gost 223698
Domaćin
- Poruka
- 4.747
Okej, sedim ovde i rezimiram neke dogadjaje koji predstavljaju bitne delove mog života.
Prvo, nervira me to što, kad komuniciram s ljudima, na prvu loptu delujem otudjeno, i čak hejterski, u fazonu - "drago mi je, a sad mi sjaši s k...."
Drugo, nervira me to što, u okvirima te neke uže rodbine, nemam neki ekstremno blizak odnos sa dotičnima, iako se često vidjamo, čujemo, etc. Tu, najpre, mislim na sestru, koja mi je gotovo kao rodjena, a kad sednemo i pričamo to deluje kao dva paralelna univerzuma, i vidim da je njoj sve nešto čudno, drugačije je nego s ostalima. To je zato što ja nikad nisam brinuo o tome koja su i njena interesovanja, etc. Nema bliskosti. I, nekako, čini mi se da sam užasno neodgovoran što se tih medjuljudskih odnosa tiče, i na globalnom nivou... danas mi je jedan lik učinio priličnu uslugu, mogu reći, i sad - mogao bih da se zahvalim putem fona, a ja nikako to da uradim nego se bakćem nekim glupim stvarima i dilemama (možda je i ova jedna od njih, ko zna), a to nije pojedinačan slučaj.
Onda, ustanovio sam da preterano psujem, hejtujem sve i svakog, na svet gledam više nego pesimistički, kad sretnem nekog kog dugo nisam video bolje da ga nisam ni sreo, gledam samo kako da ga skinem s vrata... ima tu mnogo toga.
A čudno mi je, jer gledam ljude oko sebe, i gotovo da niko nije takav. Ono, postoji na odgovornost na planu medjuljudskih odnosa, ima pažnje, empatije, neko brine o nečijim osećanjima... ja delujem uglavnom, najblaže rečeno, nezainteresovano.
Cimaju me najveće gluposti koje neko izvali, pamtim detalje koje svako zaboravlja, izuzetno sam ironičan, sarkastičan, ciničan etc etc. Ali, najgore je što često na prvu loptu delujem nadmeno, arogantno, a ponekad i ne, kad mi je do zezanja, onda provaljujem fore i ljude se uglavnom oduševe, pa se vezuju. Ja se ne vezujem ni za kog, i osećam da dobar deo tih ljudi vremenom počne da nervira moje ponašanje i stav i da počnu da se udaljavaju od mene.
Užasno sam narcisoidan, otvoreno priznajem, i volim čelne pozicije u bilo kom aspektu svog bivstvovanja. I tu je sve kul - ljudi mi ih sami daju, prepuštaju, podržavaju. A onda, kad se zavese spuste, medju istim tim ljudima, kao da sam sam. Nekako, kao da je realnost njihova, a podijum moj. Hoću i ja da se igram, da budem deo te realnosti.
Iznutra, nema te snage, pa mogu slobodno reći da sam stidljiv, i da ne volim situacije u kojima sam nov, a uključuju još dosta ljudi. Ali, kada se to stabilizuje, dominiram. Takodje sam jako osetljiv i ranjiv, što je oličeno u ekstremnoj agresivnosti ponekad. Imam običaj da, ako mi nešto nije po volji, šutiram stvari oko sebe, urlam i osećam užasan bol u grudima i počne da mi se vrti u glavi, kao da gubim svest, i kreću glavobolje. Iskreno, to je i jedan od razloga zbog kojih u životu nisam pio alkohol.
Ljudi koji me poznaju - smaraju me ozbiljnim, inteligentnim i nadarenim za odredjene stvari. Ali, imam ozbiljan problem, problem sa okolinom. Mislim, nekako mi se čini da sam ranije bio dobar - i da tu moju dobrodušnost niko nije cenio. Onda sam počeo da se menjam i stvaram gard. I sada imam taj problem. Smatram ga problemom jer, naprosto, stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu.
Prezirem većinu stvari koju drugi ljudi vole i u kojima uživaju. Ne osećam da pripadam bilo gde.
Čak mi je i rodjena keva očitala bukvicu na tu temu, u fazonu - pogledaj ovog, pogledaj onog, možda se ne cima toliko oko stvari oko kojih se ti cimaš, možda nije nešto pametan - ali ima veliko društvo, uvek ima prijatelje, ljudi vole njegovo prisustvo, a ti si hladan prema svima, ne poštuješ nikoga, gledaš samo sebe i svoje osećaje, moraš se menjati itd itd, a čovek se ceni po tome koliko ima prijatelja.
Ja imam dosta, dosta poznanika i drugova. Prijatelja nijednog. Ne verujem u prijateljstva.
Ali, jednostavno, ne znam kako da bilo šta promenim... nije to stvar samo mog ponaanja - to je moj gard, osećam da sam sam medju masom.
Onda se osećam otudjeno.
Ima li neko neku sugestiju, kako se promeniti, kako taj gard preobraziti... od čega krenuti? Hvala.
Stavljajte ovde i svoja iskustva.
Prvo, nervira me to što, kad komuniciram s ljudima, na prvu loptu delujem otudjeno, i čak hejterski, u fazonu - "drago mi je, a sad mi sjaši s k...."
Drugo, nervira me to što, u okvirima te neke uže rodbine, nemam neki ekstremno blizak odnos sa dotičnima, iako se često vidjamo, čujemo, etc. Tu, najpre, mislim na sestru, koja mi je gotovo kao rodjena, a kad sednemo i pričamo to deluje kao dva paralelna univerzuma, i vidim da je njoj sve nešto čudno, drugačije je nego s ostalima. To je zato što ja nikad nisam brinuo o tome koja su i njena interesovanja, etc. Nema bliskosti. I, nekako, čini mi se da sam užasno neodgovoran što se tih medjuljudskih odnosa tiče, i na globalnom nivou... danas mi je jedan lik učinio priličnu uslugu, mogu reći, i sad - mogao bih da se zahvalim putem fona, a ja nikako to da uradim nego se bakćem nekim glupim stvarima i dilemama (možda je i ova jedna od njih, ko zna), a to nije pojedinačan slučaj.
Onda, ustanovio sam da preterano psujem, hejtujem sve i svakog, na svet gledam više nego pesimistički, kad sretnem nekog kog dugo nisam video bolje da ga nisam ni sreo, gledam samo kako da ga skinem s vrata... ima tu mnogo toga.
A čudno mi je, jer gledam ljude oko sebe, i gotovo da niko nije takav. Ono, postoji na odgovornost na planu medjuljudskih odnosa, ima pažnje, empatije, neko brine o nečijim osećanjima... ja delujem uglavnom, najblaže rečeno, nezainteresovano.
Cimaju me najveće gluposti koje neko izvali, pamtim detalje koje svako zaboravlja, izuzetno sam ironičan, sarkastičan, ciničan etc etc. Ali, najgore je što često na prvu loptu delujem nadmeno, arogantno, a ponekad i ne, kad mi je do zezanja, onda provaljujem fore i ljude se uglavnom oduševe, pa se vezuju. Ja se ne vezujem ni za kog, i osećam da dobar deo tih ljudi vremenom počne da nervira moje ponašanje i stav i da počnu da se udaljavaju od mene.
Užasno sam narcisoidan, otvoreno priznajem, i volim čelne pozicije u bilo kom aspektu svog bivstvovanja. I tu je sve kul - ljudi mi ih sami daju, prepuštaju, podržavaju. A onda, kad se zavese spuste, medju istim tim ljudima, kao da sam sam. Nekako, kao da je realnost njihova, a podijum moj. Hoću i ja da se igram, da budem deo te realnosti.
Iznutra, nema te snage, pa mogu slobodno reći da sam stidljiv, i da ne volim situacije u kojima sam nov, a uključuju još dosta ljudi. Ali, kada se to stabilizuje, dominiram. Takodje sam jako osetljiv i ranjiv, što je oličeno u ekstremnoj agresivnosti ponekad. Imam običaj da, ako mi nešto nije po volji, šutiram stvari oko sebe, urlam i osećam užasan bol u grudima i počne da mi se vrti u glavi, kao da gubim svest, i kreću glavobolje. Iskreno, to je i jedan od razloga zbog kojih u životu nisam pio alkohol.
Ljudi koji me poznaju - smaraju me ozbiljnim, inteligentnim i nadarenim za odredjene stvari. Ali, imam ozbiljan problem, problem sa okolinom. Mislim, nekako mi se čini da sam ranije bio dobar - i da tu moju dobrodušnost niko nije cenio. Onda sam počeo da se menjam i stvaram gard. I sada imam taj problem. Smatram ga problemom jer, naprosto, stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu.
Prezirem većinu stvari koju drugi ljudi vole i u kojima uživaju. Ne osećam da pripadam bilo gde.
Čak mi je i rodjena keva očitala bukvicu na tu temu, u fazonu - pogledaj ovog, pogledaj onog, možda se ne cima toliko oko stvari oko kojih se ti cimaš, možda nije nešto pametan - ali ima veliko društvo, uvek ima prijatelje, ljudi vole njegovo prisustvo, a ti si hladan prema svima, ne poštuješ nikoga, gledaš samo sebe i svoje osećaje, moraš se menjati itd itd, a čovek se ceni po tome koliko ima prijatelja.
Ja imam dosta, dosta poznanika i drugova. Prijatelja nijednog. Ne verujem u prijateljstva.
Ali, jednostavno, ne znam kako da bilo šta promenim... nije to stvar samo mog ponaanja - to je moj gard, osećam da sam sam medju masom.
Onda se osećam otudjeno.
Ima li neko neku sugestiju, kako se promeniti, kako taj gard preobraziti... od čega krenuti? Hvala.
Stavljajte ovde i svoja iskustva.
Poslednja izmena:
