- Poruka
- 21.094
Pozorište je postalo sredina pravog košmara u kom tako retko nastane dobra predstava.
Da li je razlog tome manjak novca, ili novac u pogrešnim rukama?
Da li je u pitanju finansijska kriza, ili ipak kreativna kriza, usled koje se recikliraju svoje i
prepisuju tuđe ideje?
Da li su možda neshvatljivo visoki honorari reditelja, doveli do toga da pozorišni budžeti
budu opustošeni?
Kakvu ulogu u svemu tome ima moda koprodukcijskih projekata za koje čak i laik u startu
vidi da su promašeni.
Zašto svi samo ponavljaju da para nema? Jer - to nije tačno! Para ima.
U svemu tome, koga je uopše briga za publiku koja se sistematski rasteruje iz pozorišta i
tera u – žanr bolno laki komad – estradne pozorišne kanale?
Mi – publika – želimo odgovore. I nadu…
“ Dajte neko svetlo, ne zatrpavajte nas muljem, ne bacajte na nas ono čime nas zatrpavaju
najnetalentovaniji vodiči u ovoj zemlji. Obnevidesmo.
Ili su i ovde, opet za sve krivi mediji?
Pa, zar ne bi bilo poštenije prst uperiti u sebe, u svoj esnaf, početi pretres svojih fioka, a ne
uvek optuživati neku tamo zajedničku imenicu, poput: vlast, politika, mediji, država, vreme...
koja nas apologizuje od odgovornosti i etike?
Radoslav Milenković, reditelj predstave „Ludi kamen“
Pozorište je potraga za istinom, a kad tragate za istinom - to ne može biti lako, ni finansijski, ni sadržajno, ni repertoarski.
Ne prizivam siromaštvo, ne zameram finansijerima što daju novac za pozorište, nego prosto ne treba da mislimo tako kao
da smo mi važni.
Pozorište se dešava, a sad kakvo je ono, pa kakvo god da je - već je prošlo. Uvek postoji ta mogućnost da napravite bolje…
Što se tiče novih mladih ljudi, glumaca - oni ne daju nikakvu posebnu nadu.
Nije vatromet glume počeo snimanjem gomile serija u kojima je dovoljno da se ponašaš kao glumac.
Govori se, generalno, jako loše, scenski govor je u velikom problemu.
Što se tiče razumevanja sveta i ljudi, vidi se da se čita malo, ili ništa, i to ne daje nikakvu posebnu nadu.
Ali kakvi mladi glumci, ili ljudi, budu pravili pozorište, takvi će ih i gledati.
Kao i bračni parovi: zaslužuju jedno drugo, čak i kada su nezadovoljni.
Kako kaže Dis: 'Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku'.
Nema vatrometa, neće se ništa epohalno desiti – uvek će biti sjajnih glumaca, vrednih, dubokih, instinktivnih, i uvek će biti mnogo ostalih “.
Kokan Mladenović, reditelj predstave “Što na podu spavaš” Srpskog narodnog pozorišta, Dramskog kazališta Gavella u Zagrebu,
Narodnog pozorišta u Sarajevu i Festivala MESS
Teško je govoriti o našem teatru kao o nekom sistemu. Tu sistema nema. Postoji jedno veliko svaštarenje,
od najprimitivnije pozorišne estrade, do ozbiljnih pozorišnih poduhvata, a između toga se guraju umetnička
malograđanština, provincijalnost, samodopadljivost, političko kalkulanstvo, grandomanija i još mnogo dobro
upakovanih nedostataka u scenskoj formi.”
Đerđ Hernjak, reditelj predstave “Guskar Matija”, Dečjeg pozorišta/Dječjeg kazališta/Gyermekszínház Subotica,
Scena na mađarskom jeziku
„Pozorište uvek kaska za svim ostalim umetnostima, nekih 50 godina, a sada pozorište pokušava da pronađe
neke druge jezičke forme. Mislim da treba da se prilagodimo tom modernom dobu, jer ćemo izgubiti pozorišnu
publiku. Da li se ja slažem s tim modernim svetom, to je već druga stvar, ali mislim da treba da utvrdimo neki
dijalog s publikom, a dijalog možeš da uspostaviš samo onda kada te neko sluša. U suprotnom, možeš praviti
pozorište koje nikome nije potrebno. Kolika je uloga pozorišta u društvu u kojem živimo? Mala. Mi gubimo publiku,
bar publiku na mađarskom jeziku. Mislim da publika gubi interesovanje za pozorište, za koncerte, za čitanje knjiga.
Internet je prisutan i ima jako važnu funkciju, ali koliko ima prednosti - ima i svojih mana.
Zalan Greguš, glumac u predstavi “Guskar Matija”, Dečjeg pozorišta/Dječjeg kazališta/Gyermekszínház Subotica,
Scena na mađarskom jeziku
Godinama sam radio s decom. Vodio sam Dramsku sekciju, ali jednostavno, posle 13 - 14 godina, primetio sam
da su se deca toliko promenila da sam imao utisak da ih na momente ne razumem, iako i sam imam dete.
Primetio sam da im ne mogu privući pažnju na isti način kako sam to mogao, npr. na počecima. Uvideo sam da ih
danas interesuje nešto drugo, da je to neki drugačiji jezik. I ne bih rekao da je to neka kriza, to je prosto život.
Nisu oni krivi, krivo je društvo. Ono se menja, sve juri napred, tehnologije jure ispred nas, roditelji ne stižu da se bave
decom, aplikacije jedu decu.
Uviđam da ih danas može privući humor i muzika, ona je uvek dobar način da im se priđe.
Teško je danas: ako se ne boriš - toneš.
Svi grabe, ako ne grabiš – potonuo si.
Teško je naročito mladima i zbog posla i zbog obrazovanja"...
Tamara Kučinović, rediteljka predstave "Ne idi daleko", Dečjeg pozorišta/Dječjeg kazališta/Gyermekszínház
Subotica, Scena na srpskom jeziku
“Decu danas bombarduju sa svih strana, svakakvim sadržajima. Otuđena su, distanciranija i nesrećna.
To svi vidimo. Ali to ne znači da oni ne žele osetiti i iskusiti. Naprotiv, osećam da su toga gladni.
Nemojmo podcjenjivati decu.
Ona su zrelija nego što mislimo.
Njima je potrebna raznolikost, uvid u svaki aspekat života i ljudskog bića, od izrazite sreće do izrazite tuge.
Duboko vjerujem da im je potrebna iskrenost u bilo kojoj formi.
Oni žele da ih se ne laže, da im se ne skriva.
Da ih se, u suštini, poštuje.”
Uroš Mladenović, glumac u predstavi "Ne idi daleko" Dečjeg pozorišta/Dječjeg kazališta/Gyermekszínház
Subotica, Scena na srpskom jeziku
“Mladu publiku ne treba potcenjivati, niti im nuditi samo lake teme.
Oni vole da pričaju o dramama, da ih gledaju, vole da analiziraju.
Ne mora predstava, nužno, da ima optimistični ton, ali mora da ima nadu,
jer kad ostavite nadu u poruci, to vam daje priliku da odete u veće dubine drame i to deca prihvataju.”
Sonja Petrović, rediteljka predstave “Pradevojčica", Lutkarska scena NP “Toša Jovanović"
U poslednje vreme predstave koje pomeraju standarde primećujem više u sektoru pozorišta za decu, nego za odrasle.
Stičem utisak da je to polje otvorenije za eksperimente, nove forme, istraživanja i na nivou sadržaja i forme, nego pozorište
za odrasle koje se čini monotono, nepromenjivo, konzervirano.
U isto vreme, iako hrabrije, pozorište za decu je u našoj zemlji marginalizovano.
Očekujem i to da se promeni, počevši možda baš od ovogodišnjeg FPPV-a.
Poznato je da su nekada predstave za decu učestvovale, rame uz rame, s predstavama za odrasle na nekima od festivala
s kredibilitetom i renomeom, kao što je npr. Sterijino pozorje.
Razdvojenost selekcije predstava za decu od selekcije predstava za odrasle, mislim da ne donosi ništa dobro, ni jednima,
ni drugima.
I u budućnosti se nadam istom tretmanu za sve.”
Robert Lenard, reditelj predstave „Nevidljiva deca“ Novosadskog pozorišta/Ujvideki Szinhaz
“Da li ste znali da maloletna prostitutka u Novom Sadu košta 2000 dinara?
Jeste li znali da je proteklih nekoliko godina najjefitiniji zabeleženi slučaj eksploatacije maloletnog lica bio po ceni jedne
pljeskavice?
Da li ste znali da u Srbiji jedva da ima ikoga u civilnom sektoru ko se bavi ovim pitanjima?
Jeste li ikada pomislili da su maloletna lica koje prose u centru grada zapravo žrtve eksploatacije?
Nevidljivost u ovom smislu nije metafora.
Ana Terek u svojoj drami tvrdi da je za ovu nevidljivost kriv upravo svet odraslih - roditelji, pre svega, ali i eksploatatori.
I oni koji okrenu glavu, dakle mi.
Što se tiče situacije u pozorištu danas, dovoljno sam star da se uopšte ne sećam neke druge životne situacije do kriza.
Haris Pašović, reditelj predstave “Mefisto” Srpskog narodnog pozorišta i Fondacije "Novi Sad - EPK 2022"
“Našem pozorištu ponekad nedostaje energije i rekao bih - hrabrosti.
Tamo gde se udruže talenat, znanje, smelost i savremeni pogled, tada je i naše pozorište na visokom, evropskom nivou.
Centrali problem našeg vremena je stalno sejanje straha.
Kultura jeste lek od straha u ovom današnjem svetu.
Kultura i umetnost, koje su po definiciji multikulturalne, jesu mesto susreta, ohrabrenja, razmene ideja, emocija i osećanja
zajedništva.
Bukvalno možemo uzviknuti: Stvarajte umetnost, a ne rat!”
Darko Cvijetić, pisac i glumac u predstavi “Što na podu spavaš” Srpskog narodnog pozorišta
“Ne može se prošlost pobediti pre nego je pogledamo u oči, baš kao što ona nama čini!
Nema pomirenja bez velikog uznemirenja, kako je pisao Kami.
Razumevanja će biti kada se suočimo, svako sa "svojim učinjenim", samo se tako može izaći iz
začaranog kruga komocije, samoviktimizacije i samosažaljenja i stvoriti elementarni kapital za budućnost.
Pozorište je za mene najmoćnije mesto na svetu, jedino mesto na kojem je ludilo legalno - pričopričalište
koje nudi utehu tugama i užasu ovoga jadnog i hladnog mesta na kojem nam je dato postojati.”
Da li je razlog tome manjak novca, ili novac u pogrešnim rukama?
Da li je u pitanju finansijska kriza, ili ipak kreativna kriza, usled koje se recikliraju svoje i
prepisuju tuđe ideje?
Da li su možda neshvatljivo visoki honorari reditelja, doveli do toga da pozorišni budžeti
budu opustošeni?
Kakvu ulogu u svemu tome ima moda koprodukcijskih projekata za koje čak i laik u startu
vidi da su promašeni.
Zašto svi samo ponavljaju da para nema? Jer - to nije tačno! Para ima.
U svemu tome, koga je uopše briga za publiku koja se sistematski rasteruje iz pozorišta i
tera u – žanr bolno laki komad – estradne pozorišne kanale?
Mi – publika – želimo odgovore. I nadu…
“ Dajte neko svetlo, ne zatrpavajte nas muljem, ne bacajte na nas ono čime nas zatrpavaju
najnetalentovaniji vodiči u ovoj zemlji. Obnevidesmo.
Ili su i ovde, opet za sve krivi mediji?
Pa, zar ne bi bilo poštenije prst uperiti u sebe, u svoj esnaf, početi pretres svojih fioka, a ne
uvek optuživati neku tamo zajedničku imenicu, poput: vlast, politika, mediji, država, vreme...
koja nas apologizuje od odgovornosti i etike?
Radoslav Milenković, reditelj predstave „Ludi kamen“
Pozorište je potraga za istinom, a kad tragate za istinom - to ne može biti lako, ni finansijski, ni sadržajno, ni repertoarski.
Ne prizivam siromaštvo, ne zameram finansijerima što daju novac za pozorište, nego prosto ne treba da mislimo tako kao
da smo mi važni.
Pozorište se dešava, a sad kakvo je ono, pa kakvo god da je - već je prošlo. Uvek postoji ta mogućnost da napravite bolje…
Što se tiče novih mladih ljudi, glumaca - oni ne daju nikakvu posebnu nadu.
Nije vatromet glume počeo snimanjem gomile serija u kojima je dovoljno da se ponašaš kao glumac.
Govori se, generalno, jako loše, scenski govor je u velikom problemu.
Što se tiče razumevanja sveta i ljudi, vidi se da se čita malo, ili ništa, i to ne daje nikakvu posebnu nadu.
Ali kakvi mladi glumci, ili ljudi, budu pravili pozorište, takvi će ih i gledati.
Kao i bračni parovi: zaslužuju jedno drugo, čak i kada su nezadovoljni.
Kako kaže Dis: 'Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku'.
Nema vatrometa, neće se ništa epohalno desiti – uvek će biti sjajnih glumaca, vrednih, dubokih, instinktivnih, i uvek će biti mnogo ostalih “.
Kokan Mladenović, reditelj predstave “Što na podu spavaš” Srpskog narodnog pozorišta, Dramskog kazališta Gavella u Zagrebu,
Narodnog pozorišta u Sarajevu i Festivala MESS
Teško je govoriti o našem teatru kao o nekom sistemu. Tu sistema nema. Postoji jedno veliko svaštarenje,
od najprimitivnije pozorišne estrade, do ozbiljnih pozorišnih poduhvata, a između toga se guraju umetnička
malograđanština, provincijalnost, samodopadljivost, političko kalkulanstvo, grandomanija i još mnogo dobro
upakovanih nedostataka u scenskoj formi.”
Đerđ Hernjak, reditelj predstave “Guskar Matija”, Dečjeg pozorišta/Dječjeg kazališta/Gyermekszínház Subotica,
Scena na mađarskom jeziku
„Pozorište uvek kaska za svim ostalim umetnostima, nekih 50 godina, a sada pozorište pokušava da pronađe
neke druge jezičke forme. Mislim da treba da se prilagodimo tom modernom dobu, jer ćemo izgubiti pozorišnu
publiku. Da li se ja slažem s tim modernim svetom, to je već druga stvar, ali mislim da treba da utvrdimo neki
dijalog s publikom, a dijalog možeš da uspostaviš samo onda kada te neko sluša. U suprotnom, možeš praviti
pozorište koje nikome nije potrebno. Kolika je uloga pozorišta u društvu u kojem živimo? Mala. Mi gubimo publiku,
bar publiku na mađarskom jeziku. Mislim da publika gubi interesovanje za pozorište, za koncerte, za čitanje knjiga.
Internet je prisutan i ima jako važnu funkciju, ali koliko ima prednosti - ima i svojih mana.
Zalan Greguš, glumac u predstavi “Guskar Matija”, Dečjeg pozorišta/Dječjeg kazališta/Gyermekszínház Subotica,
Scena na mađarskom jeziku
Godinama sam radio s decom. Vodio sam Dramsku sekciju, ali jednostavno, posle 13 - 14 godina, primetio sam
da su se deca toliko promenila da sam imao utisak da ih na momente ne razumem, iako i sam imam dete.
Primetio sam da im ne mogu privući pažnju na isti način kako sam to mogao, npr. na počecima. Uvideo sam da ih
danas interesuje nešto drugo, da je to neki drugačiji jezik. I ne bih rekao da je to neka kriza, to je prosto život.
Nisu oni krivi, krivo je društvo. Ono se menja, sve juri napred, tehnologije jure ispred nas, roditelji ne stižu da se bave
decom, aplikacije jedu decu.
Uviđam da ih danas može privući humor i muzika, ona je uvek dobar način da im se priđe.
Teško je danas: ako se ne boriš - toneš.
Svi grabe, ako ne grabiš – potonuo si.
Teško je naročito mladima i zbog posla i zbog obrazovanja"...
Tamara Kučinović, rediteljka predstave "Ne idi daleko", Dečjeg pozorišta/Dječjeg kazališta/Gyermekszínház
Subotica, Scena na srpskom jeziku
“Decu danas bombarduju sa svih strana, svakakvim sadržajima. Otuđena su, distanciranija i nesrećna.
To svi vidimo. Ali to ne znači da oni ne žele osetiti i iskusiti. Naprotiv, osećam da su toga gladni.
Nemojmo podcjenjivati decu.
Ona su zrelija nego što mislimo.
Njima je potrebna raznolikost, uvid u svaki aspekat života i ljudskog bića, od izrazite sreće do izrazite tuge.
Duboko vjerujem da im je potrebna iskrenost u bilo kojoj formi.
Oni žele da ih se ne laže, da im se ne skriva.
Da ih se, u suštini, poštuje.”
Uroš Mladenović, glumac u predstavi "Ne idi daleko" Dečjeg pozorišta/Dječjeg kazališta/Gyermekszínház
Subotica, Scena na srpskom jeziku
“Mladu publiku ne treba potcenjivati, niti im nuditi samo lake teme.
Oni vole da pričaju o dramama, da ih gledaju, vole da analiziraju.
Ne mora predstava, nužno, da ima optimistični ton, ali mora da ima nadu,
jer kad ostavite nadu u poruci, to vam daje priliku da odete u veće dubine drame i to deca prihvataju.”
Sonja Petrović, rediteljka predstave “Pradevojčica", Lutkarska scena NP “Toša Jovanović"
U poslednje vreme predstave koje pomeraju standarde primećujem više u sektoru pozorišta za decu, nego za odrasle.
Stičem utisak da je to polje otvorenije za eksperimente, nove forme, istraživanja i na nivou sadržaja i forme, nego pozorište
za odrasle koje se čini monotono, nepromenjivo, konzervirano.
U isto vreme, iako hrabrije, pozorište za decu je u našoj zemlji marginalizovano.
Očekujem i to da se promeni, počevši možda baš od ovogodišnjeg FPPV-a.
Poznato je da su nekada predstave za decu učestvovale, rame uz rame, s predstavama za odrasle na nekima od festivala
s kredibilitetom i renomeom, kao što je npr. Sterijino pozorje.
Razdvojenost selekcije predstava za decu od selekcije predstava za odrasle, mislim da ne donosi ništa dobro, ni jednima,
ni drugima.
I u budućnosti se nadam istom tretmanu za sve.”
Robert Lenard, reditelj predstave „Nevidljiva deca“ Novosadskog pozorišta/Ujvideki Szinhaz
“Da li ste znali da maloletna prostitutka u Novom Sadu košta 2000 dinara?
Jeste li znali da je proteklih nekoliko godina najjefitiniji zabeleženi slučaj eksploatacije maloletnog lica bio po ceni jedne
pljeskavice?
Da li ste znali da u Srbiji jedva da ima ikoga u civilnom sektoru ko se bavi ovim pitanjima?
Jeste li ikada pomislili da su maloletna lica koje prose u centru grada zapravo žrtve eksploatacije?
Nevidljivost u ovom smislu nije metafora.
Ana Terek u svojoj drami tvrdi da je za ovu nevidljivost kriv upravo svet odraslih - roditelji, pre svega, ali i eksploatatori.
I oni koji okrenu glavu, dakle mi.
Što se tiče situacije u pozorištu danas, dovoljno sam star da se uopšte ne sećam neke druge životne situacije do kriza.
Haris Pašović, reditelj predstave “Mefisto” Srpskog narodnog pozorišta i Fondacije "Novi Sad - EPK 2022"
“Našem pozorištu ponekad nedostaje energije i rekao bih - hrabrosti.
Tamo gde se udruže talenat, znanje, smelost i savremeni pogled, tada je i naše pozorište na visokom, evropskom nivou.
Centrali problem našeg vremena je stalno sejanje straha.
Kultura jeste lek od straha u ovom današnjem svetu.
Kultura i umetnost, koje su po definiciji multikulturalne, jesu mesto susreta, ohrabrenja, razmene ideja, emocija i osećanja
zajedništva.
Bukvalno možemo uzviknuti: Stvarajte umetnost, a ne rat!”
Darko Cvijetić, pisac i glumac u predstavi “Što na podu spavaš” Srpskog narodnog pozorišta
“Ne može se prošlost pobediti pre nego je pogledamo u oči, baš kao što ona nama čini!
Nema pomirenja bez velikog uznemirenja, kako je pisao Kami.
Razumevanja će biti kada se suočimo, svako sa "svojim učinjenim", samo se tako može izaći iz
začaranog kruga komocije, samoviktimizacije i samosažaljenja i stvoriti elementarni kapital za budućnost.
Pozorište je za mene najmoćnije mesto na svetu, jedino mesto na kojem je ludilo legalno - pričopričalište
koje nudi utehu tugama i užasu ovoga jadnog i hladnog mesta na kojem nam je dato postojati.”
