Церска битка - Марш на Дрину

  • Začetnik teme Začetnik teme proka
  • Datum pokretanja Datum pokretanja

proka

Legenda
Poruka
57.100
On je napisao tekst za Marš na Drinu

S. Šulović | 26. 01. 2014 - 22:30h

Malo ko zna da je stihove za „Marš na Drinu“, čuvenu koračnicu Stanislava Biničkog, posvećenu hrabrosti srpske vojske u Velikom ratu, napisao - jedan novinar.

cbuktkpTURBXy8zODYzZGUzNDdlNzk2YjIzMjE5YTNlMDdiMjVjMGVkZC5qcGeTlQLNAxQAwsOVAs0B1gDCw5UH2TIvcHVsc2Ntcy9NREFfLzFkNzRjYjQxNzA1OTUwNDM2NjI5Y2FiZDYwNmY1MGY2LnBuZwfCAA
Miloje Popović Kavaja


Čekala je čuvena pesma čak pet decenija da bi dobila stihove: a napisao ih je novinar, književnik i diplomata - Miloje Popović Kavaja (77).

iiDktkpTURBXy8wNTQyZDFiMDU3NWU5OGY0ZGMzYTk1YTUzMWMwNDIwMS5qcGeSlQLNAxQAwsOVAs0B1gDCww



U Vašingtonu: Prilikom Titove posete Americi

Dobitnik Vukove nagrade

Miloje Popović Kavaja je rođen 28. jula 1936. u Beogradu, gde se školovao i završio Pravni fakultet. Član je Udruženja književnika Srbije, generalni je sekretar Asocijacije evropskih novinara (AEJ) za Srbiju i član Izvršnog komiteta AEJ. Popović je dobitnik brojnih nagrada i priznanja, među kojima je i Vukova nagrada 1996.


Kao dvadesetosmogodišnji mladić Miloje Popović je 1964. napisao stihove za čuvenu kompoziciju povodom pedesetogodišnjice Cerske bitke. On je u to vreme bio sekretar Opštinskog komiteta Palilule, zadužen za ideološki rad i predsednik Kulturno-umetničkog društva „Ivo Lola Ribar“.
ZlXktkpTURBXy83YmEzNDc2NTI4NTZlZmNkZDc2MDQzNzhiYWJiNzg5ZS5qcGeTlQLNAxQAwsOVAs0B1gDCw5UH2TIvcHVsc2Ntcy9NREFfLzFkNzRjYjQxNzA1OTUwNDM2NjI5Y2FiZDYwNmY1MGY2LnBuZwfCAA
Filozofija: Pad ne znači sunovrat, već vrlo često napredak.


- Hor je hteo da izvede delo velikog kompozitora. Ne znam odakle mi hrabrosti, ali sam napisao stihove. Trebalo je napisati reči koje će se pevati uz originalni ritam marša, sadržati sve ono što je inspirisalo autora kompozicije i dočarati duh tog vremena - kaže za „Blic“ Miloje Popović.
Angažovali su se i kompozitor Milan Bajšanski i dirigent Dušan Maksimović preko koga je Popović i stupio u kontakt sa ćerkama čuvenog kompozitora.
- Svidela im se poema i dobili smo saglasnost porodice - dodaje sagovornik.
GWiktkpTURBXy8wMzlmM2MyNWE5OWY5NTViODJjMDg0NWZlMWZkN2I3NC5qcGeSlQLNAxQAwsOVAs0B1gDCww



U prilagođavanju stihova muzici pomogao je Stefan Uskoković, a produkcija ploča RTV „Beograd“ snimila je prvu ploču u izvođenju orkestra „Carevac“ i sa vokalnim solistom Ljubivojem Vidosavljevićem.


- Iako je bilo vreme komunizma, i sigurno je bilo onih koji su u poemi videli nacionalizam, niko me nije dirao. Uvek sam bio „umiljato jagnje režima“, a i Tito je govorio da voli taj marš - dodaje Popović.
Mnogi su gubili opklade verujući da je reči „Marša na Drinu“ napisao još za vreme Velikog rata nepoznati autor iz naroda.
Popović dodaje da je u pripremi knjiga povodom stogodišnjice Cerske bitke i slavne melodije Stanislava Biničkog.
U njegovoj raznovrsnoj biografiji upisano je da je autor više od 30 knjiga. Jedna od velikih ljubavi je i fotografija.
- Imam arhivu od 20.000 fotografija, događaja i ličnosti iz skoro 100 zemalja koje sam proputovao - kaže Kavaja.
Od detinjstva je zavoleo pisanje, a povremeno upotrebljava pseudonim Kavaja, što je predratno ime oca Gojka. Novinarstvo iskustvo sticao je u omladinskim i studentskim listovima, ali pravi iskorak u ovu profesiju napravio je posle nesvakidašnjeg boravka u Alžiru.
- Međunarodna unija studenata organizovala je omladinski kamp u Alžiru, kao izraz prkosa francuskim vlastima jer su njihovi vojnici u jednom bombaškom napadu srušili školu i ubili 11 mališana. Iz naše zemlje je u selo Sakijet Sidi Jusef otišlo nas petoro i tamo smo dva meseca radili na obnovi porušene škole. Bili smo na puškomet od karaule Legije stranaca i više puta u rizičnim situacijama - navodi Popović, koji je 2004, povodom 40. godišnjice revolucije, proglašen za narodnog heroja Alžira.
Priče iz Alžira odvešće ga i u „Politiku“, gde će od 1966. do 1972. kao profesionalni novinar pokrivati međunarodna, ali i domaća društvena i politička zbivanja. S te adrese odlazi na dužnost savetnika za štampu i kulturu Izvršnog veća Srbije, a potom u Njujork.
- Tamo sam od 1974. do 1978. bio direktor Informativno-kulturnog centra Jugoslavije i u Njujorku
sam napisao i „Poemu o Tesli“, koja je ušla u antologiju „Amerikana“. Malo ko je u to vreme znao o velikom naučniku, ni na Nijagarinim vodopadima nije bilo nikakvog obeležja. Oformili smo jugoslovensko-američku radnu grupu i za tri meseca podigli spomenik Tesli na Nijagari - navodi Popović i dodaje da bi uskoro trebalo da bude objavljena i njegova knjiga “Drugi život Nikole Tesle“.
Zbog „Poeme o Njujorku“ proglašen je 1976. i za pesnika godine te svetske metropole. Po povratku u Beograd Popović je postao prvi generalni direktor Sava centra, sa duplim mandatom od osam godina. Tokom rata, razoračan raspadom države, odlazi u Ameriku. Ali 1996. vraća se u Beograd.
- Pad ne znači sunovrat, već vrlo često napredak - zaključuje Kavaja, čiji stihovi za „Marš na Drinu“ su dobili najviše glasova na referendumu za srpsku himnu 1992. godine. Odluka o himni, ipak, bila je ostavljena za kasnija vremena.


- - - - - - - - - -

http://www.blic.rs/kultura/vesti/on-je-napisao-tekst-za-mars-na-drinu/hdcrcnm

- - - - - - - - - -

tako je nastala pesma a kako se odigrala ta čuvena bitka ?
 
Српску патриотску песму „Марш на Дрину“ је написао српски композитор Станислав Бинички убрзо после битке. Бинички је посветио марш његовом омиљеном команданту у војсци пуковнику Миливоју Стојановићу-Брки из Гвозденог пука - Други пешадијски пук првог позива " Књаза Михаила "- Моравска дивизија првог позива , који је погинуо током Колубарске битке.Југословенски ратни филм такође назван Марш на Дрину је смимљен 1964. године и повезан је са битком.


Остало је забележено да су аустроугарски војници бежећи и тражећи Дрину питали „Казуј, стрина, где је Дрина?“ док су српски војници спевали песму „Дођи Швабо да видиш где је српски Текериш? Како ћу ја гледати, када морам бежати?
 
kako je tekla bitka?

Тако да смо на крају овим твојима хебли све по списку и нисмо могли да их стигнемо до Дрине,каква је бежанија настала. Још смо неке твоје хрвате и босанске муслимане вадили из Дрине да се не Подаве. А они, е они су , док су могли требли српску децу, док их српска војска није стигла. убице ко убице.
 
Станислав Бинички је мрски Прекодринац, Личанин.
Не, он је рођен у Кнежевини Србији.
А отац му је из Лике , и то католик... Мајка Немица.
И Степа Степановић је Личанин старином.
Степини преци су се доселили у Кумодраж тридесетих година XVIII столећа, а његово порекло сви својатају: постоје предања да су из Херцеговине, Рашке, Лике.
Међутим, Скоко и Опачић сматрају да је највероватније пореклом из околине Лесковца ( или Пирота).
 
naši slavni preci su se junački borili tokom celog velikog rata, a ishod te bitke je jako odjeknuo u celoj evropi i doneo slavu srpskoj vojsci :ok:

- - - - - - - - - -

Церска битка
[TABLE="width: 241, align: left"]
[TR]
[TD="align: center"][/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Церска битка је знаменита битка вођена од 16. до 20. августа 1914. на широком простору планине Цера у којој је храбра српска војска извојевала против аустроугарских трупа прву савезничку победу у Првом светском рату. У историографији помиње се и као Јадарска битка, јер су се главне операције одвијале у сливу реке Јадар. Српске су се снаге бориле под командом генерала Степановића.
Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.
Знајући да Аустроугарска припрема велику летњу офанзиву на Србију, српска Врховна команда припремала се за тактичко-оперативна дејства и контраофанзиву. Процењујући да ће главнина аустроугарских снага ударити са севера и долином Мораве, док ће помоћне снаге надирати са запада од Дрине, Команда је своје снаге распоредила на следећи начин: Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, налазила се на простору Гроцке, Смедеревске Паланке, Раче и Тополе. Друга армија, под командом генерала СтепеСтепановића, налазила се у рејону Обреновца, Лазаревца и Аранђеловца. Треца армија, под командом генерала Павла Јуришића, штитила је северну и северозападну границу од ушћа Колубаре до Љубовије, док се Ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила у рејону Ужица, како би контролисала правце који од Вишеграда и Бајине Баште воде долином Западне Мораве.
[TABLE="align: right"]
[TR]
[TD]
Artiljerija%20se%20pomera%20u%20polozaj%20odbrane.jpg

[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Насупрот њима, Пета армија Аустроугарске, под командом генерала Франка, налазила се на простору Бијељина, Зворник, Прибој, Брчко. Шеста армија, под командом генерала Поћорека, била је груписана у рејону Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, док се Друга армија, под командом Бем-Ермолија, налазила у Срему и Банату. Аустроугарска команда главнину снага концентрисала је на Дрини, одлучујући се за северозападни стратегијски правац што је донекле изненадило српску Врховну команду.


[TABLE="width: 224, align: right"]
[/TABLE]


[TABLE="width: 208, align: right"]
[/TABLE]

Уочавајући стратеску важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства Друге армије по главном стратешком правцу, као и план садејштва Треће армије и делова Прве армије (Моравске 2 и Тимочке 1. дивизије).
До првог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи 15. на 16. август измедју делова 21. аустроугарске дивизије и делова Комбиноване дивизије. У огорченим ноћним борбама код Текериша, Срби су приморали аустроугарске снаге на повлачење. Међутим, сутрадан ујутро, 9. аустругарска дивизија угрозила је лево крило Комбиноване дивизије и приморала је да се повуче. Фронт се стабилизовао након непосредне интервенције команданта Степе који је увођењем Моравске 1. дивизије одбацио 9. аустроугарску дивизију и заузео Беглук. Коњичка дивизија дејствовала је са снагама Друге армије и Шумадијске 1. дивизије. Повлачење преко Дрине разбијене аустроугарске снаге отпочеле су у ноћи 19. на 20. август и наставиле цео сутрашњи дан.

[TABLE="align: right"]
[TR]
[TD]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици, командант Друге српске армије Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Та прва победа савезника у Првом светском рату афирмисала је команданта Степу, што је битно ојачало и морал савезничке војске.
Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа 1914. године, окончана је тзв. церска операција.
У Церској бици српске снаге изгубиле су више од 16.000 војника, док су аустроугарски губици износили око 25.000 погинулих.



- - - - - - - - - -

klikom na mapu možete videti uvećanu sliku sa detaljima bitke :ok:

- - - - - - - - - -

http://www.loznica.rs/OpstinaLoznica-Cerska-bitka_195_
 
Тако да смо на крају овим твојима хебли све по списку и нисмо могли да их стигнемо до Дрине,каква је бежанија настала. Још смо неке твоје хрвате и босанске муслимане вадили из Дрине да се не Подаве. А они, е они су , док су могли требли српску децу, док их српска војска није стигла. убице ко убице.

још отвара овакве теме...лудило :D

СУДБИНА КРАЉЕВОГ ВОЈВОДЕ

Брозови „ослободиоци“ упали су у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допала та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, приметили су војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку.

Већ и сама чињеница да је Бојовић био „краљев војвода“ била је довољна да „ослободиоци“ примене силу: најпре су шутирали његову војводску шапку, а потом су, после грубих речи насрнули и на слабашног војводу, тада на завршници девете деценије живота.

Војводин син Добросав скочио је да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом упућен у робијашницу Сремске Митровице. Кад је војвода умро, превезен је на таљигама на Ново Гробље.

Војвода Степа Степановић прогнан је са улице у Чачку, која је носила његово име, из школе која је такође носила његово име, једино нису дирали његову гробницу коју је војвода сам себи подигао.

Плоча на спомен-чесми код планине Јелице, на путу Чачак-Гуча, коју је краљ Александар подигао у славу драгачевских јунака, замењена је новом на којој је стајало да је чесма подигнута у славу неког партизанског команданта који је побио грдне Немце. Људи се нису стидели, Бога се нису бојали.

У центру Краљева био је величанствени споменик српским јунацима, али је краљевачка општина, поводом прославе дана Републике, одлучила да га измести на гробље. Много је ратничких суза проливено због овог срамног чина…

И – да не ређам даље: све што је припадало Солунцима, срушено је и оскрнављено. Једини споменик који није диран био је онај који је чувени немачки војсковођа Макензен подигао јуначким браниоцима престонице.

Приметили сте свакако да новопечени верници, стари комунисти, цвиле над нашим светињама на Косову и Метохији – боре се, кажу, за наше Високе Дечане и нашу свету Грачаницу, а гурају у заборав сурову истину да су српски комунисти наше Дечане претворили у политичку школу Јосип Броз Тито. Уместо мириса тамјана, из ове светиње ширио се безбожнички смрад.

Наша света Грачаница била је претворена у крваву тамницу за Србе, који за братственике нису могли да прихвате дојучерашње балисте и фашисте, убице и прогонитеље Срба са Косова и Метохије.

Српски комунисти су срушили Српски православни храм у Ђаковици, и на темељима тог храма подигли јавни клозет. Они су показали Шиптарима како се руше српске светиње. Која су све зла починили српски комунисти свом народу – о томе се спремају томови књига.

Загледајте се у светао лик Пантократора у цркви Карађорђевића на Дедињу – приметићете метак у челу. И све ћете схватити: ко пуца у Бога, човек му ништа не значи. А у мојој књизи Црвена куга наћи ћете како су српски комунисти сахрањивали Бога.

И да закључим: Србија, као и други народи, има и понеког непријатеља, нарочито у онима који би да нам отимају драгуље земаљске и да на њима оснивају неке своје независне државе; има их и у појединим светским моћницима који су умислили да су већи од Бога, има их свакако и у разним сектама, али су њени највећи непријатељи они са српским именом и презименом, који су верно и слепо служили аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу и његовој партији.

Многи сада уместо партијске књижице носе крстиће, бројанице и иконице, а нико од њих да каже: кајем се што сам припадао тој умоболној партији која је унаказила племенито и лепо лице Србије.

Солунски ратници јесу наши очеви и дедови, а колико смо ми њихови потомци – нека свако упита себе.
 
naravno da ti je čudno, jer te slavne pretke iz velikog rata, koji nisu nikad saradjivali sa okupatorom, nego su se borili i po cenu velikih žrtava, trpeli nasilje prema nejači, pa čak i preživeli albansku golgotu pre nego da služe okupatora, kao četnici u ww2, koji su to slavno ime obrukali u svakom pogledu

apsolutno je nedostojno ih porediti sa srpskom vojskom iz ww1 :ok:

- - - - - - - - - -

nego da se vratimo na temu:

cerska_bitka.jpg


- - - - - - - - - -

cerska-bitka_0.jpg
 
Станислав Бинички је мрски Прекодринац, Личанин. И Степа Степановић је Личанин старином.

КОме мрски прекодринци? Старином је пола Србије из Херцеговине. Сваки јунак Републике српске, на пример јеи наш јунак , нама на дику и понос.
 
Ватрено крштење

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Аутор: Коста Ђ. Кнежевићсубота, 24.02.2018. у 12:15
VR-Stanislav-R--Sondermajer.jpg
Станислав Сондермајер (Фото архивска фотографија)


Током Балканских ратова и Великога рата начелник војног санитета, српски пуковник др Роман Сондермајер (1861–1923), имао је три сина са супругом Станиславом: Владислава, потпуковника авијације; Тадију (1882–1967), нашег славног пилота ловца из Великога рата и најмлађег Станислава (1898, Београд –1914), који је, као и старији брат Тадија, похађао Другу мушку гимназију и био одличан средњошколац. Станислав се све време угледао на браћу која су му била очигледни узори, а особито на средњег брата јер му је по годинама био ближи. Поред тога, сва тројица су била задојена косовским заветом, чојством и јунаштвом. Ваља имати још на уму да су они, по мајчиној страни, унуци Димитрија Ђурића (1838–1893), ђенерала потоњих Обреновића.
Школске 1913/1914, по свршетку шестог разреда гимназије (по старом), Станислав се потпуно на своју руку, уз противљење родитеља одметну, те приступи нашој војсци недалеко од Шапца као добровољац, гледајући да и он буде у некој од коњичких јединица, јер му је и брат Тадија био у Коњичкој дивизији.
Мали на крају буде послат у Трећи коњички пук под командом пуковника Петра Саватића. Претпостављени су веома добро знали чије је он дете, тако да су га стално држали на оку и давали му позадинске послове курира, тимарења и исхране коња и слично.
Малом Сондермајеру није било право што је скоро стално у позадини, а он се пријавио да се бори и брани нападнуту Отаџбину. Сматрао је да је и поред тога што је млад и науснице му се мало нагаравиле, ипак дорастао свом ратном задатку јер је увелико био, за свој број година, добар јахач и пристојно је научио да барата хладним и ватреним оружјем (коњичком сабљом и карабином). Није му било право што су га стално сматрали као да је још дете, а не момак. Скоро увек је подносио Команди писмене и усмене молбе, али без икаквог успеха.
Станислав је многима додијао и да би малом молба била услишена дозволе му на крају да буде у једном од јуриша српске коњице при покушају ослобођења Шапца, када су се аустроугарске трупе Деветог корпуса једва одржале. Јуриш је извршен, 5. августа 1914, код села Добрића (између Шапца и Богославца). Противничка војска се у први мах поколебала, али је ипак остала не штедећи муницију, тако да се Шумадијска дивизија првог позива морала повући. Један од краћих рафала шварц-лозеа покоси и малог Станислава који се све време јуриша трудио да буде у првим бојним редовима током свог ватреног крштења, очигледно се не плашећи ничега. По свршетку тог неуспешног коњичког напада, када се трупе Фрањине Јосипа још нису почеле повлачити назад преко Дрине, Сташка су нашли где и даље чврсто држи карабин, лежећи полеђушке, широм отворених очију. Испод окрвављеног копорана мали је на себи имао морнарску одећу какву су ондашња градска деца његовог узраста најчешће носила. У једном од џепова нашли су Сташкову последњу школску књижицу шестог разреда са фотографијом на којој је одевен као матроз. Пошто је био малолетан ту је књижицу заправо носио као легитимацију. У другом џепу нађен је и његов мали ратни дневник замотан у марамицу.
Несрећни Станислав Сташко Р. Сондермајер се сматра најмлађим палим српским борцем током славне Церске битке. Брижне мајке села Богославца нашавши ово племенито дете окупале су га и честито сахраниле као своје, док су девојке исплеле за њега, као да им је био рођени брат, венчиће свежа пољска цвећа. Вест о његовој погибији измамила је сузе многим нашим војницима и официрима увелико огрубелих од претходних ратовања. Сазнавши шта се догодило Исидора Секулић му је посветила прозну песму „Тихе риме”, док је његов разредни старешина, проф. Миодраг Ибровац, прибележио: „Од срца жаљен, млад, а тако славан, мали јунак Трећег коњичког пука борави вечни сан на пољу части”...
Станислав и данас почива на средишњем делу села Богославца где је био од почетка сахрањен, а о чијем се гробу и данас честито брину добри људи из тог села.
Станислава, супруга др Романа, а мати најмлађег сина Сташка, је као врла Српкиња, када је неумитна војна започета, иако је већ била оболела, отишла да помаже као болничарка. Она је само неколико дана пре Сташкове погибије умрла од рака, вест која је погодила све из благородне породице Сондермајер...
Сташкова јуначка погибија и то за време ватреног крштења, скоро се у потпуности поклапа са истоветним догађајем о коме нам детаљно приповеда Лав Толстој у роману Рат и мир, када говори о Пеђи Ростову, најмлађем брату Наташином. Пеђа је, ако се тако може рећи, био Сташков исписник, који је исто желео да учествује у одбрани нападнуте Отаџбине. Био је добровољац у коњици (руски хусари) и стари Кутузов га је постранце чувао јер је веома добро знао његове родитеље. После безбројних Пеђиних молби, малом дозволе да учествује у протеривању Наполеонових гренадира из Русије. И у том првом његовом јуришу падне од залуталог француског танета. Последње што је видео док је падао на леђа чврсто држећи сабљу било је велико плаво небо, које брзо постаде вечни мрак...


27





- - - - - - - - - -

Миодраг Ибровац, прибележио: „Од срца жаљен, млад, а тако славан, мали јунак Трећег коњичког пука борави вечни сан на пољу части”...

- - - - - - - - - -

вечна му слава !!!
 
Не, он је рођен у Кнежевини Србији.
А отац му је из Лике , и то католик... Мајка Немица.

Степини преци су се доселили у Кумодраж тридесетих година XVIII столећа, а његово порекло сви својатају: постоје предања да су из Херцеговине, Рашке, Лике.
Међутим, Скоко и Опачић сматрају да је највероватније пореклом из околине Лесковца ( или Пирота).

Stepa nije poreklom Ličanin,nemam ništa protiv i da jeste...negde su poreklom iz južne Srbije doseljeni u Kumodraž samo mi nemamo takvu kurčetivost da prisvajamo sve što vredi..naš je koliko i svakog Srbina..Mrski prekodrinci su Pribicevic,Borojevic i ostale proleterske divizije, ko god se borio za srpstvo i nacionalnu stvar nije...sad sto pojedini imaju zapanjujucu moc transformisanja od komunista u nacionaliste i vecitu netrpeljivost prema tzv. 'Srbijancima' koji su uvek za sve krivi je već druga stvar.
 
Stepa nije poreklom Ličanin,nemam ništa protiv i da jeste...negde su poreklom iz južne Srbije doseljeni u Kumodraž samo mi nemamo takvu kurčetivost da prisvajamo sve što vredi..naš je koliko i svakog Srbina..Mrski prekodrinci su Pribicevic,Borojevic i ostale proleterske divizije, ko god se borio za srpstvo i nacionalnu stvar nije...sad sto pojedini imaju zapanjujucu moc transformisanja od komunista u nacionaliste i vecitu netrpeljivost prema tzv. 'Srbijancima' koji su uvek za sve krivi je već druga stvar.

Извор да је поријеклом из Лике је Споменица Војводе Степе из 1930 године. Његове ријечи да је породица поријеклом из Лике према предању, а са материне стране из Јужне Србије.

У тим пролетерским дизвизијама је било Србијанаца колко год оћеш задњу годину рата.
 
Извор да је поријеклом из Лике је Споменица Војводе Степе из 1930 године. Његове ријечи да је породица поријеклом из Лике према предању, а са материне стране из Јужне Србије.

У тим пролетерским дизвизијама је било Србијанаца колко год оћеш задњу годину рата.

Nek bude da je Stepa i 100% Ličanin ne razumem šta time pokušavaš da postigneš?'Njegove reci'? Pise ko kako mu se prohte,po kednom predanju sredinom 18. Veka njegovi su preci dosli iz Juzne Srbije a po drugom iz Like ili Hercegovine..nijedno ni drugo nije pouzdano tako i moguca su oba,sad koje je tacno ni ti ni ja sa sigurnoscu ne mozemo reci. Na svakoj temi potenciraš taj lokalpatriotizam i neku valjda superiornost svojih zemljaka ( bez ikakve potrebe nit osnova ) i ne znam sta time postizes...I na onoj temi si se potegao Rankovica koji jeste komunisticki sljam i zlocinac i pripisujes nesto sa cim realno nema veze. A ovo o lickim divizijama...krivi smo mi jer smo dopustili da bagra ( odakle god da je, ne samo licka ) ustolici Hrvata i nakaradni rezim i da pritom neki 'Srbi' nazalost budu najverniji komunisticki ideolozi...Ja ne bezim od cinjenice da je tog sljama bilo u Srbiji ali ga je itekako bilo i u ostalim krajevima i ne vidim poentu prozivanja ovih ili onih...Srbi iz Srbije su uvek bili vise za monarhiju ( iako nam je danas Aca gica ogadio )...republikanske ideje Pribicevica kod nas nikad nisu pustile korena a to 'republikanstvo' je i bilo uvod u radikalnije ideje.
 
Poslednja izmena:
Nemam potrebe ista potencirati. Dovoljan je nama Tesla da se podicimo a i vama cemo ostale dati da imate s cime.hehe

To je cinjenica ni a ni b. Tako veli u njegovoj spomenici prema njegovom porodicnom predanju. To nije nikakv lokalpatriotizam nego vise da se vidi kolko su Srbi medjusobno isprepleteni.
Samo zanimljiva istorija i nista vise.
Uostalom ti si prvi povukao Pribicevica (do razlaza sa Aleksandrom njegov prvi covjek i najodaniji prijatelj) i proleterske divizije (prve formirane u Srbiji za Uzicke republike i dovukle se na cetnicku Tromedju 1942.).
 
Nemam potrebe ista potencirati. Dovoljan je nama Tesla da se podicimo a i vama cemo ostale dati da imate s cime.hehe

To je cinjenica ni a ni b. Tako veli u njegovoj spomenici prema njegovom porodicnom predanju. To nije nikakv lokalpatriotizam nego vise da se vidi kolko su Srbi medjusobno isprepleteni.
Samo zanimljiva istorija i nista vise.
Uostalom ti si prvi povukao Pribicevica (do razlaza sa Aleksandrom njegov prvi covjek i najodaniji prijatelj) i proleterske divizije (prve formirane u Srbiji za Uzicke republike i dovukle se na cetnicku Tromedju 1942.).

Kad se vec vodis tom logikom onda je Tesla Hercegovac...ili u tom slucaju ne vazi pravilo ko za Stepu??? :D Nisu ni u Lici nikli ko pecurke ..
 
Poslednja izmena:

Back
Top