(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ČEKAJUĆI
Kako dan može da bude lep
kada nešto čekam
a ne znam zapravo ni šta
pa mi onako ...
ma prosto treperim u osmehu
čekajući......
ćuteći i ne govoreći nikom
jer zapravo ne znam ni šta bih rekla
i...to ćutanje je nekako slatko
a vreme baš i ne klizi tako glatko
sve nešto zapinje taj sat stari
za otkucaje svoje on baš mnogo i ne mari.
I kada dan postaje mat
čujem njegovih koraka bat....
i više nije važan ni sat
već samo reč jasna,
umorna, nežna
ponekad i strasna.
I kada dan postaje mat
ne......nije važan ni sat
samo naših reči bat.
PS Dobro vam jutro
evo za Stipana što obećah....kako moranja mogu biti lepa dok čekamo nemoranja... i sve je obično, i moranje i nemoranje, ali je važno osećati i želeti svoju običnost 
PSPS Euforiju je lako želeti...ona te zapravo ništa i ne pita
