I da, zavrsen jos jedan praznik, onaj za koji smo se spremali danima, potroseno na galone alkohola, na tone mesa, ne smem ni da pomislim koliko para. I sta sad? pa nista.. cekamo i djurdjevdan, jeliti, da se opet po dobrom starom srpskom obicaju nazderemo napijemo i dobro zabavimo, da bar na trenutke zaboravimo na sve probleme, na malu platu, na velike racune, na to gde zivimo, na izbore, na mir u svetu, na gadafija i rat u libiji..
I tako , dok se veci deo sveta danas predavao onom smrtnom grehu koji se zove neumerenost u jelu i picu, Meanwhile in my bedroom ja vrsljah po internetu i trazih nacina da izadjem iz ove zacarane kutije koju miloste nazivamo majkom Srbijom. Nekad, kao klinka sam htela da studiram prava na harvardu, a sad, sad mi je svejedno, zaista.. Samo da odem negde u neku obecanu zemlju, ma bilo koju, i da upisem neki dobar fax, ma ne moram ni da budem uspesna, nego samo da zavrsim nesto sto ce mi omoguciti da radim sta volim i na stolu navek hleba,taman tolko koliko treba, ovaj Vasa nece nista vise..
I u tome svemu ne mogu, a da se po milioniti put ne zapitam: zasto je ovaj zivot tako bez smisla napredak? Zasto sve to ne mogu da radim ovde, na brdovitam balkanu, u mojoj rodnoj zemlji, zasto zaboga ne mogu i ja da zivim kao sav normalan svet? Zasto je jedna devojcica od 8 godina plakala kad je pokojni dr Zoran Djindjic umro? Zasto znam sve najnovije intrige, spletke i zavere drzavnog vrha, i zasto ne mogu na miru da citam knjigu jer komsije pustaju Semsu? Kazu da eto ne mozes da biras gde ces da se rodis, ni kakva ces osoba da budes. Ma u redu je sve to, okej je i mesto i osoba, nego sto bas u ovom vremenu? Na neka pitanja, bolje i da ne dobijem nikad odgovor...
I dok cela srbija nestrpljivo ocekuje vandredne izbore- ja cekam odgovor kanadske ambasade, sta da kazem, moram da idem, inace cu da poludim ovde. Odlucila sam, ne cekam vise srecu, odo po nju , pa sta bude nek bude, bolje da nestanem bucno, neg tiho da izbledim. Ai srpkinja sam, mi se, ko bubasvabe snalazimo u svim vremenskim uslovima, zemljama i prilikama, pa valjda sam i ja nasledila tu osobinu od mojih dicnih predaka...
Sta da kazem do : imam 16 godina, a ova zemlja mi je vec stoput srce slomila..
I tako , dok se veci deo sveta danas predavao onom smrtnom grehu koji se zove neumerenost u jelu i picu, Meanwhile in my bedroom ja vrsljah po internetu i trazih nacina da izadjem iz ove zacarane kutije koju miloste nazivamo majkom Srbijom. Nekad, kao klinka sam htela da studiram prava na harvardu, a sad, sad mi je svejedno, zaista.. Samo da odem negde u neku obecanu zemlju, ma bilo koju, i da upisem neki dobar fax, ma ne moram ni da budem uspesna, nego samo da zavrsim nesto sto ce mi omoguciti da radim sta volim i na stolu navek hleba,taman tolko koliko treba, ovaj Vasa nece nista vise..
I u tome svemu ne mogu, a da se po milioniti put ne zapitam: zasto je ovaj zivot tako bez smisla napredak? Zasto sve to ne mogu da radim ovde, na brdovitam balkanu, u mojoj rodnoj zemlji, zasto zaboga ne mogu i ja da zivim kao sav normalan svet? Zasto je jedna devojcica od 8 godina plakala kad je pokojni dr Zoran Djindjic umro? Zasto znam sve najnovije intrige, spletke i zavere drzavnog vrha, i zasto ne mogu na miru da citam knjigu jer komsije pustaju Semsu? Kazu da eto ne mozes da biras gde ces da se rodis, ni kakva ces osoba da budes. Ma u redu je sve to, okej je i mesto i osoba, nego sto bas u ovom vremenu? Na neka pitanja, bolje i da ne dobijem nikad odgovor...
I dok cela srbija nestrpljivo ocekuje vandredne izbore- ja cekam odgovor kanadske ambasade, sta da kazem, moram da idem, inace cu da poludim ovde. Odlucila sam, ne cekam vise srecu, odo po nju , pa sta bude nek bude, bolje da nestanem bucno, neg tiho da izbledim. Ai srpkinja sam, mi se, ko bubasvabe snalazimo u svim vremenskim uslovima, zemljama i prilikama, pa valjda sam i ja nasledila tu osobinu od mojih dicnih predaka...
Sta da kazem do : imam 16 godina, a ova zemlja mi je vec stoput srce slomila..