Bren
Elita
- Poruka
- 23.654
Dakle, uz legendarnu Dinarsku diviziju vojvode Đujića (severna Dalmacija i delvi Like) gde je i da li je još negde bio organizovan četnički pokret. Kordun, Banija, Slavonija?
-
- Popularno:
- Proboj solunskog fronta
- "Pomaže Bog i 3 prsta: Telo srpskog...
- Neobična sudbina partizanske marke
- Zasto se ne gradi Vojvodina?
- Kako pronaći prijatelja sa beneficijama
- Levica i podrška Palestincima
- Vučić: Ne isključujem mogućnost da neko...
- "Neki došli da pumpaju, a onda jao...
- Oprez blokaderi - vojna parada je zamka!
- Председница Непала изабрана гласањем на...
Četnički pokret na teritoriji Hrvatske u drugom svetskom ratu
- Začetnik teme Bren
- Datum pokretanja
- Poruka
- 15.156
Upoznat sam samo s Đujićevom bandom koja je klala sve odreda na širem prostoru Dalmacije i Like, ne čineći veliku razliku među Srbima i Hrvatima. O njegovim zvjerstvima sam prvo čuo od strane samih Srba kojima je ostao u nemilom sjećanju.
Bren
Elita
- Poruka
- 23.654
Pa sad kako se uzme. Ja sam od tih Srba iz Dalmacije čuo da ih je Đujić spasio ustaškog klanja inače bi prošli isto ko i Srbi na Baniji (u Glinskoj crkvi, recimo).
- Poruka
- 15.156
To i kažem, neke je Srbe poštedio, druge zaklao (zajedno s Hrvatima). Uglavnom, ja sam od Srba čuo sve najgore o njemu. Nisu štedjeli najvulgarnije epitete da ga karakterno opišu.
Лички гусар
Buduća legenda
- Poruka
- 28.624
Hahah, sprdnje. A od kojih "Srba" si to cuo? Eto, vidis, ja sam iz tih krajeva, pa znam da je sav narod imao najbolje misljenje o Djujicu.
Njegov najveci zlocin je bio taj sto se suprotstavio hrvatskom zlocinstvu. I to je najveci zlocin cetnika uopste. Zamisli, koja je to drskost, braniti se od pokolja!??
Na Kordunu je bilo manjih cetnickih odreda, a na Baniji tek par cetnika. U Slavoniji, koliko mi je poznato, cetnika nije bilo. Joco Eremic (kasniji zamjenik kom. lickog cetnickog korpusa), prvi partizan Korduna je 1944, htio prevesti cijelu 8. kordunasku u cetnicke. Nazalost, plan je propao zbog izdaje, pa su presli Eremic, 70 rukovodilaca i oko 1500 partizana, medju licke cetnike.
U Lici su cetnici drzali donju Liku i sjeverozapadni dio gornje Like (Gacku dolinu itd.) cijeli rat.
Hercegovacki cetnici su bili od polovine 1942. do poc. 1943 u Lici i Dalmaciji, kao ispomoc lickim i dalmatinskim cetnicima.
Poslednja izmena:
Лички гусар
Buduća legenda
- Poruka
- 28.624
Bio sam jedno vrijeme na Kordunu u ovome ratu i imao sam prilike pricati sa nekim starijim ljudima iz tih krajeva. Svi redom su hvalili te cetnike sa Korduna, iako ih je bilo malo. Kazu, dje su oni bili u blizini, tu ustase nisu smjeli ni prici, a dje su partizani bili, tu su "operisali" do kraja rata.
Sramota me je, ali moram priznati da im nijesam naprije vjerovao, jer sam jos uvijek bio pod utiskom jugo-komunististicke propagande. Kasnije, te price su mi potvrdjene od zivih ljudi u emigraciji, a i procitao sam zadnjih godina puno o tome.
Sramota me je, ali moram priznati da im nijesam naprije vjerovao, jer sam jos uvijek bio pod utiskom jugo-komunististicke propagande. Kasnije, te price su mi potvrdjene od zivih ljudi u emigraciji, a i procitao sam zadnjih godina puno o tome.
JOVANENAD
Aktivan član
- Poruka
- 1.058
Temu treba preimonovati u "Oruzani otpor Srba u NDH" ili nesto slicno hrvatska je jako fluidan pojam kako politicki tako i geografski. Uzgred postojali su brojni naurozani odredi jos od 41 koji su se tek sredinom rata mogli staviti pod kapu komunista ili cetnika, neki su otvoreno saradjivali sa Italijanima(te ih danas neopravdano smtraju cetnicima iako sa Drazinom komandom nisu imali nikakve veze) tako da je i pojam "cetnik" jako diskutabilan kada je u pitanju rana faza rata. Jedna od prvih knjiga koja realnije tumaci desavanja tokom WWII(dakle ni crno ni crveno) nasuprot brojnim delima falsififikatorskih skola sto cetnicke emigracije sto titoista ciji je osnovni cilj bio deifikacija Broza na teritoriji bivse Jugoslavije je-Srbija u drugom svetskom ratu 1939 - 1945, Branko Petranovic.
http://www.baneprevoz.com/e-knjige/Branko-Petranovic-Srbija-u-drugom-svetskom-ratu-1939-1945_5875/
"Prve manifestacije otpora posle kapitulacije Jugoslovenske vojske zapažene su u zapadnim krajevima Jugoslavije, na prostoru gde je bio srpski živalj i raspale jugoslovenske jedinice. Italijanski izvori beleže
otpor na terenu Jadranske divizije, to jest u području Knina i Kninske krajine. Izraženiji spontani oblici otpora javili su se u Bosanskoj krajini i istočnoj Hercegovini, kao rezultat uspostavljanja NDH i zlostavljanja
srpskog naroda. Mesec dana od izbijanja aprilskog rata i 18 dana od kapitulacionog akta došlo je do sukoba srpskih seljaka iz okoline Sanskog Mosta, sela Kijevo i Tramošnja 6, 7. i 8. maja 1941. godine, poznatog kao Đurđevdanski ustanak sanskih seljaka. Na ustaška zlostavljanja seljaci
su odgovorili vatrom i odbili ustaše od svojih sela. Čim su seljaci Kozice, Hazića, Stratinske, Obrovca i drugih susednih srpskih sela saznali za borbu s ustašama na Kijevskoj gori, krenuli su u pomoć Tramošnjacima. „Zapovjednik dijelova hrvatske vojske u Bosanskoj krajini" javio je „Zapovjedniku cjelokupne hrvatske kopnene vojske" o borbi sa „četnicima kod Sanskog Mosta". Ustašama je u tim borbama pristigla pomoć iz Prijedora, a 7. maja na pobunjene seljake krenulo je i jedno nemačko odeljenje iz 1. diviziona 132. puka stacioniranog u Prijedoru. U svitanje 8. maja ojačanom nemačkom bataljonu pošlo je za rukom da razbije položaje pobunjenih seljaka, bez čvrste i jedinstvene komande. Nemci su za svoje ubijene (odnos 10 Srba za jednog Nemca) streljali 27 Srba u Sanskom Mostu i zatim njihova tela obesili u Gradskom parku, kao zastrašujući primer i opomenu.1' Majsku („đurđevdansku") pobunu ustaše su iskoristile da pooštre teror nad Srbima.Masovni spontani otpor ustaškim zločinima javio se prvo u istočnoj
Hercegovini. Žarište se nalazilo u tradicionalno ustaničkom nevesinjskom kraju. Seljaci iz Donjeg Drežnja sprečili su 3. juna 1941. ustaše da uđu u selo, a na noge su se digli ugroženi srpski seljaci šire okoline.
Ustaše su na otpor odgovorili masovnim zločinima nad nedužnim i nezaštićenim srpskim stanovništvom Mostara, Čapljine, Ljubinja. Dok je u prvoj fazi otpor bio vid samoodbrane od razularenih ustaša, posle
napada Nemačke na SSSR pretvorio se u masovni ustanički talas. Spontani narodni ustanak izbio je 24. juna 1941. Narod Hercegovine se u ovoj borbi oslanjao na Crnu Goru, a na drugoj strani gledao na
Istok odakle treba da dođe spas. Iracionalna vera srpskog čoveka iz Hercegovine u Rusiju održavala je nadu i razvijala samopouzdanje. Ustanicima su se od italijanskih bombardera priviđali sovjetski avioni.Iz odbrambene pozicije, naoružane seljačke čete započele su napade na ustaške garnizone. Pod pritiskom italijanskih trupa, krajem juna i početkom jula 1941, ustanici su prešli u defanzivu. Italijanske i
ustaško-domobranske trupe početkom jula 1941. potisle su ustaničke snage sa oslobođene teritorije u planine, gde se u zbegove sklonilo neboračko stanovništvo. Na planini Sitnici (trebinjski srez) nalazilo se
20.000 izbeglica iz stolačkog, ljubinjskog i bilećkog sreza. Drugi zbeg nalazio se na planini Viduši. Zbegovi su organizovani u vojnom pogledu formiranjem četa narodne vojske, zaduženih da brane prilaze zbegovima u planini. Istovremeno, organizovani su organi za uređivanje odnosa u zbegovima. Zatišje je trajalo do polovine avgusta, kada su ponovo oživele borbe ."
http://www.baneprevoz.com/e-knjige/Branko-Petranovic-Srbija-u-drugom-svetskom-ratu-1939-1945_5875/
"Prve manifestacije otpora posle kapitulacije Jugoslovenske vojske zapažene su u zapadnim krajevima Jugoslavije, na prostoru gde je bio srpski živalj i raspale jugoslovenske jedinice. Italijanski izvori beleže
otpor na terenu Jadranske divizije, to jest u području Knina i Kninske krajine. Izraženiji spontani oblici otpora javili su se u Bosanskoj krajini i istočnoj Hercegovini, kao rezultat uspostavljanja NDH i zlostavljanja
srpskog naroda. Mesec dana od izbijanja aprilskog rata i 18 dana od kapitulacionog akta došlo je do sukoba srpskih seljaka iz okoline Sanskog Mosta, sela Kijevo i Tramošnja 6, 7. i 8. maja 1941. godine, poznatog kao Đurđevdanski ustanak sanskih seljaka. Na ustaška zlostavljanja seljaci
su odgovorili vatrom i odbili ustaše od svojih sela. Čim su seljaci Kozice, Hazića, Stratinske, Obrovca i drugih susednih srpskih sela saznali za borbu s ustašama na Kijevskoj gori, krenuli su u pomoć Tramošnjacima. „Zapovjednik dijelova hrvatske vojske u Bosanskoj krajini" javio je „Zapovjedniku cjelokupne hrvatske kopnene vojske" o borbi sa „četnicima kod Sanskog Mosta". Ustašama je u tim borbama pristigla pomoć iz Prijedora, a 7. maja na pobunjene seljake krenulo je i jedno nemačko odeljenje iz 1. diviziona 132. puka stacioniranog u Prijedoru. U svitanje 8. maja ojačanom nemačkom bataljonu pošlo je za rukom da razbije položaje pobunjenih seljaka, bez čvrste i jedinstvene komande. Nemci su za svoje ubijene (odnos 10 Srba za jednog Nemca) streljali 27 Srba u Sanskom Mostu i zatim njihova tela obesili u Gradskom parku, kao zastrašujući primer i opomenu.1' Majsku („đurđevdansku") pobunu ustaše su iskoristile da pooštre teror nad Srbima.Masovni spontani otpor ustaškim zločinima javio se prvo u istočnoj
Hercegovini. Žarište se nalazilo u tradicionalno ustaničkom nevesinjskom kraju. Seljaci iz Donjeg Drežnja sprečili su 3. juna 1941. ustaše da uđu u selo, a na noge su se digli ugroženi srpski seljaci šire okoline.
Ustaše su na otpor odgovorili masovnim zločinima nad nedužnim i nezaštićenim srpskim stanovništvom Mostara, Čapljine, Ljubinja. Dok je u prvoj fazi otpor bio vid samoodbrane od razularenih ustaša, posle
napada Nemačke na SSSR pretvorio se u masovni ustanički talas. Spontani narodni ustanak izbio je 24. juna 1941. Narod Hercegovine se u ovoj borbi oslanjao na Crnu Goru, a na drugoj strani gledao na
Istok odakle treba da dođe spas. Iracionalna vera srpskog čoveka iz Hercegovine u Rusiju održavala je nadu i razvijala samopouzdanje. Ustanicima su se od italijanskih bombardera priviđali sovjetski avioni.Iz odbrambene pozicije, naoružane seljačke čete započele su napade na ustaške garnizone. Pod pritiskom italijanskih trupa, krajem juna i početkom jula 1941, ustanici su prešli u defanzivu. Italijanske i
ustaško-domobranske trupe početkom jula 1941. potisle su ustaničke snage sa oslobođene teritorije u planine, gde se u zbegove sklonilo neboračko stanovništvo. Na planini Sitnici (trebinjski srez) nalazilo se
20.000 izbeglica iz stolačkog, ljubinjskog i bilećkog sreza. Drugi zbeg nalazio se na planini Viduši. Zbegovi su organizovani u vojnom pogledu formiranjem četa narodne vojske, zaduženih da brane prilaze zbegovima u planini. Istovremeno, organizovani su organi za uređivanje odnosa u zbegovima. Zatišje je trajalo do polovine avgusta, kada su ponovo oživele borbe ."
JOVANENAD
Aktivan član
- Poruka
- 1.058
..."Nasuprot postupnom i organizovanom pripremanju ustanka u
Srbiji, gde su ideološko-politički različite snage antiokupatorske borbe
imale dva sasvim različita pristupa, a na drugoj strani ustanku u Crnoj
Gori kao jedinstvenom jugoslovenskom i evropskom fenomenu u
Hrvatskoj i Bosni - u okviru NDH - srpski narod našao se egzistencijalno
ugrožen od klerofašističkog režima koji je koristeći slom jugoslovenske
države, okupaciju i Hitlerovu podršku išao na stvaranje nacionalno
čiste katoličke države na Balkanu. Odupreti se ili nestati, treće
alternative nije bilo. Taj otpor, ustanci i njihov tok nisu bili linearni i
ravnomerni u raznim regijama NDH u kojima su živeli Srbi.
Suočeni sa ostrvljenošću ustaša, srpski prvaci iz starih građanskih
stranaka Samostalne demokratske stranke i državno-režimskih jugoslovenskih
stranaka, Jugoslovenske radikalne zajednice i Jugoslovenske
nacionalne stranke, tražili su saradnju s Italijanima kao jedinim mogućim
zaštitnicima, koji su i sami bili zainteresovani za takvu saradnju,
kao uporište za ucenjivanje Hrvata - ustaša. Iz takvog italijanskog
diplomatsko-političkog manevrisanja izvodio se srbofilski stav Italijana.
Oni su jednostavno koristili staru devizu mnogih osvajača: „Zavadi, pa vladaj". Srpski domaćini prebegavali su i u Srbiju. Srpski političari, kao
faktički reprezententi srpskog naroda u Lici, Dalmatinskoj Zagori,
naročito, ali i na Baniji i Kordunu, pokušavali su pomoću italijanskog
okupatora da smanje uticaj ustaške NDH i teritoriju južno od Kupe i
Save stave pod vlast Italije. Bivši senator Niko Novaković Longo još
maja 1941. tražio je priključenje ovih krajeva Italiji u ime „100 hiljada
Srba Dalmacije i Like", na čemu su radili i drugi srpski političari i
ugledni građani u izbeglištvu: pop Sergije Urukalo, dr Desnica, Stevo Rađenović i drugi. Među izbeglicama iz Kninske krajine izdvajao se
uticaj popa Momčila Đujića i Steve Rađenovića.33
Izbijanjem ustanka, ovaj deo srpskog građanstva izjasniće se za
mir sa Italijanima, koji pokazuju prijateljstvo prema srpskom narodu,
a za rat sa ustašama. Ustaničko rukovodstvo tražilo je da se Italijanima
pruži otpor, suprotno Srbima - četnicima u gerilskim odredima koji su
smatrali da postoji samo jedan neprijatelj - ustaše. Ustanički front
razaran je propagandom da su Italijani prijatelji a ustaše krvnici, da se
Italijani kao srpski zaštitnici propuštaju, jer oni svojim prisustvom
obezbeđuju povratak srpskih izbeglica na svoja ognjišta i sprečavaju
ustaško samovlašće. Italijanski interes naročito se iskazivao u zaleđu
dalmatinske obale i na tromeđi Dalmacije, Like i Bosanske krajine. Masovni ustanak u Lici 27. jula 1941. godine izbio je pod uticajem
iz Drvara, šireći se u tri pravca: prema Dalmaciji, području Gračac -
Gospić i Donji Lapac - Udbina - Korenica. Od 28. do 30. jula 1941.
ustanak je zahvatio čitavu Kninsku krajinu i delove Bukovice, kao i
Vrliku iz Cetinske krajine. Početkom avgusta izbio je ustanak u
kotarima Udbina i Korenica, a polovinom meseca u Brinju i Otočcu.
Na području Gospića ustanici su se rvali sa snažnim ustaško-domobranskim
posadama. Malobrojni komunisti nosili su se sa narodnom stihijom
usmerenom protiv ustaša, koja ih je sve više prevazilazila, pokušavajući
na drugoj strani da parališu italijanski uticaj pridobijanja srpskih
ustanika na svoju stranu. Komunisti su septembra 1941. odlučili da
dignu „novi ustanak protiv Italijana i domaćih slugu". Osnovno pitanje
razgraničenja je bilo: borba protiv Italijana ili njihovo mirno prihvatanje
kao „zaštitnika" progonjenih Srba od ustaša. Na jednoj strani učvršćivale
su se partizanske jedinice, a na drugoj pojavljivali prvi četnički
odredi u Medaku, između kojih su marta 1942. započele nemilosrdne
borbe koje se nisu prekidale do kraja rata. Dok su tekle borbe između ovih sada nepomirljivih protivnika, ustaše su neprobojnim zidom
ograđivale hrvatska sela od uticaja partizana i odmazde četnika.
Polovinom 1942. četnici su ovladali u krajevima severne Dalmacije, za
razliku od Banije, Korduna i Like gde su nadvlađivale partizanske
snage. Partizanske snage u ustašama su videle protivnika u službi
okupatorske politike, s kojima su vođene nemilosrdne borbe, ali nisu
dozvoljavale da se ova borba shvati kao borba protiv hrvatskog naroda
u celini. Šta više, nastojale su da iskoriste kolebanja među domobranima
za razrivanje NDH i prelazak mobilisanih na partizansku stranu, za
razliku od ustaša koji nikada nisu pozivani na predaju, smatrani su
ideološkim protivnikom, partijskom vojskom, fašistima i likvidirani bez
milosti. Četnici su za glavnu metu imali ustaše, ali ne i okupatore, koji
su ih podržavali, italijanski prvenstveno, ne praveći razliku između ove
zlikovačke grupacije i hrvatskog naroda, iako se ovaj nije oglašavao protiv ustaškog terora nad susedima, pritisnut totalitarnim nadzorom i
strogim kaznama. Mržnja protiv partizana, komunista, do kraja je
zaslepila četnike, pa su oni postajali glavni neprijatelj kojega je trebalo
trebiti „kao gubu iz torine".35'
Ustanak na Kordunu, izazvan ustaškim krvološtvima, brzo je
zaustavljen snažnim represalijama protiv ustanika. Jenjavanje ustanka
zaustavio je Okružni komitet KP Hrvatske za Karlovac, pomognut od
rukovodećih komunista iz CK KP Hrvatske. Partizanski odredi stavljeni
su pod strogu kontrolu komunista, a srpske nacionalističke snage, koje
je predvodio poslanik Samostalne demokratske stranke Miša Napijalo,
krajem 1941. su poražene. Početkom 1941. i 1942. došlo je do
pojedinačnih streljanja nacionalista, koji su se suprotstavljali kursu
narodnooslobodilačke borbe. Kordun je narednih meseci doživeo više
ustaških ofanziva."
Srbiji, gde su ideološko-politički različite snage antiokupatorske borbe
imale dva sasvim različita pristupa, a na drugoj strani ustanku u Crnoj
Gori kao jedinstvenom jugoslovenskom i evropskom fenomenu u
Hrvatskoj i Bosni - u okviru NDH - srpski narod našao se egzistencijalno
ugrožen od klerofašističkog režima koji je koristeći slom jugoslovenske
države, okupaciju i Hitlerovu podršku išao na stvaranje nacionalno
čiste katoličke države na Balkanu. Odupreti se ili nestati, treće
alternative nije bilo. Taj otpor, ustanci i njihov tok nisu bili linearni i
ravnomerni u raznim regijama NDH u kojima su živeli Srbi.
Suočeni sa ostrvljenošću ustaša, srpski prvaci iz starih građanskih
stranaka Samostalne demokratske stranke i državno-režimskih jugoslovenskih
stranaka, Jugoslovenske radikalne zajednice i Jugoslovenske
nacionalne stranke, tražili su saradnju s Italijanima kao jedinim mogućim
zaštitnicima, koji su i sami bili zainteresovani za takvu saradnju,
kao uporište za ucenjivanje Hrvata - ustaša. Iz takvog italijanskog
diplomatsko-političkog manevrisanja izvodio se srbofilski stav Italijana.
Oni su jednostavno koristili staru devizu mnogih osvajača: „Zavadi, pa vladaj". Srpski domaćini prebegavali su i u Srbiju. Srpski političari, kao
faktički reprezententi srpskog naroda u Lici, Dalmatinskoj Zagori,
naročito, ali i na Baniji i Kordunu, pokušavali su pomoću italijanskog
okupatora da smanje uticaj ustaške NDH i teritoriju južno od Kupe i
Save stave pod vlast Italije. Bivši senator Niko Novaković Longo još
maja 1941. tražio je priključenje ovih krajeva Italiji u ime „100 hiljada
Srba Dalmacije i Like", na čemu su radili i drugi srpski političari i
ugledni građani u izbeglištvu: pop Sergije Urukalo, dr Desnica, Stevo Rađenović i drugi. Među izbeglicama iz Kninske krajine izdvajao se
uticaj popa Momčila Đujića i Steve Rađenovića.33
Izbijanjem ustanka, ovaj deo srpskog građanstva izjasniće se za
mir sa Italijanima, koji pokazuju prijateljstvo prema srpskom narodu,
a za rat sa ustašama. Ustaničko rukovodstvo tražilo je da se Italijanima
pruži otpor, suprotno Srbima - četnicima u gerilskim odredima koji su
smatrali da postoji samo jedan neprijatelj - ustaše. Ustanički front
razaran je propagandom da su Italijani prijatelji a ustaše krvnici, da se
Italijani kao srpski zaštitnici propuštaju, jer oni svojim prisustvom
obezbeđuju povratak srpskih izbeglica na svoja ognjišta i sprečavaju
ustaško samovlašće. Italijanski interes naročito se iskazivao u zaleđu
dalmatinske obale i na tromeđi Dalmacije, Like i Bosanske krajine. Masovni ustanak u Lici 27. jula 1941. godine izbio je pod uticajem
iz Drvara, šireći se u tri pravca: prema Dalmaciji, području Gračac -
Gospić i Donji Lapac - Udbina - Korenica. Od 28. do 30. jula 1941.
ustanak je zahvatio čitavu Kninsku krajinu i delove Bukovice, kao i
Vrliku iz Cetinske krajine. Početkom avgusta izbio je ustanak u
kotarima Udbina i Korenica, a polovinom meseca u Brinju i Otočcu.
Na području Gospića ustanici su se rvali sa snažnim ustaško-domobranskim
posadama. Malobrojni komunisti nosili su se sa narodnom stihijom
usmerenom protiv ustaša, koja ih je sve više prevazilazila, pokušavajući
na drugoj strani da parališu italijanski uticaj pridobijanja srpskih
ustanika na svoju stranu. Komunisti su septembra 1941. odlučili da
dignu „novi ustanak protiv Italijana i domaćih slugu". Osnovno pitanje
razgraničenja je bilo: borba protiv Italijana ili njihovo mirno prihvatanje
kao „zaštitnika" progonjenih Srba od ustaša. Na jednoj strani učvršćivale
su se partizanske jedinice, a na drugoj pojavljivali prvi četnički
odredi u Medaku, između kojih su marta 1942. započele nemilosrdne
borbe koje se nisu prekidale do kraja rata. Dok su tekle borbe između ovih sada nepomirljivih protivnika, ustaše su neprobojnim zidom
ograđivale hrvatska sela od uticaja partizana i odmazde četnika.
Polovinom 1942. četnici su ovladali u krajevima severne Dalmacije, za
razliku od Banije, Korduna i Like gde su nadvlađivale partizanske
snage. Partizanske snage u ustašama su videle protivnika u službi
okupatorske politike, s kojima su vođene nemilosrdne borbe, ali nisu
dozvoljavale da se ova borba shvati kao borba protiv hrvatskog naroda
u celini. Šta više, nastojale su da iskoriste kolebanja među domobranima
za razrivanje NDH i prelazak mobilisanih na partizansku stranu, za
razliku od ustaša koji nikada nisu pozivani na predaju, smatrani su
ideološkim protivnikom, partijskom vojskom, fašistima i likvidirani bez
milosti. Četnici su za glavnu metu imali ustaše, ali ne i okupatore, koji
su ih podržavali, italijanski prvenstveno, ne praveći razliku između ove
zlikovačke grupacije i hrvatskog naroda, iako se ovaj nije oglašavao protiv ustaškog terora nad susedima, pritisnut totalitarnim nadzorom i
strogim kaznama. Mržnja protiv partizana, komunista, do kraja je
zaslepila četnike, pa su oni postajali glavni neprijatelj kojega je trebalo
trebiti „kao gubu iz torine".35'
Ustanak na Kordunu, izazvan ustaškim krvološtvima, brzo je
zaustavljen snažnim represalijama protiv ustanika. Jenjavanje ustanka
zaustavio je Okružni komitet KP Hrvatske za Karlovac, pomognut od
rukovodećih komunista iz CK KP Hrvatske. Partizanski odredi stavljeni
su pod strogu kontrolu komunista, a srpske nacionalističke snage, koje
je predvodio poslanik Samostalne demokratske stranke Miša Napijalo,
krajem 1941. su poražene. Početkom 1941. i 1942. došlo je do
pojedinačnih streljanja nacionalista, koji su se suprotstavljali kursu
narodnooslobodilačke borbe. Kordun je narednih meseci doživeo više
ustaških ofanziva."
JOVANENAD
Aktivan član
- Poruka
- 1.058
Srbi Banije, izbegli pred ustaškim terorom na Šamaricu, njih
nekoliko hiljada, avgusta i septembra 1941. preduzimali su akcije protiv
ustaša u kotarima Dvor, Kostajnica, Petrinja i Glina. Na aktiviranje
boračkih snaga u zbegovima uticali su komunisti, ali su one izvođene
pod rukovodstvom Vasilija Gaćeše. Krajem jula i u toku avgusta
obrazovane su partizanske grupe (logori) i u Gorskom kotaru, naročito
u kotaru Ogulin, Delnice, Čabar i Vrbovsko. Oktobra 1941. izbio je
masovni ustanak u Drežnici kod Ogulina. Za ove akcije karakteristično je da su nastale iz samoodbrane,
posle krvavih pokolja, da su vodile žestokoj konfrontaciji progonjenih
i žrtava, Srba i ustaša. Komunisti su uticali da ustaničku energiju
prevedu na kolosek borbe protiv ustaša i okupatora. Komunistička
politika je bila antiteza bratoubilačkom ratu, nastojeći da spreči
obostrano klanje posle kojeg više nije bilo povratka. Ustaničke redove
od početka je razbijala italijanska politika ustupaka Srbima, puštanjem
oficira Jugoslovenske vojske iz italijanskih zarobljeničkih logora, kao i
drugim koncesijama i obećanjima zaštite od raspojasanih i krvoločnih
ustaša. Srpski građanski vođi obrazovali su pod italijanskim pokroviteljstvom
centar u Sušaku, koji je održavao vezu s Italijanima, gradio
politiku, pregovarao, zahtevao zaštitu od ustaških progona. Na području
Plaškog i Ličke Jesenice četničke snage išle su na politiku odmazde
nad ustašama, uspostavljanja prijateljstva s Italijanima i oštrog razgraničenja
sa partizanima. One će se vojno organizovati u proleće 1942.
u Plašćanskoj dolini i na području Srpskih Moravica, zadržavajući se
na tom prostoru sve do svog uništenja u Moravicama i Gomirju, posle
italijanske kapitulacije. Ustanak u Bosni i Hercegovini bio je uslovljen ustaškim terorom
i ustaničkom tradicijom borbe za opstanak i slobodu, koja je živela u
svesti srpskog naroda. Komunisti, mada njihova organizacija u Bosni nije bila jaka niti njen uticaj podjednak u svim krajevima, stali su na
čelo borbe, otvarajući perspektivu ugroženom srpskom stanovništvu.
U Bosni i Hercegovini ocrtavale su se 1941. četiri ustaničke oblasti,
svaka sa svojim osobenostima: Bosanska krajina, tuzlanska oblast,
sarajevska oblast i Hercegovina. Ustanak je započeo napadom gerilskih
odreda na Drvar, ujutru 27. jula 1941. godine, na osnovu plana koji je
izradio Štab gerilskih odreda za Bosansko Grahovo i okolinu. Za
borcima su se kretali seljaci, naoružani „hladnim oružjem": vilama,
kosama, sekirama. Ustanički talas se od Drvara i Bosanskog Grahova
razlio prema Livnu i Glamoču, na ključki i mrkonjićki srez, na područje
Janje i Pljeve, a 29. jula prekrio je sav Podgrmeč. Do prvih borbi na
Kozari došlo je 30. jula. Čak i u onim krajevima gde je ustanak bio
najbolje pripremljen - kao u Drvaru, na Kozari, u Bosanskom Petrovcu
- dolazilo je do probijanja stihije, jer su revanšističke snage zahtevale
obračun sa Turcima, podrazumevajući pod ovima Muslimane. Krajem jula i početkom avgusta došlo je do prvih akcija ustanika
u Podlugovima (kod Sarajeva), na Romaniji, Trebeviću, u predelu Birča
(u tuzlanskoj oblasti). Ustanak je naglo izbio i brzo se proširio u srpskim
naseljima oko Han-Pijeska, Vlasenice, Srebrnice, Bratunca, Drinjače.
U tuzlanskoj oblasti izdvajali su se ustanički rejoni Birča, Majevica sa
Semberijom i Ozrenom, a u sarajevskoj oblasti Semizovac, Romanija
i Kalino vik.37'
Ustanci srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini otkrivali
su autentičnu ustaničku tradiciju, odbrambenu snagu naroda osuđenog
na smrt od ustaša, trajnost kada su već jednom izbili. Svako posustajanje
moglo je značiti egzistencijalnu ugroženost. Nezavisna Država Hrvatska
na početku svog postojanja suočena je sa snažnim ustancima u Bosanskoj
krajini, Lici, na Kordunu i Baniji, na Romaniji, Majevici i Ozrenu, u
Hercegovini. Svi ti ustanci skoro istovremeno su izbili i potresli i onako
slabe temelje klerofašističke države. Srpski narod plebiscitarno je
svojom borbom odbacio ustašku vlast i njihovu državnu tvorevinu.
Pokazalo se da je hrvatsku državu nemoguće konstituisati protiv volje
srpskog naroda, pogotovu posle njegove osude na smrt. Ustanci su, takođe, otkrili da su ustaničke snage heterogene.
Komunisti su bili za borbu protiv okupatora i ustaša, ali bez svođenja
borbe na srpsko-hrvatske obračune. I na ovom području sukobiće se
politika iščekivanja događaja i ofanzivne antiokupatorske borbe, okretanja
oružja protiv okupatora i njegovih saradnika ili samo protiv
Hrvata i Muslimana. Četničke snage u Bosanskoj krajini (pod vodstvom
Lazara Tešanovića, Vukašina Marčetića i Uroša Drenovića) podrivale
su moral ustanika, uticale na osipanje boraca, slabile političko jedinstvo,
skretale borbu na teren nacionalnog obračuna, u čemu su im pomagali
italijanska vojna sila, oskudica i surova zima 1941/1942. godine. Približavanjem proleća četnici su započeli otvorenu borbu protiv partizanskih
snaga.38)
Neuspeh ustaša da slome ustanak u Bosni imao je za posledicu
intervenciju Italijana, koji su iskorišćavali živu ideju o srpskoj autonomiji,
kao i u Lici, Dalmaciji, Kninskoj krajini. Po povratku u drugu
okupacionu zonu, avgusta 1941. Italijani su razvijali propagandu u
prilog Srba, što je dovelo do raspadanja frontova prema Bosanskom
Grahovu, Livnu i Glamoču. Italijanski uticaj pojačao se reokupacijom
oslobođene teritorije, krajem septembra i u prvoj polovini oktobra
1941. godine.
Jugoslovenska - internacionalistička politika KPJ sukobila se u
ovim nacionalno i verski mešovitim krajevima sa četničkom revanšističkom
politikom protiv Hrvata i Muslimana, kao uzvrat za ustaške zločine
nad srpskim življem. Još nije bilo prestalo zatiranje Srba od ustaša, a
novi frantovi će suprotstaviti partizane i četnike. Građanski rat, započet
u zapadnoj Srbiji, preneo se na ostale delove Jugoslavije u specifičnoj
formi borbe antiokupatorskih snaga protiv snaga kolaboracije."
nekoliko hiljada, avgusta i septembra 1941. preduzimali su akcije protiv
ustaša u kotarima Dvor, Kostajnica, Petrinja i Glina. Na aktiviranje
boračkih snaga u zbegovima uticali su komunisti, ali su one izvođene
pod rukovodstvom Vasilija Gaćeše. Krajem jula i u toku avgusta
obrazovane su partizanske grupe (logori) i u Gorskom kotaru, naročito
u kotaru Ogulin, Delnice, Čabar i Vrbovsko. Oktobra 1941. izbio je
masovni ustanak u Drežnici kod Ogulina. Za ove akcije karakteristično je da su nastale iz samoodbrane,
posle krvavih pokolja, da su vodile žestokoj konfrontaciji progonjenih
i žrtava, Srba i ustaša. Komunisti su uticali da ustaničku energiju
prevedu na kolosek borbe protiv ustaša i okupatora. Komunistička
politika je bila antiteza bratoubilačkom ratu, nastojeći da spreči
obostrano klanje posle kojeg više nije bilo povratka. Ustaničke redove
od početka je razbijala italijanska politika ustupaka Srbima, puštanjem
oficira Jugoslovenske vojske iz italijanskih zarobljeničkih logora, kao i
drugim koncesijama i obećanjima zaštite od raspojasanih i krvoločnih
ustaša. Srpski građanski vođi obrazovali su pod italijanskim pokroviteljstvom
centar u Sušaku, koji je održavao vezu s Italijanima, gradio
politiku, pregovarao, zahtevao zaštitu od ustaških progona. Na području
Plaškog i Ličke Jesenice četničke snage išle su na politiku odmazde
nad ustašama, uspostavljanja prijateljstva s Italijanima i oštrog razgraničenja
sa partizanima. One će se vojno organizovati u proleće 1942.
u Plašćanskoj dolini i na području Srpskih Moravica, zadržavajući se
na tom prostoru sve do svog uništenja u Moravicama i Gomirju, posle
italijanske kapitulacije. Ustanak u Bosni i Hercegovini bio je uslovljen ustaškim terorom
i ustaničkom tradicijom borbe za opstanak i slobodu, koja je živela u
svesti srpskog naroda. Komunisti, mada njihova organizacija u Bosni nije bila jaka niti njen uticaj podjednak u svim krajevima, stali su na
čelo borbe, otvarajući perspektivu ugroženom srpskom stanovništvu.
U Bosni i Hercegovini ocrtavale su se 1941. četiri ustaničke oblasti,
svaka sa svojim osobenostima: Bosanska krajina, tuzlanska oblast,
sarajevska oblast i Hercegovina. Ustanak je započeo napadom gerilskih
odreda na Drvar, ujutru 27. jula 1941. godine, na osnovu plana koji je
izradio Štab gerilskih odreda za Bosansko Grahovo i okolinu. Za
borcima su se kretali seljaci, naoružani „hladnim oružjem": vilama,
kosama, sekirama. Ustanički talas se od Drvara i Bosanskog Grahova
razlio prema Livnu i Glamoču, na ključki i mrkonjićki srez, na područje
Janje i Pljeve, a 29. jula prekrio je sav Podgrmeč. Do prvih borbi na
Kozari došlo je 30. jula. Čak i u onim krajevima gde je ustanak bio
najbolje pripremljen - kao u Drvaru, na Kozari, u Bosanskom Petrovcu
- dolazilo je do probijanja stihije, jer su revanšističke snage zahtevale
obračun sa Turcima, podrazumevajući pod ovima Muslimane. Krajem jula i početkom avgusta došlo je do prvih akcija ustanika
u Podlugovima (kod Sarajeva), na Romaniji, Trebeviću, u predelu Birča
(u tuzlanskoj oblasti). Ustanak je naglo izbio i brzo se proširio u srpskim
naseljima oko Han-Pijeska, Vlasenice, Srebrnice, Bratunca, Drinjače.
U tuzlanskoj oblasti izdvajali su se ustanički rejoni Birča, Majevica sa
Semberijom i Ozrenom, a u sarajevskoj oblasti Semizovac, Romanija
i Kalino vik.37'
Ustanci srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini otkrivali
su autentičnu ustaničku tradiciju, odbrambenu snagu naroda osuđenog
na smrt od ustaša, trajnost kada su već jednom izbili. Svako posustajanje
moglo je značiti egzistencijalnu ugroženost. Nezavisna Država Hrvatska
na početku svog postojanja suočena je sa snažnim ustancima u Bosanskoj
krajini, Lici, na Kordunu i Baniji, na Romaniji, Majevici i Ozrenu, u
Hercegovini. Svi ti ustanci skoro istovremeno su izbili i potresli i onako
slabe temelje klerofašističke države. Srpski narod plebiscitarno je
svojom borbom odbacio ustašku vlast i njihovu državnu tvorevinu.
Pokazalo se da je hrvatsku državu nemoguće konstituisati protiv volje
srpskog naroda, pogotovu posle njegove osude na smrt. Ustanci su, takođe, otkrili da su ustaničke snage heterogene.
Komunisti su bili za borbu protiv okupatora i ustaša, ali bez svođenja
borbe na srpsko-hrvatske obračune. I na ovom području sukobiće se
politika iščekivanja događaja i ofanzivne antiokupatorske borbe, okretanja
oružja protiv okupatora i njegovih saradnika ili samo protiv
Hrvata i Muslimana. Četničke snage u Bosanskoj krajini (pod vodstvom
Lazara Tešanovića, Vukašina Marčetića i Uroša Drenovića) podrivale
su moral ustanika, uticale na osipanje boraca, slabile političko jedinstvo,
skretale borbu na teren nacionalnog obračuna, u čemu su im pomagali
italijanska vojna sila, oskudica i surova zima 1941/1942. godine. Približavanjem proleća četnici su započeli otvorenu borbu protiv partizanskih
snaga.38)
Neuspeh ustaša da slome ustanak u Bosni imao je za posledicu
intervenciju Italijana, koji su iskorišćavali živu ideju o srpskoj autonomiji,
kao i u Lici, Dalmaciji, Kninskoj krajini. Po povratku u drugu
okupacionu zonu, avgusta 1941. Italijani su razvijali propagandu u
prilog Srba, što je dovelo do raspadanja frontova prema Bosanskom
Grahovu, Livnu i Glamoču. Italijanski uticaj pojačao se reokupacijom
oslobođene teritorije, krajem septembra i u prvoj polovini oktobra
1941. godine.
Jugoslovenska - internacionalistička politika KPJ sukobila se u
ovim nacionalno i verski mešovitim krajevima sa četničkom revanšističkom
politikom protiv Hrvata i Muslimana, kao uzvrat za ustaške zločine
nad srpskim življem. Još nije bilo prestalo zatiranje Srba od ustaša, a
novi frantovi će suprotstaviti partizane i četnike. Građanski rat, započet
u zapadnoj Srbiji, preneo se na ostale delove Jugoslavije u specifičnoj
formi borbe antiokupatorskih snaga protiv snaga kolaboracije."
- Poruka
- 30.119
Не знам како те није срамота да се јавиш на ову тему,и изјавиш ову глупост.У НДХ није било кољача па је Ђујић прототип.Једна од највећих и најорганизованијих четничких дивизија је управо била Ђујићева,бројала је и до 20000 бораца,и управо су Срби на тој територији најмање пропатили.На Кордуну је било мањих четничких одреда колико знам, а на Банији су партизани били већина.
- Poruka
- 15.156
Zanimljivo je kako si "slijep" kada braniš koljače, pripadnike svog naroda, a isto spočitavaš ekstremistima iz redova hrvatskog naroda. Dvostruka mjerila. Priču sam čuo od Pokrajaca iz Razvođa kod Promine koji su s gnušanjem pričali o popu Đujiću kao najvećem koljaču na prostoru Dalmacije za vrijeme WWII. Sve te priče o četnicima kao finim i dobrim vojnicima koji su se samo branili i bili odani kralju, zapravo su priče za malu djecu. Najdraže oružje četnika je nož. Nije valjda zato da prerežu jabuku?
Da su doista bili samo "dobri vojnici" ubijali bi samo neprijateljske vojne postrojbe i to puškom kako dolikuje, ne bi klali i rezbarili vratove (i civilima).
Poslednja izmena:
- Poruka
- 15.156
Uskladite priče već jednom.
Exaybachay
Gost
- Poruka
- 4.333
Ево га Чича са Северининим "прађедом" 
... Хрватом... четниким војводом Звонимирom Вучковићем Феликсom -
... Хрватом... четниким војводом Звонимирom Вучковићем Феликсom -
- Poruka
- 30.119
Ево га Чича са Северининим "прађедом"
Mislim da mu je otac Srbin a majka Hrvatica.Rodjen je u Biljeljini.
Bren
Elita
- Poruka
- 23.654
Zanimljivo je kako si "slijep" kada braniš koljače, pripadnike svog naroda, a isto spočitavaš ekstremistima iz redova hrvatskog naroda. Dvostruka mjerila. Priču sam čuo od Pokrajaca iz Razvođa kod Promine koji su s gnušanjem pričali o popu Đujiću kao najvećem koljaču na prostoru Dalmacije za vrijeme WWII. Sve te priče o četnicima kao finim i dobrim vojnicima koji su se samo branili i bili odani kralju, zapravo su priče za malu djecu. Najdraže oružje četnika je nož. Nije valjda zato da prerežu jabuku?
Niko ne kaže da su Đujićevi četnici bili "fini" i da nisu ubijali i Srbe i Hrvate. Ali nisu istrebljivali sela, punili jame , istrebljivali celokupno stanovništvo kao hrvatske jedinice. Dalmatinski četnici su bili u sukobu sa partizanima i jesu ubijali i Srbe ali nikako se ne mogu staviti u istu ravan sa ustašama. treba li da ti ja sada nabrajam ustaške zločine u lici , baniji, kordunu, dalmaciji? Najveći zločin nad hrvatskim stanovništvom je u selima Vrba i Gate(mislim?) što je u poređenju sa ustaškim kamilica.
A Đujić je od Vasojevića.
gost 277161
Ističe se
- Poruka
- 2.404
Bilo je podosta Hrvata u Cetnicima , kao i Slovenaca i Muslimana .
Bren
Elita
- Poruka
- 23.654
Ne nije. I otac i majka su mu Hrvati iz Vareša(Prkić). Majka mu se kasnije preudala za oficira srpske vojske Vučkovića.
Nemaju oni nikakve veze sa Severinom.
Exaybachay
Gost
- Poruka
- 4.333
Josip321
Zainteresovan član
- Poruka
- 237
Da ne bi bilo da ti ja kao Hrvat sloim pamet. Jednostavno pročitaj malo o tome, da li je se stvarno dogodilo, odnosno gdje se dogodilo.
- Poruka
- 30.119
Војвода Момчило Р. Ђујић је рођен 27. фебруара 1907. године у селу Ковачић (засеок Топоље) код Книна. Основну школу је завршио у Книну, а богословију у Сремским Карловцима. Као млад богослов објавио је збирку песама "Емилијаде" (Српска манастирска штампарија Сремски Карловци, 1931. године). Владика далматински Иринеј га је рукоположио 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмица код Книна. Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна ставља на чело покрета отпора и формира Динарску четничку дивизију која је до краја рата штитила Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од усташког терора. На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић указом краља Петра добија високо признање српског четничког војводе. Године 1945. са Ђујићем је у емиграцију стигло око 12.000 бораца Динарске дивизије. У Чикагу је 1948. године формиран покрет "Равна гора", чији је Ђујић био доживотни председник. Покрет је помагао Србе у Книну и околини за време рата у Републици Српској Крајини, а био је и покретач многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова. Ђујић је умро 11. септембра 1999. године.
Од стране СФР Југославије и Републике Хрватске био је тражен због оптужби за ратне злочине, али до екстрадиције није дошло.
Од стране СФР Југославије и Републике Хрватске био је тражен због оптужби за ратне злочине, али до екстрадиције није дошло.
gost 277161
Ističe se
- Poruka
- 2.404
Negde sam procitao da je doticna rekla da je poreklom iz Zete .
Exaybachay
Gost
- Poruka
- 4.333
На овај велики празник 1999. године у Сан Маркосу ( САД ) упокојио се у Господу командант четничке Динарске Дивизије Момчило Ђујић.
Момчило је рођен 27. фебруара 1907. године, а име је добио по јунаку Момчилу из јуначких песама.
У првим разредима основне школе, Момчило је због своје бистрине био најбољи ученик. Ниже разреде гимназије похађао је у Книну, а више у Шибенику. Није матурирао, већ је после седмог разреда отишао је у Сремске Карловце, у богословију. У време школовања у Карловцима, његови наставници су га предодредили за калуђера, али од тога није било ништа. Владика далматински Иринеј запопио га је 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмици код Книна. Пре ступања у парохију, оженио се Зорком Добријевић, ћерком угледног трговца. Супружници родише троје деце: сина Синишу и близанце Радомира и Радојку.
Млади парох Момчило, веома радан и марљиив, временом се прочуо у околини Книна. Добар глас стекао је после градње народног дома "Петар Мркоњић" од новца који је добио од парохијана и државе. И у осталим сеоским пословима учествовао је свештеник Момчило. Оне је касније створио прву организацију четничког удружења за личко- далматинско- босанску крајинску Тромеђу.
Ђујић је, 9. јануара 1935. године, своју нову униформу украсио четничким амблемима. Тако је у Книн и у Крајину стигло четничко име после више 60 година, од времена кад су на Тромеђи ратовали Петар Мркоњић и Голуб Бабић.
Из тих дана остала је прича о храбром попу предводнику радника. Комунистички писци уз овај догађај обично додају да је тај штрајк и штрајкаче искористио како би их преварио уз помоћ полиције. Међутим, ти исти писци заборављају да је судија из Книна, односно которски начелник, казнио казном од 10 дана затвора управо Ђујића због говора против државе и власти.
Предосећајући да наилазе зли дани по српски народ у заједничкој држави Југославији, посебно за онај у западним крајевима, поп Момчило Ђујић почиње да размишља о евентуалној одбрани Срба на ширем простору Тромеђе Босне, Лике и Далмације, на коме велику већину чини српски народ. Поред парохијских послова, он са одабраном групом људи одлази у српска села и српске градове на Тромеђи. На зборовима упозорава народ на опасности које са разних страна наилазе. У исто време, поп Момчило формира четничке одреде за случај одбране Срба у тим крајевима, при чему се сукобљава и са српским одродима, у првом реду са члановима Комунистичке партије, који су у то време малобројни, али подмукли и врло агресивни, и у природној сарадњи са хрватским усташама. Нарочито је тешка за попа Момчила била 1937. година, када је Стојадиновићева Влада покушала да потпише нову варијанту фамозног Конкордата са Ватиканом, чему се оштро супротстављала српска црква са родољубивим Србима. Тај отпор Конкордату и Ватикану српски патријарх Варнава убрзо је главом платио.
Вести о отпору страним поробљивачима у Србији радосно су примане код родољубивих Срба у западним крајевима, који су се одједном нашли у ужасном положају, јер је западно од Дунава и Дрине створена тзв. Независна Држава Хрватска, у којој је сав српски народ био осуђен на потпуно истребљење. У тој наци-фашистичкој творевини први на реду за ликвидацију били су угледни српски синови, међу којима и српски свештеник Момчило Ђујић, за кога су Павелић и његове усташе знали да је у предратним годинама формирао четничке групе и да је пружао снажан отпор потписивању ватиканског Конкордата. Зато су попа Момчила и његову породицу усташе ноћу блокирале у парохијској кући у Стрмици, са намером да тог српског свештеника и његову породицу ликвидирају већ у првим данима усташке владавине. Али је "динарски вук" био неухватљив. Поп Момчило је успео да кроз скривени пролаз изађе и да се дохвати шуме. Усташе су малтретирале породицу, али је нису ликвидирали. Сутрадан, кад су усташе отишле, Момчило је извукао попадију Зорку и децу и после два дана и две ноћи идући заобилазним и тешко проходним стазама преко брда и планина, поп Момчило је са својом породицом стигао у српски градић Кистање, који се налази у северној Далмацији и на оном простору који је у Другом светском рату био анектиран од Италијана. Тамо је нашло спаса на хиљаде Срба из Книнске Крајине из Грачаца и других градова и села јужне Лике, који су бежали испред ножа и неописивог терора крвожедних хрватских усташа. Са италијанском ројалистичком војском, која већ од првих дана није трпела зверства хрватске усташке војске, било је лако наћи заједнички језик и спас испред обесних Павелићевих усташа. Одатле је поп Момчило успоставио везе са српским првацима широм тромеђе Босне, Лике и Далмације, од којих су се многи налазили по планинским збеговима, по шумама и пећинама. Голема страдања српског народа на простору чудовишне хрватске државе навела их је на заједничку мисао: да српски народ позову на устанак против усташа, па ко оде ко оста, јер је иначе био крајњи циљ геноцидних хрватских власти да затру траг Србима у тим крајевима.
Момчило Ђујић је преживео Други светски рат и американци су му дали у посед земљиште близу Чикага.
Свих тих послератних година био је сметња комунистичким властима у Југославији и они су неколико пута покушавали да га убију.
Љутило га је упорно изједначавање активности четничке и усташке емиграције са којом су се чланови његове "Равне Горе" стално сукобљавали у Америци, Канади и Енглеској. Покретач је многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова.
Војвода Ђујић је живео 92. године. Испраћен је на вечни конак 15. септембра 1999. године. Не памти се свечанији и узвишенији чин опела и сахране. Олтар цркве Свете Петке је био украшен венцима најлепшег цвећа, сваки распоређен у српским симболима: црвено-плаво-беле тробојке. Црквена просторија - доста велика - била је исувише мала да прими све присутне, па је много света стајало пред портом. Сви су желели да целивањем упуте последњи поздрав вољеном покојнику. Многа врела суза се слила низ образе, многи јецај је утрнуо у духовном поју црквеног хора...
О делима војводе Ђујића биће свакако још много речи на странама српске штампе и у расејању и у Отаyбини, где су срце и дух покојника пресељени да вечно почивају међу онима за које је Војвода живео, радио и борио се, јер су националне дужности биле сврха и циљ целокупног његовог битисања.
Нека му је вечна слава и хвала.
http://www.delije.net/forum/viewtopic.php?t=6777&start=0&postdays=0&postorder=asc&highlight=
http://2.***************/-WtRoa0JZ0tY/TmzTKqN2DqI/AAAAAAAACd4/2GlLeIJx3n0/s1600/DJUJICH+COLOR+GOOD.jpg
Момчило је рођен 27. фебруара 1907. године, а име је добио по јунаку Момчилу из јуначких песама.
У првим разредима основне школе, Момчило је због своје бистрине био најбољи ученик. Ниже разреде гимназије похађао је у Книну, а више у Шибенику. Није матурирао, већ је после седмог разреда отишао је у Сремске Карловце, у богословију. У време школовања у Карловцима, његови наставници су га предодредили за калуђера, али од тога није било ништа. Владика далматински Иринеј запопио га је 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмици код Книна. Пре ступања у парохију, оженио се Зорком Добријевић, ћерком угледног трговца. Супружници родише троје деце: сина Синишу и близанце Радомира и Радојку.
Млади парох Момчило, веома радан и марљиив, временом се прочуо у околини Книна. Добар глас стекао је после градње народног дома "Петар Мркоњић" од новца који је добио од парохијана и државе. И у осталим сеоским пословима учествовао је свештеник Момчило. Оне је касније створио прву организацију четничког удружења за личко- далматинско- босанску крајинску Тромеђу.
Ђујић је, 9. јануара 1935. године, своју нову униформу украсио четничким амблемима. Тако је у Книн и у Крајину стигло четничко име после више 60 година, од времена кад су на Тромеђи ратовали Петар Мркоњић и Голуб Бабић.
Из тих дана остала је прича о храбром попу предводнику радника. Комунистички писци уз овај догађај обично додају да је тај штрајк и штрајкаче искористио како би их преварио уз помоћ полиције. Међутим, ти исти писци заборављају да је судија из Книна, односно которски начелник, казнио казном од 10 дана затвора управо Ђујића због говора против државе и власти.
Предосећајући да наилазе зли дани по српски народ у заједничкој држави Југославији, посебно за онај у западним крајевима, поп Момчило Ђујић почиње да размишља о евентуалној одбрани Срба на ширем простору Тромеђе Босне, Лике и Далмације, на коме велику већину чини српски народ. Поред парохијских послова, он са одабраном групом људи одлази у српска села и српске градове на Тромеђи. На зборовима упозорава народ на опасности које са разних страна наилазе. У исто време, поп Момчило формира четничке одреде за случај одбране Срба у тим крајевима, при чему се сукобљава и са српским одродима, у првом реду са члановима Комунистичке партије, који су у то време малобројни, али подмукли и врло агресивни, и у природној сарадњи са хрватским усташама. Нарочито је тешка за попа Момчила била 1937. година, када је Стојадиновићева Влада покушала да потпише нову варијанту фамозног Конкордата са Ватиканом, чему се оштро супротстављала српска црква са родољубивим Србима. Тај отпор Конкордату и Ватикану српски патријарх Варнава убрзо је главом платио.
Вести о отпору страним поробљивачима у Србији радосно су примане код родољубивих Срба у западним крајевима, који су се одједном нашли у ужасном положају, јер је западно од Дунава и Дрине створена тзв. Независна Држава Хрватска, у којој је сав српски народ био осуђен на потпуно истребљење. У тој наци-фашистичкој творевини први на реду за ликвидацију били су угледни српски синови, међу којима и српски свештеник Момчило Ђујић, за кога су Павелић и његове усташе знали да је у предратним годинама формирао четничке групе и да је пружао снажан отпор потписивању ватиканског Конкордата. Зато су попа Момчила и његову породицу усташе ноћу блокирале у парохијској кући у Стрмици, са намером да тог српског свештеника и његову породицу ликвидирају већ у првим данима усташке владавине. Али је "динарски вук" био неухватљив. Поп Момчило је успео да кроз скривени пролаз изађе и да се дохвати шуме. Усташе су малтретирале породицу, али је нису ликвидирали. Сутрадан, кад су усташе отишле, Момчило је извукао попадију Зорку и децу и после два дана и две ноћи идући заобилазним и тешко проходним стазама преко брда и планина, поп Момчило је са својом породицом стигао у српски градић Кистање, који се налази у северној Далмацији и на оном простору који је у Другом светском рату био анектиран од Италијана. Тамо је нашло спаса на хиљаде Срба из Книнске Крајине из Грачаца и других градова и села јужне Лике, који су бежали испред ножа и неописивог терора крвожедних хрватских усташа. Са италијанском ројалистичком војском, која већ од првих дана није трпела зверства хрватске усташке војске, било је лако наћи заједнички језик и спас испред обесних Павелићевих усташа. Одатле је поп Момчило успоставио везе са српским првацима широм тромеђе Босне, Лике и Далмације, од којих су се многи налазили по планинским збеговима, по шумама и пећинама. Голема страдања српског народа на простору чудовишне хрватске државе навела их је на заједничку мисао: да српски народ позову на устанак против усташа, па ко оде ко оста, јер је иначе био крајњи циљ геноцидних хрватских власти да затру траг Србима у тим крајевима.
Момчило Ђујић је преживео Други светски рат и американци су му дали у посед земљиште близу Чикага.
Свих тих послератних година био је сметња комунистичким властима у Југославији и они су неколико пута покушавали да га убију.
Љутило га је упорно изједначавање активности четничке и усташке емиграције са којом су се чланови његове "Равне Горе" стално сукобљавали у Америци, Канади и Енглеској. Покретач је многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова.
Војвода Ђујић је живео 92. године. Испраћен је на вечни конак 15. септембра 1999. године. Не памти се свечанији и узвишенији чин опела и сахране. Олтар цркве Свете Петке је био украшен венцима најлепшег цвећа, сваки распоређен у српским симболима: црвено-плаво-беле тробојке. Црквена просторија - доста велика - била је исувише мала да прими све присутне, па је много света стајало пред портом. Сви су желели да целивањем упуте последњи поздрав вољеном покојнику. Многа врела суза се слила низ образе, многи јецај је утрнуо у духовном поју црквеног хора...
О делима војводе Ђујића биће свакако још много речи на странама српске штампе и у расејању и у Отаyбини, где су срце и дух покојника пресељени да вечно почивају међу онима за које је Војвода живео, радио и борио се, јер су националне дужности биле сврха и циљ целокупног његовог битисања.
Нека му је вечна слава и хвала.
http://www.delije.net/forum/viewtopic.php?t=6777&start=0&postdays=0&postorder=asc&highlight=
http://2.***************/-WtRoa0JZ0tY/TmzTKqN2DqI/AAAAAAAACd4/2GlLeIJx3n0/s1600/DJUJICH+COLOR+GOOD.jpg
- Poruka
- 30.119
Da ocuh,u pravu si.
Znali neko nesto vise o Dobrosavu Jevdjevicu,Cvijetinu Todicu,vojvodama Drenovicu,Dangicu,Bogunovicu,Perisicu,Bircaninu,Rokvicu i na kojim teritorijama su delovali.
Poslednja izmena:
Da li neko zna kako je zivot zavrsio Mane Rokvic? I on je bio jedan od poznatijih cetnickih komandanata iz Krajine..
Лички гусар
Buduća legenda
- Poruka
- 28.624
Zanimljivo je kako si "slijep" kada braniš koljače, pripadnike svog naroda, a isto spočitavaš ekstremistima iz redova hrvatskog naroda. Dvostruka mjerila. Priču sam čuo od Pokrajaca iz Razvođa kod Promine koji su s gnušanjem pričali o popu Đujiću kao najvećem koljaču na prostoru Dalmacije za vrijeme WWII. Sve te priče o četnicima kao finim i dobrim vojnicima koji su se samo branili i bili odani kralju, zapravo su priče za malu djecu. Najdraže oružje četnika je nož. Nije valjda zato da prerežu jabuku?
Nijesu u pitanju nikakva dvostruka mjerila. Jedno je bilo drzavna misija hvatske drzave, a drugo licna inicijativa pojedinaca. Dinarska divizija je cijeli rat bila prepustena sama sebi tj. samo je nominalno bila pod Drazinom komandom. Iza nje nije stajala nikakva drzava, a ni cetnici bili nekakvi partijski vojnici niti drzavni vojnici, vec obican narod koji se branio kako je znao i umio. Vidis, ja bi licno volio da nije bilo tako, nego da je iza njih stajala drzava, onda bi bila sacuvana koja stotina iljada zivota vise.
O Djujicu lose misljenje imaju samo familije komunista, kojima su cetnici nekoga ubili, ali ne i narod kojeg je spasio od unistenja.
