Несреће се стално дешавају, али се не спинују све по медијима.
Док сам служио тада давно, десило се у другој касарни да је поручник током обуке скочио на противтенковску мину како би доказао да тежина човека не може да је активира, дигао у ваздух себе и још неколико регрута. То је за осуду, то је много горе од саобраћајне несреће, има таквих паћеника и паљевина. Па нисмо због тога пустили сузицу нити престали да се смејемо.
И код нас је био сличан поручник, бацио пољску телефонску централу ТЛЦИ-10 на под како би доказао колико је чврста и јака, шрафови и делићи одлетели на све стране, али нема везе, срећом није скакао по минама.
Десило се код нас једном воднику који је био омиљен, мене је једном био покрио да не одговарам за неку глупост коју сам био направио. Водник био на некој свадби, сви били пијани, кум извукао пиштољ да шенлучи, водник му ухвати пиштољ да би га спречио да шенлучи, случајно опали из пиштоља и убије кума, као на филму. Добио пет година затвора. За шта, за ништа буквално, човек не би ни мрава згазио. Било је тужно кад је дошао да се поздрави са нама, али нисмо плакали, нити смо престали да се смејемо због тога.
Па као што сам већ рекао, мало је фалило да водник и ја некога прегазимо кад смо се враћали са једног терена. Он три дана и три ноћи пијанчио, ја три дана и три ноћи дежурао за уређајем зато што нисам хтео да спавам у мокром шатору, била нека киша нон-стоп три дана и три ноћи. И кад смо се враћали, обојица смо били преморени и заспимо у возилу, срећом слетели смо са пута на неку њиву, нисмо прешли у другу траку. Па шта да се ради, нисам га никад кривио због тога, а могао сам да погинем због њега, нити сам кривио себе.
Најбоље кад би још и војници плакали. Али ионако нам је све отишло у ...