko godina unazad. Ali uspela sam zahvaljujući pomoći dece.
Svi su dobili imena. I to ne kereća nego ljudska. Bilo je šest muških i jedno žensko jer je jedno žensko uginulo. Imena su bila Aleksa, Petronije, Gligorije, Borivoje, Svetislav, Bogoljub i Maša. Kada su malo porasli, uveče ih pustimo iz obdaništa. Razmile se svuda, trapavo trčkaraju, ali nepogrešivo dolaze na moje pljeskanje rukama i uzvik "bebe". Kakva malena šarena savršenstva.
