Znate li da je Vinston Čerčil kao zastupnik u britanskom parlamentu jednom prilikom rekao kako su "polovina ljudi u ovom parlamentu idioti"? Kad su zatražili od njega da se izvini, Čerčil je izašao za govornicu, izvinio se i dodao da "polovina ljudi u ovom parlamentu nisu idioti."
To je samo jedna od brojnih anegdota koje otkrivaju Čerčilovu snalažljivost i duhovitost. Jedini je problem u tome što su sve te anegdote izmišljene. Ja to najbolje znam, ja, Marvin Plejof, Čerčilov tajni sekretar u razdoblju od 1917. do 1946. godine. Na mestu "tajnog tajnika" radio sam sve i svašta, ali najbolje mi je išlo pisanje govora i izmišljanje anegdota. Da, "krv, znoj i suze" moje su delo; "nikad se nećemo predati" smislio sam tokom posete Koventriju, a izjava kako "ovo nije kraj, ovo nije početak kraja, ali je svakako kraj početka", smišljena je kao šala, samo što ju je neki nadobudni kurir shvatio preozbiljno.
Tokom cele svoje političke karijere Čerčil je sedeo ili ležao u svom kabinetu (na terenu su ga uglavnom zamenjivali njegovi dvojnici - sve skupa šestorica njih) te ispijao goleme količine viskija - cigare nije pušio, samo ih je, na moj predlog, stalno držao uzase ne bi li u narodu pobudio viziju odlučnog, ali hedonizmu odanog vođe.
Do krize je došlo tokom konferencije u Jalti 1945. godine gdje se sastao sa Ruzveltom i Staljinom. Čerčil me se ili hteo rešiti ili se pak pohvaliti mojim umećima. Stoga je moje usluge ponudio Staljinu, što je ovaj glatko odbio. Njegovo odbijanje ne treba nas čuditi; reč je o čoveku koji nije cenio suptilan humor - skloniji je bio praktičnim šalama i grubim psinama, kakve je priređivao milijunima ljudi u Sovjetskom Savezu.
Ponudu je odbio i Ruzvelt; čoveku pred vratima smrti svakako nije bilo do zbijanja šale.
Bilo kako bilo Čerčil kao da je bio razočaran mnome. Nakon izbornog poraza 1945. godine, na Čerčilovu sam molbu premešten u Odsek za posleratnu obnovu, gde nije bilo šale. Čerčila nikada više nisam sreo. Sudeći prema anegdotama koje su se mogle čuti nakon mog odlaska, Čerčilov novi tajni sekretar očito je bio sirovi amater sklon prostačkom humoru.
Javna je tajna i to da je Čerčil nakon rata angažovao Ernesta Hemingveja, Evelina Vaugha i Vitolda Gombrovitza za rad na njegovom monumentalnom delu o Drugom svetskom ratu. No, malo je bilo koristi od tog angažmana koji je Hemingveja doveo do samoubistva, Vaugha do kronične depresije, dok se Gombrovitz demonstrativno vratio u Argentinu. I ta crtica svedoči o Čerčilovom narušenom integritetu otkako je prekinuo saradnju sa mnom. Istoriju Drugog svetskog rata naposletku je napisao anonimni niži oficir, neki bedni skriboman, dodeljen "velikom državniku" na probno razdoblje od 16 godina.
Moj život sada se bliži kraju. Poslije Čerčila, svoj sam radni vek traćio u birokratskim lavirintima raznoraznih državnih ustanova. Danas, u penziji, uživam u jednostavnim stvarima kao što su šalica čaja, šetnja šumom i uzgoj paunova.
Bio sam što sam bio: sve i ništa. Tako neka i ostane.
Pogledajte prilog 350116
Čerčill u poseti Koventriju 1942. godine.
U prvom planu, uz Čerčila hodaju gradonačelnik
Koventrija i nepoznati vojni kapelan.
U pozadini, članovi Čerčilovog stožera:
Marvin Plejof je deseti sleva.
