"Uhvatite se za ruke!", rekao je naš antarktički vodič.
Bilo je to smešno, ali smo ga poslušali, moja Veca i ja, a i ostali, svi ostali koji su zajedno s nama krenuli u polarne turističke vode!
"To je ono na što ste čekali celoga života!", pisalo je u prospektu, "Šansu da stupite na tlo Velikog Belog Kontinenta!" I tako još dvadeset-trideset uskličnika.
Isprva bejah skeptičan - ja i turizam, ja i Antarktik! – ali sam se ipak, zajedno s mojom Vecom, odlučio na to. Sada više nisam skeptičan, sada sam ojađen, smrznut i razdrndan, ja čovek od 70 godina koji je već i proživeo svašta, evo me sred penzione zlatne dobi kako krećem u šetnju s nekakvim masnim ptičurinama - "frak obavezan", pisalo je na pozivnici.
Vodič je, čim smo pristali na onaj antarktički pimpek što se pruža prema Južnoj Americi – navukao kostim pingvina i navalio da nas vodi do kolonije.
Pristali smo nevoljko. I počeli se smrzavati čim smo izašli. Kroz prozor brodske kabine vreme se činilo ugodnim (bilo je leto!) pa sam izašao u kratkim pantalonicama. Veca se zabrinula, ona se uvek brine, ali niko drugi nije se ni zaprepastio. Zašto me vodič nije upozorio? Prvo što se dogodilo bilo je to da su mi s nogu otpale sve dlake, a kolena pomodrela. Srećom, bilo smo već blizu pingvinske kolonije - barem je tako pisalo na ogromnoj ploči od doksiglasa što se kočila na uzvišenju iznad mutno-plavog zaliva.
"Veco", rekao sam drhteći, "Pogledaj kako je lepo!"
Ali vodič je bio zabrinut. Uzvrpoljio se u svom pingvinskom kostimu da bi nam na kraju saopštio kako su pingvini otišli u ribolov i da ćemo na njihov povratak čekati na obližnjoj suhoj poljani, "sred krajobraza s druge planete".
"Ovo je kraj obraza!", našalio se neko, možda baš ja.
Na poljani je duvao hladan i neslan vetar. Sad su se već i toplije odeveni suturisti počeli žaliti na hladnoću. Jedna baka zabrađena maramom kroz plač je zatražila da se vratimo na brod. Vodič nas je umirivao racionalnim objašnjenjima i iracionalnim brojevima (nije ni minus 10!), a onda je rekao da će skoknuti do broda po tople vunene pokrivače koje čuvaju u ostavi "specijalno za nas".
Čekali smo. Polegali po tvrdom antarktičkom tlu, dok je vetar naokolo hulio sitne prohulje koje su nam se lepile za kožu i odeću. Noge više nisam osećao, a ruke sam metnuo pod sebe - ali i sebe još jedva da sam osećao. Vodič se vratio predveče, tek s jednim jedinim pokrivačem - bio je to zapravo karirani stolnjak kakav se nekad mogao videti po provincijskim krčmama.
"Jebena uprava", rekao je, "Sve su dali Aleksu! Ali reći ću ja njima šta im sleduje čim se vratimo!"
"Hoćemo li nazad na brod?", pitao je neko, možda baš ja.
"Neeee, pa tek sad se vraćaju iz ribolova!"
Zamolio sam Vecu da sedne blizu mene ne bi li se ogrejali. Predvečerje je trajalo celu večnost. Sunce nikako da zađe, pingvini da se vrate u svoja gnezdišta. Možda im riba ne grize, pomislio sam i okrenuo se da to kažem Veci, a možda i još nekom - jer duhovito je - ali naišao sam na teškoću. Vrat mi se ukočio. Mogao sam gledati samo ravno pred sebe; i video sam turobnu tundru, mestimične nanose prhkog snega na usukanim proplancima i...
U daljini se videlo jedno drvo, krošnja mu je bila bela, kao da je u cvatu. Možda trešnja, pomislio sam.
