Čeka je davno bila promenila ime, pa se zvala enkavede, ali mi smo sebe još uvek nazivali čekistima, večitim čekačima, jer, unatoč pobedama svetske komunističke revolucije, veći deo vremena provodili smo u čekanju novoga naloga, novoga miga iz centrale, novoga hapšenja, novoga neprijatelja naroda...
Kancelarija siva i dosadna, bez ičega; čovek može samo sedeti i pušiti. A kad bi duhana ponestalo počela bi priča o ženama...
Godine 1937. stvari su se ipak ubrzale. U januaru stigla naredba: hapsi oficire, za bilo šta. A uvek je bilo nešto. Na proleće: hapsi kulake, prikrili se kod Zaporožja. Već u februaru; idemo na slastičare, slatkiši su luksuz nedostojan socijalističkog čoveka. Lepo smo ih trpali u ćelije i svaki bi priznao u roku jedne sedmice, pa bi izdao i sve druge svoje, iste...
U martu je stigla zbunjujuća direktiva: Hapsi objekte. Suviše pasivni.
Mi, čekisti, baš i nismo bili nešto u pogledu obrazovanja, pa nas je tako nešto zbunilo. Dodelili nam zato komesara, nekog Andreja Borisova; taj je samo ćutao, čak ni pušio nije. Na kapi, umesto crvene zvezde, nosio je misteriozni znak, znak koji je od svega najviše podsećao na pahulju snega...
I već na prvom hapšenju došlo je do problema. Upali smo u neku podmoskovsku daću – bogat neki domaćin, kako se samo..., ali mislim da je bio jedan od naših, samo što je skrenuo. Komesar je imao sve ključeve: kapija, ulazna vrata, spavaća soba, mrak prošaran narančastom svetlošću. I imamo što videti: na velikom bračnom krevetu, kakvih je tada bilo jako, jako malo, jedan drug, potpuno go, nabija spolovilo u ženu, drugaricu, u pozi gotovo posve seksualnoj. Nabija svojski, nisam još video tako nešto i sav sam se zasramio, tim više što to dvoje nisu prestajali sa svojim poslom, kao da nas nisu ni primetili. Komesar Borisov nije bio nimalo zbunjen:
“Vidite: on je subjekt, on sve radi. Radi to njoj, tako da je ona objekt. Razumete?“
Recimo da smo razumeli, ali šta to vredi? Onaj drug je odjednom obustavio svaki pokret, ali se zato njegova drugarica stala micati, navlačiti na njega sladostrasno kao da je...
I ko je sad tu subjekt, a ko objekt? I komesar Borisov bio je zbunjen; videlo se to po njegovim vlažnim brkovima koji su se obesili do te mere da su dodirivali drveni pod posut borovim iglicama, obasjan dalekim vatrama tulanskih čeličana čije su se mrkojarke svetlosti jedva provlačile kroz brezje, šiblje i posvudašnju vlagu...
"Ne znam", rekao je Borisov i poslao jednog od nas – Koblačenka – na poljski telefon da pita centralu što da radimo.
Drug iz centrale stigao je brzo, nije ni pola sata prošlo. Seksualni odnošaj subjekta i objekta trajao je bez prestanka celo to vreme. Dvoje sudionika ponašalo se kao da nas nema. Borisov je posumnjao u tantričku kontrarevolucionarnu organizaciju, ali nije hteo da išta poduzimamo dok ne stigne nova garnitura.
Drug iz centrale – neki Kaputski – bio je jednako zbunjen. Niko, izgleda, nije imao iskustva s ovakvim stvarima, stranima sovjetskom radničkom biću. Poslao je jednog od nas – bio je to, čini mi se, Barutenko – da pozove centralnu centralu, pa ako oni ne znaju... No, Barutenko se vratio s telefona bled kao kreč.
"Upravo su mi rekli", rekao je drhtavim glasom, "Umro je drug Staljin!"
"Opet?", upitao sam i smesta se pokajao.
I za manje se stvari gubila glava. Ali činjenica je da su nas već nekoliko puta iskušavali informacijama tog tipa.
"Nije zajebancija!", rekao je Borisov, "I ja sam čuo, ali nije bilo provereno. Moramo smesta krenuti!"
"A što ćemo s ovima?", pitao je Kaputski, zabrinut zbog neizvršenja zadatka.
Dvoje suodnošenika i dalje je strastvovalo na već posve umrljanim plahtama. Njihovom odnosu nije se nazirao kraj, a uloge subjekta i objekta neprestano su se izmenjivale.
"Posle!", rekao je Borisov, "Idemo sada!"
Krenuli smo.
Staljin ipak nije umro. Bilo je to, kako se ispostavilo, još jedno iskušavanje naših mentalnih čvrstina. Ja i nisam najbolje prošao u tom iskušavanju, ali sam se izvukao samo s opomenom. Nakon dva dana ponovno smo, predvođeni komesarom Borisovim, krenuli u rečenu daću, hapsiti objekt. Ali daće nigde nije bilo. Šumski putovi kao da su naglo zarasli. Ustrtarili smo se do kostiju. Što li će Borisov napisati u izvještaju? Ali komesar je bio lukaviji nego što smo mislili. Uhapsili smo mesnog šumara, pripisali mu krivicu "nedovoljno prpošnog postavljanja prema raslinju". Pa neka šumari na Kolimi, majku mu reakcionarsku!
Kasnije, u kancelariji, Borisov nas je zakleo da o celoj stvari više ne pričamo nikome, da će on sve srediti s centralom. Potom je otpio dugačak gutljaj iz boce votke – u kojoj se, na njegovu i našu žalost, nalazila obična voda – namignuo i rekao:
„Gde smo ono stali?"
