mr Kiza
Ističe se
- Poruka
- 2.129
https://narodnopozoriste.rs/predstave/centrala-za-humor
Posto volim istorijsku tematiku, nista cudno sto sam se posle dugo vremena vratio Narodnom pozoristu bas ovom dramom o jednom teskom vremenu i nesrecnim ljudskim sudbinama. Sestoro kolega i prijatelja glumaca predratnog Narodnog pozorista vihor rata razveje na razlicite strane, a moralna dilema da li da se i na koji nacin igra na sceni ili ne vrlo brzo razbucava stara prijateljstva i podize zidove. I na kraju kada se svode racuni rata, neki (p)ostanu proslavljeni, a neki plate svojim zivotima. Glumci su svoj deo posla odradili odlicno, sjajno su ocas posla prelazili iz komicnih scena u ozbiljne (pogotovu je simpatije publike pobrao Milos Djordjevic u ulozi Jovana Tanica, uloga komedijasa mu verovatno i nije tesko pala, s obzirom da u istim vec ima iskustva u predstavama Pozorista na Terazijama), odlicno osvetljavali dileme za i protiv bavljenja svojim pozivom u smutnim vremenima.
Ono sto vidim kao glavni nedostatak ove predstave sastoji se u tome da se tok ovako postavljene dramske radnje svodi na to da su Cvetkovic i Tanic na kraju pogubili glave zbog sujete i zavisti koja je prerasla u mrznju, lecenje frustracija i licnu osvetu njihovog kolege Popovica (dobranih 20 minuta na samom pocetku predstave vidimo kako ga sve ostale kolege nemilosrdno podyebavaju po svim osnovama, a on mukica skruseno uglavnom cuti, da bi se situacija posle preokrenula, ali Tanic ga na samom kraju i dalje prkosno proziva da je i pored svega ostao samo "drugi strazar" i u stvarnom zivotu). Autor drame na to ima puno pravo, ali ako je zaista zeleo da nam isprica pravu pricu o tim ljudima, mogao je da se vise drzi proverenih istorijskih cinjenica o njima, umesto sto se islo na spekulacije o licnim odnosima. Recimo, samo uzgred je u predstavi pomenuto da je Tanic bio ucesnik Ravnogorskog kongresa u selu Ba u januaru 1944, nigde nisu pomenuti detalji da je Nedicev ministar prosvete Velibor Jonic bio doneo zvanicnu naredbu kojom se djacima i profesorima zabranjuje posecivanje predstava Centrale za humor i da je svo vreme rata nastojao da ih ugasi, a ovu dvojicu da izbaci iz clanstva Narodnog pozorista (u kome oni skoro da nisu ni igrali predstave), ali mu to nije uspevalo, jer su imali debelu zaledjinu sa nemacke strane, da se njihov savremenik Rasa Plaovic o njima ni puno godina kasnije nije dobro izrazavao (ove i jos puno drugih interesantnih stvari mogu se naci u studiji Bore Majdanca "Pozoriste u okupiranoj Srbiji", ima je u pdf-u na internetu). Tako bi se dobila jedna daleko sira i kompletnija slika o dvojici nesrecnika koji su u teskom vremenu isuvise strcali i zamerili se prevelikom broju ljudi po raznim osnovama. Ovako je sve ispalo prilicno jednostrano i crno-belo, pa nije ni cudo sto je gro publike na kraju otvoreno poceo da navija kontra Popovicevog lika koji je postao esencija svega negativnog (hoce da ubije ovu dvojicu, u tom cilju spletkari i ucenjuje drugo dvoje kolega koji su se za vreme okupacije casno drzali i pride zeli da hefta svoju popularnu koleginicu), i to mi je ipak u odredjenoj meri snizilo ukupni utisak o ovoj predstavi.
Posto volim istorijsku tematiku, nista cudno sto sam se posle dugo vremena vratio Narodnom pozoristu bas ovom dramom o jednom teskom vremenu i nesrecnim ljudskim sudbinama. Sestoro kolega i prijatelja glumaca predratnog Narodnog pozorista vihor rata razveje na razlicite strane, a moralna dilema da li da se i na koji nacin igra na sceni ili ne vrlo brzo razbucava stara prijateljstva i podize zidove. I na kraju kada se svode racuni rata, neki (p)ostanu proslavljeni, a neki plate svojim zivotima. Glumci su svoj deo posla odradili odlicno, sjajno su ocas posla prelazili iz komicnih scena u ozbiljne (pogotovu je simpatije publike pobrao Milos Djordjevic u ulozi Jovana Tanica, uloga komedijasa mu verovatno i nije tesko pala, s obzirom da u istim vec ima iskustva u predstavama Pozorista na Terazijama), odlicno osvetljavali dileme za i protiv bavljenja svojim pozivom u smutnim vremenima.
Ono sto vidim kao glavni nedostatak ove predstave sastoji se u tome da se tok ovako postavljene dramske radnje svodi na to da su Cvetkovic i Tanic na kraju pogubili glave zbog sujete i zavisti koja je prerasla u mrznju, lecenje frustracija i licnu osvetu njihovog kolege Popovica (dobranih 20 minuta na samom pocetku predstave vidimo kako ga sve ostale kolege nemilosrdno podyebavaju po svim osnovama, a on mukica skruseno uglavnom cuti, da bi se situacija posle preokrenula, ali Tanic ga na samom kraju i dalje prkosno proziva da je i pored svega ostao samo "drugi strazar" i u stvarnom zivotu). Autor drame na to ima puno pravo, ali ako je zaista zeleo da nam isprica pravu pricu o tim ljudima, mogao je da se vise drzi proverenih istorijskih cinjenica o njima, umesto sto se islo na spekulacije o licnim odnosima. Recimo, samo uzgred je u predstavi pomenuto da je Tanic bio ucesnik Ravnogorskog kongresa u selu Ba u januaru 1944, nigde nisu pomenuti detalji da je Nedicev ministar prosvete Velibor Jonic bio doneo zvanicnu naredbu kojom se djacima i profesorima zabranjuje posecivanje predstava Centrale za humor i da je svo vreme rata nastojao da ih ugasi, a ovu dvojicu da izbaci iz clanstva Narodnog pozorista (u kome oni skoro da nisu ni igrali predstave), ali mu to nije uspevalo, jer su imali debelu zaledjinu sa nemacke strane, da se njihov savremenik Rasa Plaovic o njima ni puno godina kasnije nije dobro izrazavao (ove i jos puno drugih interesantnih stvari mogu se naci u studiji Bore Majdanca "Pozoriste u okupiranoj Srbiji", ima je u pdf-u na internetu). Tako bi se dobila jedna daleko sira i kompletnija slika o dvojici nesrecnika koji su u teskom vremenu isuvise strcali i zamerili se prevelikom broju ljudi po raznim osnovama. Ovako je sve ispalo prilicno jednostrano i crno-belo, pa nije ni cudo sto je gro publike na kraju otvoreno poceo da navija kontra Popovicevog lika koji je postao esencija svega negativnog (hoce da ubije ovu dvojicu, u tom cilju spletkari i ucenjuje drugo dvoje kolega koji su se za vreme okupacije casno drzali i pride zeli da hefta svoju popularnu koleginicu), i to mi je ipak u odredjenoj meri snizilo ukupni utisak o ovoj predstavi.
