(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
ČEKAJUĆI
Kako dan može da bude lep
kada nešto čekam
a ne znam zapravo ni šta
pa mi onako ...
ma prosto treperim u osmehu
čekajući......
ćuteći i ne govoreći nikom
jer zapravo ne znam ni šta bih rekla
i...to ćutanje je nekako slatko
a vreme baš i ne klizi tako glatko
sve nešto zapinje taj sat stari
za otkucaje svoje on baš mnogo i ne mari.
I kada dan postaje mat
čujem njegovih koraka bat....
i više nije važan ni sat
već samo reč jasna,
umorna, nežna
ponekad i strasna.
I kada dan postaje mat
ne......nije važan ni sat
samo naših reči bat.
PS Dobro vam jutro....ko čeka, nek pokuša da čeka sa osmehom ili bar sa mirom u duši 
