Čaušesku

RužnaKoLopov

RužnaKoLopov

Buduća legenda
Moderator
Poruka
42.823
Malo "istorije na dlanu"

NAJPOZNATIJI EVROPSKI DIKTATORSKI PAR🤨

Nikolae Čaušesku, rođen je 1918. u Skorničeštiju, seocetu u Vlaškoj niziji iznad Dunava, dospio je u Bukurešt trbuhom za kruhom odmah po završetku četverogodišnjeg školovanja. I krenuo na obućarski zanat. Promijenio je bezbroj obućarskih radnji, pošto su ga gazde posle samo nekoliko nedelja “rada” izbacivale. Tako Nikolae nije nikada završio čak ni obućarski zanat.
Njegova supruga Elena Petresku jedva je završila četiri razreda i potom radila kao pomoćnik krojačice. Na zgražavanje cjelokupne rumunske naučne elite, Elena je početkom 80-godina prošlog vijeka doktorirala iako nije imala čak ni cijelu osnovnu školu, a o srednjoj i fakultetu i da se ne govori. Njen obiman naučni rad, koji je pisala ekipa najeminetnijih rumunskih stručnjaka, nosio je naslov „Hemija polimera“. Naravno, uspješno ga je odbranila i ubrzo postala ministar za nauku. Čak se svim snagama i namještaljkama godinama borila da sjedne i na čelo Rumunske akademije nauka i umjetnosti. To joj je ostala možda i jedina neispunjena želja.

Diktator i njegova supruga svoju su vladavinu proglasili „zlatnom epohom“. Njihova diktatura je sama po sebi bila koloplet ludila, opsjednutosti i bolesne potrebe da bude autoritet Rumunima. Od 1965. do decembra 1989. Rumunija je bila siromašna i izolovana zemlja. To je bilo strašno, tako su maltretirali narod da se to može opisati samo jednom riječi – horor!
Od početka sedamdesetih Čaušesku je plombirao svoju zemlju po sjevernokorejskom modelu, sve ključne partijske i državne funkcije dodijeljene su članovima porodice ili lojalnim drugovima iz najužeg kruga. Supruga Elena bila je zamjenica šefa vlade, sin Niku već je pripreman kao nasljednik prijestolja.

Obični građani su za to vrijeme bili uskraćeni za sve ono što je van Rumunije bila normalna pojava. Mjesečno su imali pravo potrošiti 35 KW struje. Struja je u početku nestajala po jedan sat i to obavezno uveče, da bi se to ubrzo produžilo na nekoliko sati dnevno. U stanovima je zakonski bila dozvoljena upotreba dvije sijalice najveće snage od 40 W, a stanovništvo je da bi se uklopilo u dozvoljenu kvotu, bilo prinuđeno da zaboravi na obične frižidere, mašine za pranje veša, liftove i sve ostale elektrouređaje. Već 1981. odnosno 1982. temperatura u zgradama sa centralnim grijanjem je zakonski ograničena najviše na 10 stepeni. Grijanje je radilo samo dok je bilo dnevnog svjetla, zimi se, znači, gasilo oko pet popodne. Centralna topla voda je u početku stizala u stanove sve rijeđe, oko 2 sata dnevno, a na više spratove – nikad.

Sa hranom je, možda, bilo još gore. Od 1981. do 1989. u rumunskim radnjama gotovo uopšte nije bilo ulja, mesa i mesnih prerađevina, jaja, mlijeka i mliječnih proizvoda, voća iz uvoza, kafe, čokolade, riže, brašna, pa čak rijetko i hljeba. Hljeb koji se ispekao u državnim pekarama morao je odstajati 24 sata na policama i tek je onda išao, u mizernim količinama, u te prazne prodavnice. Tako je naredila Elena, jer ako je hljeb tvrd, narod će manje jesti. Narod se hranio povrćem, domaćim voćem i ribom domaćeg porijekla, ukoliko su uspijevali da ugrabe na pijacama. Da bi zaklali svoju životinju, seljaci su morali dobiti dozvolu od lokalnih vlasti jer su sve životinje bile evidentirane.

Među propisima koji su bili na snazi nalazi se i onaj prema kojem niko nije smio posjedovati pisaću mašinu bez policijske dozvole. Televizijske voditeljice pred kamerama nisu smjele nositi nakit, a knjige koje su obrađivale teme seksualnosti i reprodukcije smatrane su „državnim tajnama“ i obilježene su kao „medicinski udžbenici“.

Sva kontracepcijska sredstva bila su zabranjena. Ženama je bio zabranjen i abortus osim u slučajevima ako su već imale četvero djece. Redovni ginekološki pregledi bili su uobičajena praksa u tvornicama, uredima, čak i školama. Trudnice su bile upisivane u evidencije i redovno kontrolisane jesu li možda napravile pobačaj. S ciljem povećanja natalitet, žene koje nemaju djecu, čak i ako su bile neplodne, imale su obvezu plaćati porez do 10% mjesečnih primanja.

Početkom osamdesetih Čaušesku je zaželio veliku palaču kako bi dodatno učvrstio svoj status. Planirao ju je izgraditi usred historijskog dijela Bukurešta što je zahtijevalo rušenje 19 crkava, šest sinagoga i 30.000 kuća. Gradio ju je tim od 700 arhitekata, a koštala je oko 10 milijardi dolara. Imala je čak 1.100 soba te je bila druga građevina po veličini nakon američkog Pentagona. Posebno mu je bilo važno da ulica koja vodi do palače bude tačno metar šira od slavnog Šanz-Elizea u Parizu.

Jedan od omiljenih hobija bio je lov na medvjede u koji je najčešće odlazio u Karpate. Bio je opsjednut veličinom svojeg ulova. Sam lov trajao bi vrlo kratko. Medvjede bi namamili hranom, pukovnik Securitatea bi mu napunio pušku, otvorio prozorčić na čeki te mu pokazao u kojeg medvjeda da puca. Nije bilo šanse da promaši tako veliku metu na daljini od 20 do 30 metara.

Svaki se korak bračnog para Čaušesku pratio s velikom pompom, grandioznim manifestacijama, dočecima, sletovima. Svaka je škola i svaka tvornica i tvrtka u gradu bila mobilizirana, program je bio pripremljen. Securitatea je sve pomno nadgledala, a niko nije znao u koju će tvornicu i u koju školu doći, tako da su i djeca i radnici i učitelji stajali kao vojnici s pripremljenim programom, smrzavali se zimi na tih 10 dozvoljenih stepeni u suknjicama i bluzicama, a onda bi on obišao jednu školu i jednu tvornicu.

U Temišvaru je cvjetala crna berza jer je grad blizu granice. Njima je Jugoslavija bila Zapad. Od švercera su naručivali Vegetu, kasetofone, farmerke… Upravo zato što su lovili i signal ondašnjeg JRT-a, revolucija je krenula upravo u Temišvaru jer su vidjeli kako živi ostali svijet.

Ljudi su stalno nestajali, Securitatea je bila budna 24 sata dnevno. Zato su stalno i bježali, pa to se i ne zna koliko je ljudi ubijeno dok su ilegalno pokušavali preći granicu. Bježali su na sve načine. Svaki dan na Đerdapu je bilo leševa, svaki dan, ubijali su ih ko pse, samo se o tome nije govorilo u medijima. Nažalost, i Jugoslavija, na čiju su stranu uglavnom pokušali pobjeći, je šutjela o tome.

Postojali je samo državna propaganda i jedan nacionalni televizijski kanal, koji je emitovao program dva sata dnevno, od osam do deset naveče. Jedina prilika da Rumuni vide i čuju šta se zaista dešava u njihovoj zemlji i bratskom komunističkom bloku bile su strane televizijske i radio-stanice.

No, svemu dođe kraj.

Nakon protesta u Temišvaru koji su se prenijeli u Bukurešt, na skupu 21. decembra 1989. „genijalac s Karpata“ kako je diktator sam sebe zvao, pokušao je održati govor pred velikim brojem okupljenih, koristeći se socijalističkom retorikom. No, narod ga je nadglasao. Tražili su da odstupi. Čaušesku je pogriješio što odmah iste noći nije napustio zemlju. Umjesto toga pričekao je sljedeće jutro i opet pokušao ugušiti revoluciju. A tada je već bilo prekasno.

Uvidjevši da su događaji izmakli njegovoj kontroli, ulazi sa suprugom u helikopter i bježi sa krova zgrade komiteta iz Bukurešta. Pilot im je slagao da će uskoro biti u dometu protivvazdušne odbrane, pa su se supružnici uspaničili i naredili slijetanje. Na cesti su zaustavili automobil nekog lokalnog ljekara i tražili ga da ih poveze. On je to i napravio, ali je uskoro odglumio kvar na motoru i zaustavio se. Potom su zaustavili automobil nekog lokalnog popravljača bicikala. On ih je odvezao do poljoprivrednog instituta u blizini i obećao im da će ih sakriti. No tamo su ih zaključali a i uskoro je došla policija i uhapsila ih. Predsjednik na brzinu oformljenog prelaznog državnog rukovodstva „Fronta nacionalnog spasa“, Jon Ilijesku, potpisao je dekret za suđenje „omraženom diktatorskom paru“.

Ujutro 25. decembra počelo je suđenje. Sudijska trojka je iznosila mnogobrojne optužbe, očigledno na brzinu nabacane na papir, ali više nego užasavajuće. Sudilo im se, očigledno, u nekoj učionici, a oni su sjedili u običnoj školskoj klupi. Stalno su ustajali, mahali rukama, vikali, ne vjerujući šta im se događa. Ponavljajući da sudije „ne znaju ko su oni i šta su učinili za dobrobit zemlje“.

„Zlatna epoha“ Čaušeskua se poslije nekoliko sati suđenja završila pred streljačkim vodom u dvorištu kasarne. Do danas, kao što je običaj u takvim situacijama, niko od vojnika nije saznao ko je od njih imao bojevu municiju, a ko „ćorke“.



Kopirano sa geografija na dlanu



Kako su mogli tako dugo da se održu na vlasti ?
 

Prilozi

  • 10A9C1AB-A55F-4EAD-A9A2-544BCCDE5A65.jpeg
    10A9C1AB-A55F-4EAD-A9A2-544BCCDE5A65.jpeg
    49,6 KB · Pregleda: 26
Da li je Cuacesku poreklom Srbin tj Hrvat ?
:think:
Dejan Lucic ( Covek koji sve zna ) kaze da su Rumuni ustvari romanizovani Srbi, i kaze da u Rumunskom jeziku ima veliki broj srpskih reci kao sto su : veverica, lubenica. coban... i kaze da on moze da razume rumunski ako se prica jako polako.
Mladen Schwarz je spominjao da su Hrvati bili na tim prostorima, i da su oni romanizovani,a da su neke oaze Hrvata ostale u Rumuniji do pocetka 20.veka pr mesto Sulina u Rumuniji.
Relja Novakovic u svojo knjizi takojde podrzava teoriju da su Rumuni ustvari Srbi,
Relja Novakovic - Karpatski I Likijski Srbi (scribd.com)
 
Све је то врло сумњиво јер је класична западна пропаганда. Ево прва ствар коју сам погледао, наводно је имао златни тоалет, а после се испостави да је то само боја и да су само поједини предмети унутра били позлаћени.

1644042419438.png


1644042467419.png
 
Ne bih rekla sa je bas sve zapadna propaganda.
Narod jeste bio siromasan i bijedan.
Moji su osamdesetih godina isli kao u neki soping u Temisvar..kazu da nisu imali sta kupiti,prodavnice su bile prazne.
A o vegeti i zvakama je poznata prica.
Ne bi ni Nadja Komaneci onako bjezala da je sve bilo tako idilicno.
 
Народ је био сиромашан и бедан зато што је Чаушеску схватио да су забрљали и да је земља у великом дугу, те је 1983. решио да врати национални дуг. То му је и успело 1989, али је након неких пола године опсле тога убијен.

https://www.washingtonpost.com/arch...ia-says/89557c5f-9f4d-4810-8e15-91538f134a3f/


Кажу да су пре тога живели прилично лепо:

1644062836369.png
1644062856156.png
 
Poslednja izmena:
cronnin:
Народ је био сиромашан и бедан зато што је Чаушеску схватио да су забрљали и да је земља у великом дугу, те је 1983. решио да врати национални дуг. То му је и успело 1989, али је након неких пола године опсле тога убијен.

https://www.washingtonpost.com/arch...ia-says/89557c5f-9f4d-4810-8e15-91538f134a3f/


Кажу да су пре тога живели прилично лепо:

Pogledajte prilog 1097627 Pogledajte prilog 1097628
Kliknite za proširenje...
Onaj koji nije dužan više nije dugme.
 

Bili najomraženiji predsednički par, da nisu osuđeni na smrt, linčovali bi ih: Bolna ispovest čoveka koji im je presudio​

Vrhunac najvećih političkih promena u posleratnoj Evropi podstaknutih padom "Gvozdene zavese", u Rumuniji je doneo sunovrat četvrtvekovne diktature jedne porodice




U rukama najpoznatije rumunske porodice bila je koncentrisana ogromna moć, sazdana od totalitarne vladavine Komunističke partije i njenih čelnika. Ipak, malo je savremenika koji će za pad komunizma u Rumuniji kriviti njenog lidera. Nepobitan je neverovatan uticaj Elene Čaušesku na državnu upravu, partiju i Sekuritateu.
Kao i u mnogim drugim istočnoevropskim državama, poznatim po negovanju “kulta ličnosti”, u rumunskom društvu generisane su ogromne emocionalne razlike od apsolutnog obožavanja do gadljivog prezira.
Ovo su neki od najznačajnijih momenata dvadesetpetogodišnje vladavine porodice Čaušesku!

Po prirodi megaloman, Nikolae Čaušesku je napravio plan širenja rumunske populacije kojim bi do početka trećeg milenijuma, Rumunija imala 30 miliona stanovnika. Svoju kampanju 1966. godine započeo je dekretom o zabrani abortusa, govoreći da je “fetus u vlasništvu rumunskog naroda”, te da su ljudi bez porodičnih ambicija dezerteri.
Verovatno bi ovaj nesvakidašnji akt imao svoje opravdanje da je demografsku ekspanziju pratio ekonomski procvat. Zakon je doneo drastično povećanje nataliteta, ali su loše materijalne okolnosti uzrokovale slabu ishranu i neadekvatnu negu trudnica. Mortalitet novorođenčadi je dostigao neverovatnih 8,3 promila, a svaka deseta beba je bila neuhranjena.
Sa ciljem da podstakne broj novorođenčadi vlasti su se poslužili i surovijim metodama. Zabranjena je konracepcija, abortus je postao krivično delo, a seksualno vaspitanje je izbačeno iz obrazovnog programa. Po nalogu vladajuće partije, oformljena je tzv. “menstrualna policija”, koja je jednom u tri meseca na čelu sa medicinskim osobljem “kontrolisala” radnice velikih privrednih kombinata.

U domove Rumuna su stizali upitnici, kojim bi vlasti prikupljale podatke o seksualnoj aktivnosti građana. Ukoliko bi pregled ustanovio da je par reproduktivno sposoban, a da u isto vreme ima manje od dvoje dece, porodica je morala da plaća “porez na ime celibata”.
Abortusi su se tada izvodili ilegalano, a partija bi zažmurila na slučaj koji dolazi iz vrha nomenklature. Ukoliko bi se žena odlučila na pobačaj, cena “tretmana” se kretala od dve do četiri mesečne plate. Za ovom solucijom su posezali parovi sa više od troje dece, jer su male zarade činile život nemogućim.
Nije tajna da su na stotine hiljada Rumunki samostalno pokušavale da prekinu trudnoću, a mnoge od njih su doživele fatalnu sudbinu. Ukoliko bi život bio spašen, suočavale su se sa problemima diskriminacije i ekskomunikacije, a neke su bile proglašene za “neprijatelje naroda”.
- Ukoliko bi se pobačaj dogodio u okrugu gde je broj novorođenčadi drastično pao, lokalnoj lekarskoj ekipi bi plata bila redukovana i do 15 odsto - pisao je Njuzvik 1990. godine.
Elena nije znala za sram. Iako je jedva završila osnovnu školu, terala naučnike da pišu radove koje je ona potpisivala
Iako nikad nije završila ni srednju školu, dobila je niz počasnih doktorata, najviše iz hemije, a naučnici su morali za nju da napišu naučne radove koje je ona potpisivala.
Od kraja 70-ih i tokom 80-ih Elena Čaušesku bila je jedna od dve najmoćnije žene na svetu. Drugu najmoćniju ženu tog vremena - Margaret Tačer, izabrali su glasači u Velikoj Britaniji. Elena Čaušesku je bila samo žena predsednika, ali nije bila samo najmoćnija, nego i najomraženija.
Kako je pozicija Čaučeskovih jačala, jačali su i njegovi apetiti prema materijalnom bogatstvu. Stoga je veliki deo rumunjskog BDP-a trošio na izgradnju palate koja je i danas među najvećima na svetu u kojoj je živeo neki vladar. Stvorio je vrlo moćni aparat sigurnosnih službi koji je bio toliko nametljiv da se procenjuje kako je svaki deseti Rumun u to vreme bio doušnik.
Diktator je to učinio kako bi se osigurala i produžila njegova vlast, a ne da bi zaštitio zemlju od spoljnog neprijatelja. Oni koji su se protivili njemu, njegovoj ženi - nestali bi preko noći.
Predsednika je nesebično podržavala Elena, koju su zvali "majkom nacije". Po svemu sudeći, Elena je bila gruba, ne previše inteligentna, ali zato lukava i osvetoljubiva, te izuzetno nesrećna jer nije bila lepotica.
Rođena je u porodici seljaka i nikada nije završila srednju školu. Kao i mnogi drugi siromašni ljudi početkom 20. veka, okrenula se komunizmu koji je siromašnoj radničkoj klasi nudio ideju o tome kako će oni upravljati zemljom.
Budućeg supruga upoznala je 1939. godine, a bio je mnogo gorljiviji komunista od nje. Ujedno, za njega je Elena bila "ljubav na prvi pogled", ali mnogi istoričari su uvereni da je sama Elena skovala plan kako da ga zavede i da je ona zapravo odabrala njega. Venčali su se 1947. godine, u vreme kada se komunizam pod pokroviteljstvom Sovjetskog Saveza počeo širiti istočnom Evropom.
Porodična idila – Najveće probleme su zadavala deca
Bračni par Čaušesku je imao troje dece, ćerku Zoju i sinove Valentina i Nikua.
Valentin je najstariji, ali postoje kontroverze oko njegovog rođenja. Pojedini izvori navode da je usvojen. U trenucima političkog uspona mladog bračnog para, bio bi to “plemenit primer” svim mladim Rumunima. Drugi pak tvrde da je Valentin vanbračni sin Elene Čaušesku, prihvaćen od strane Nikolaea.
Nikada se zvanično nije bavio politikom, a karijeru fizičara gradio je u Engleskoj. Zemlju je napustio posle sukoba sa roditeljima oko sklapanja braka sa ćerkom jednog od očevih partijskih suparnika.
Za razliku od njega, Zoja i Niku su im zadavali mnogo veće nevolje!
Zoja je bezmalo celo svoje detinjstvo provela u ilegali da bi po sticanju punoletstva sagledala društvenu stvarnost svoje zemlje, pružajući ogroman otpor roditeljima ali i celokupnom državnom aparatu. Pristupila je jednoj subverzivnoj grupaciji mladih, a odabir partnera dovodio je Elenu do ludila.
Naime, njena majka je naredila agentima Sekuritatee da prate svaki njen korak. Najveća Zojina ljubav je bio izvesni Mihalj, mladić mađarskog porekla. U jednom trenutku mu se gubi svaki trag, ali se u dnevnicima Elene Čaušesku pominje da je nesrećni čovek “nestao” na jednom diplomatskom putovanju po Bliskom istoku, te da ga “nadleću muve u pustinji”.
Zoja je bila vrstan matematičar ali u isto vreme odana alkoholu i drugim porocima. Preminula je 2006. godine od kancera.
Najproblematičniji je bio Niku, najmlađi sin za koga se vezuju neverovatni skandali koje nikako ne priliče sinu “oca nacije”. Bio je alkoholičar i nasilnik, a posle prevrata mu je na teret stavljen veliki broj razbojništva i silovanja.
O njegovoj bezbednosti je takođe brinula Sekuritatea, a veruje se da je izgubio razum posle jedne neprijatnosti, režirane od strane roditelja.
“Mladi predsednik socijalističke omladine” je bio ludo zaljubljen u devojku po imenu Donka Mizel. Ona je bila neprihvatljiva za Elenu koja će odlučiti da po svaku cenu stane na put njihovoj vezi. “Državni vrh” je u svojoj sapavaćoj sobi, odlučio da Donka prekine trudnoću i “nestane bez traga”. Tako su Čaušeskuovi prekršili jedan od njihovih najrestriktivnijih zakona.
Izbezumljeni Niku je počeo da divlja po bukureštanskim ulicama. Na meti “bludnog” predsednikovog sina bili su svi – devojke, ugostitelji, a prema pojedinim izvorima i znameniti građani poput Nađe Komaneči.
Ubrzo je protiv svoje volje Niku oženjen Polianom Kristesku, članicom partijske administracije. Jedan oficir Sekuritatee svedoči da se po potpisu dokumenta o sklapanju braka obratio svojoj supruzi, rekavši da odmah ode kod Elene jer ju je ona sama izabrala, preneo je BBC.
Niku je imao ogromnih problema sa alkoholom, a preminuo je 1996. godine na jednoj bečkoj klinici.
Palata naroda – simbol megalomanskih ambicija
Posle zemljotresa 1977. Nikolae Čaušesku je doneo odluku o planu obnove Bukurešta. Impozantna palata je bila centralni deo ovog projekta. Bračni par je odluku o gradnji doneo inspirisan arhitektonskim rešenjima Pjongjanga, sa kojima su se upoznali tokom neke od diplomatskih turneja.
Svečano otvaranje radova označio je bračni par Čaušesku, simboličnim ubacivanjem dokumenta o izgradnji u jedan od temelja palate.
U pozadini projekta, našla se tužna sudbina istorijskih građevina koje su bile simbol prestonice Rumunije. Prostor je raščišćen rušenjem manastira Vacaresti, zgrade Nacionalnog arhiva i bolnice Brancovenesc. Sa zemljom je sravnjeno četrdesetak starih zanatskih radionica i manufaktura ali i zdanja u kojima su živeli starosedeoci.
Postoji podatak da je oko 40.000 ljudi raseljeno sa ovog prostora. Njihovi novi domovi nisu zadovoljavali minimum uslova za dostojanstveni život u prestonici. Angažovano je nekoliko desetina hiljada radnika, a pod prinudom su radili i pripadnici rumunske vojske.
Prema rečima radnika radilo se 12 časova dnevno, a ukoliko je učinak bio manji od planiranog, radno vreme je trajalo do duboko u noć. Radilo se u tri smene, a usled umora ili nesreća, život je izgubilo oko 1200 ljudi. Postoje i podaci da su neki radnici pod pritiskom rokova izgradnje digli ruku na sebe.
Vrednost građevine je 1989. procenjena na 1,75 miliardi dolara, da bi već 2006. prema izveštaju revizorske komisije, vredela 3 milijarde. Danas je to druga najveća administrativna zgrada na svetu (posle Pentagona) i četvrta po površini ikada sazidana.
Brutalan kraj predsedničkog para – poslednja smrtna kazna u Rumuniji
U decembru 1989. izbile su masovne antikomunističke demonstracije u zemlji. Protesti su otpočeli u Temišvaru i Brašovu, da bi se talas nezadovoljstva brzo proširio i na glavni grad. U demonstracijama je učestvovalo nekoliko stotina hiljada građana, koje Čaušesku ni direktnim obraćanjem nije mogao obuzdati.
Policija je počela da sprovodi plan evakuacije, pa je bračni par hitno prebačen helikopterom u mesto Targovište. Ipak, u vihoru prevrata režim je pao, a organi reda su zatočenike predali vojnim snagama.
Na Božić, 25. decembra 1989. godine, po nalogu Nacionalnog fronta spasa koji je imao ulogu privremene vlade Rumunije, sazvan je “preki sud”. Čaušeskuovi su se suočili sa optužbama za ilegalno pribavljanje bogatstva i optužbom za genocid nad sopstvenim narodom.
Nikolae je u više navrata negirao nadležnost suda, tvrdeći da je još uvek legalni predsednik Rumunije. Bračni par je osuđen na smrt, a snimak pogubljenja je sutradan obišao planetu.
Samo suđenje je široko kritikovano unutar i izvan zemlje. Tadašnji privremeni predsednik Jon Ilijesku je 2009. kazao da je suđenje bilo “prilično sramotno, ali i neophodno”.
Veliko nezadovoljstvo naroda vladavinom Čaušeskuovih je zemlju bacilo u anarhiju. Visoki vojni zvaničnici toga vremena su govorili da Nikolae i Elena ne bi izbegli smrt tih dana, jer je nezadovoljni narod bio spreman da ih u svakom trenutku linčuje.
Čin egzekucije se odigrao u režiji vojnika Lonela Bojerua. U toku trajanja procesa bio je jedan od stražara i lako je prihvatio naredbu da izvrši sudsku presudu. U intervjuu koji je pre nekoliko godina dao britanskom Gardijanu, Bojeru je ovako sumirao kraj revolucije:
– Kad smo se vraćali sa mesta suđenja, helikopter je bio pun tužilaca, sudija i visokih oficira. Nije bilo mesta pa je kolega morao da sedi na leševima. On je najviše traumatizovan… onda su svi želeli da budu na našem mestu. Danas više niko to ne želi – završio je Bojeru svoju ispovest.

https://www.stil.kurir.rs/amp/228626/ko-je-bio-najomrazeniji-predsednicki-par
 
Poslednja izmena od moderatora:
Nikola Tajland:

Bili najomraženiji predsednički par, da nisu osuđeni na smrt, linčovali bi ih: Bolna ispovest čoveka koji im je presudio​

Vrhunac najvećih političkih promena u posleratnoj Evropi podstaknutih padom "Gvozdene zavese", u Rumuniji je doneo sunovrat četvrtvekovne diktature jedne porodice




U rukama najpoznatije rumunske porodice bila je koncentrisana ogromna moć, sazdana od totalitarne vladavine Komunističke partije i njenih čelnika. Ipak, malo je savremenika koji će za pad komunizma u Rumuniji kriviti njenog lidera. Nepobitan je neverovatan uticaj Elene Čaušesku na državnu upravu, partiju i Sekuritateu.
Kao i u mnogim drugim istočnoevropskim državama, poznatim po negovanju “kulta ličnosti”, u rumunskom društvu generisane su ogromne emocionalne razlike od apsolutnog obožavanja do gadljivog prezira.
Ovo su neki od najznačajnijih momenata dvadesetpetogodišnje vladavine porodice Čaušesku!

Po prirodi megaloman, Nikolae Čaušesku je napravio plan širenja rumunske populacije kojim bi do početka trećeg milenijuma, Rumunija imala 30 miliona stanovnika. Svoju kampanju 1966. godine započeo je dekretom o zabrani abortusa, govoreći da je “fetus u vlasništvu rumunskog naroda”, te da su ljudi bez porodičnih ambicija dezerteri.
Verovatno bi ovaj nesvakidašnji akt imao svoje opravdanje da je demografsku ekspanziju pratio ekonomski procvat. Zakon je doneo drastično povećanje nataliteta, ali su loše materijalne okolnosti uzrokovale slabu ishranu i neadekvatnu negu trudnica. Mortalitet novorođenčadi je dostigao neverovatnih 8,3 promila, a svaka deseta beba je bila neuhranjena.
Sa ciljem da podstakne broj novorođenčadi vlasti su se poslužili i surovijim metodama. Zabranjena je konracepcija, abortus je postao krivično delo, a seksualno vaspitanje je izbačeno iz obrazovnog programa. Po nalogu vladajuće partije, oformljena je tzv. “menstrualna policija”, koja je jednom u tri meseca na čelu sa medicinskim osobljem “kontrolisala” radnice velikih privrednih kombinata.

U domove Rumuna su stizali upitnici, kojim bi vlasti prikupljale podatke o seksualnoj aktivnosti građana. Ukoliko bi pregled ustanovio da je par reproduktivno sposoban, a da u isto vreme ima manje od dvoje dece, porodica je morala da plaća “porez na ime celibata”.
Abortusi su se tada izvodili ilegalano, a partija bi zažmurila na slučaj koji dolazi iz vrha nomenklature. Ukoliko bi se žena odlučila na pobačaj, cena “tretmana” se kretala od dve do četiri mesečne plate. Za ovom solucijom su posezali parovi sa više od troje dece, jer su male zarade činile život nemogućim.
Nije tajna da su na stotine hiljada Rumunki samostalno pokušavale da prekinu trudnoću, a mnoge od njih su doživele fatalnu sudbinu. Ukoliko bi život bio spašen, suočavale su se sa problemima diskriminacije i ekskomunikacije, a neke su bile proglašene za “neprijatelje naroda”.
- Ukoliko bi se pobačaj dogodio u okrugu gde je broj novorođenčadi drastično pao, lokalnoj lekarskoj ekipi bi plata bila redukovana i do 15 odsto - pisao je Njuzvik 1990. godine.
Elena nije znala za sram. Iako je jedva završila osnovnu školu, terala naučnike da pišu radove koje je ona potpisivala
Iako nikad nije završila ni srednju školu, dobila je niz počasnih doktorata, najviše iz hemije, a naučnici su morali za nju da napišu naučne radove koje je ona potpisivala.
Od kraja 70-ih i tokom 80-ih Elena Čaušesku bila je jedna od dve najmoćnije žene na svetu. Drugu najmoćniju ženu tog vremena - Margaret Tačer, izabrali su glasači u Velikoj Britaniji. Elena Čaušesku je bila samo žena predsednika, ali nije bila samo najmoćnija, nego i najomraženija.
Kako je pozicija Čaučeskovih jačala, jačali su i njegovi apetiti prema materijalnom bogatstvu. Stoga je veliki deo rumunjskog BDP-a trošio na izgradnju palate koja je i danas među najvećima na svetu u kojoj je živeo neki vladar. Stvorio je vrlo moćni aparat sigurnosnih službi koji je bio toliko nametljiv da se procenjuje kako je svaki deseti Rumun u to vreme bio doušnik.
Diktator je to učinio kako bi se osigurala i produžila njegova vlast, a ne da bi zaštitio zemlju od spoljnog neprijatelja. Oni koji su se protivili njemu, njegovoj ženi - nestali bi preko noći.
Predsednika je nesebično podržavala Elena, koju su zvali "majkom nacije". Po svemu sudeći, Elena je bila gruba, ne previše inteligentna, ali zato lukava i osvetoljubiva, te izuzetno nesrećna jer nije bila lepotica.
Rođena je u porodici seljaka i nikada nije završila srednju školu. Kao i mnogi drugi siromašni ljudi početkom 20. veka, okrenula se komunizmu koji je siromašnoj radničkoj klasi nudio ideju o tome kako će oni upravljati zemljom.
Budućeg supruga upoznala je 1939. godine, a bio je mnogo gorljiviji komunista od nje. Ujedno, za njega je Elena bila "ljubav na prvi pogled", ali mnogi istoričari su uvereni da je sama Elena skovala plan kako da ga zavede i da je ona zapravo odabrala njega. Venčali su se 1947. godine, u vreme kada se komunizam pod pokroviteljstvom Sovjetskog Saveza počeo širiti istočnom Evropom.
Porodična idila – Najveće probleme su zadavala deca
Bračni par Čaušesku je imao troje dece, ćerku Zoju i sinove Valentina i Nikua.
Valentin je najstariji, ali postoje kontroverze oko njegovog rođenja. Pojedini izvori navode da je usvojen. U trenucima političkog uspona mladog bračnog para, bio bi to “plemenit primer” svim mladim Rumunima. Drugi pak tvrde da je Valentin vanbračni sin Elene Čaušesku, prihvaćen od strane Nikolaea.
Nikada se zvanično nije bavio politikom, a karijeru fizičara gradio je u Engleskoj. Zemlju je napustio posle sukoba sa roditeljima oko sklapanja braka sa ćerkom jednog od očevih partijskih suparnika.
Za razliku od njega, Zoja i Niku su im zadavali mnogo veće nevolje!
Zoja je bezmalo celo svoje detinjstvo provela u ilegali da bi po sticanju punoletstva sagledala društvenu stvarnost svoje zemlje, pružajući ogroman otpor roditeljima ali i celokupnom državnom aparatu. Pristupila je jednoj subverzivnoj grupaciji mladih, a odabir partnera dovodio je Elenu do ludila.
Naime, njena majka je naredila agentima Sekuritatee da prate svaki njen korak. Najveća Zojina ljubav je bio izvesni Mihalj, mladić mađarskog porekla. U jednom trenutku mu se gubi svaki trag, ali se u dnevnicima Elene Čaušesku pominje da je nesrećni čovek “nestao” na jednom diplomatskom putovanju po Bliskom istoku, te da ga “nadleću muve u pustinji”.
Zoja je bila vrstan matematičar ali u isto vreme odana alkoholu i drugim porocima. Preminula je 2006. godine od kancera.
Najproblematičniji je bio Niku, najmlađi sin za koga se vezuju neverovatni skandali koje nikako ne priliče sinu “oca nacije”. Bio je alkoholičar i nasilnik, a posle prevrata mu je na teret stavljen veliki broj razbojništva i silovanja.
O njegovoj bezbednosti je takođe brinula Sekuritatea, a veruje se da je izgubio razum posle jedne neprijatnosti, režirane od strane roditelja.
“Mladi predsednik socijalističke omladine” je bio ludo zaljubljen u devojku po imenu Donka Mizel. Ona je bila neprihvatljiva za Elenu koja će odlučiti da po svaku cenu stane na put njihovoj vezi. “Državni vrh” je u svojoj sapavaćoj sobi, odlučio da Donka prekine trudnoću i “nestane bez traga”. Tako su Čaušeskuovi prekršili jedan od njihovih najrestriktivnijih zakona.
Izbezumljeni Niku je počeo da divlja po bukureštanskim ulicama. Na meti “bludnog” predsednikovog sina bili su svi – devojke, ugostitelji, a prema pojedinim izvorima i znameniti građani poput Nađe Komaneči.
Ubrzo je protiv svoje volje Niku oženjen Polianom Kristesku, članicom partijske administracije. Jedan oficir Sekuritatee svedoči da se po potpisu dokumenta o sklapanju braka obratio svojoj supruzi, rekavši da odmah ode kod Elene jer ju je ona sama izabrala, preneo je BBC.
Niku je imao ogromnih problema sa alkoholom, a preminuo je 1996. godine na jednoj bečkoj klinici.
Palata naroda – simbol megalomanskih ambicija
Posle zemljotresa 1977. Nikolae Čaušesku je doneo odluku o planu obnove Bukurešta. Impozantna palata je bila centralni deo ovog projekta. Bračni par je odluku o gradnji doneo inspirisan arhitektonskim rešenjima Pjongjanga, sa kojima su se upoznali tokom neke od diplomatskih turneja.
Svečano otvaranje radova označio je bračni par Čaušesku, simboličnim ubacivanjem dokumenta o izgradnji u jedan od temelja palate.
U pozadini projekta, našla se tužna sudbina istorijskih građevina koje su bile simbol prestonice Rumunije. Prostor je raščišćen rušenjem manastira Vacaresti, zgrade Nacionalnog arhiva i bolnice Brancovenesc. Sa zemljom je sravnjeno četrdesetak starih zanatskih radionica i manufaktura ali i zdanja u kojima su živeli starosedeoci.
Postoji podatak da je oko 40.000 ljudi raseljeno sa ovog prostora. Njihovi novi domovi nisu zadovoljavali minimum uslova za dostojanstveni život u prestonici. Angažovano je nekoliko desetina hiljada radnika, a pod prinudom su radili i pripadnici rumunske vojske.
Prema rečima radnika radilo se 12 časova dnevno, a ukoliko je učinak bio manji od planiranog, radno vreme je trajalo do duboko u noć. Radilo se u tri smene, a usled umora ili nesreća, život je izgubilo oko 1200 ljudi. Postoje i podaci da su neki radnici pod pritiskom rokova izgradnje digli ruku na sebe.
Vrednost građevine je 1989. procenjena na 1,75 miliardi dolara, da bi već 2006. prema izveštaju revizorske komisije, vredela 3 milijarde. Danas je to druga najveća administrativna zgrada na svetu (posle Pentagona) i četvrta po površini ikada sazidana.
Brutalan kraj predsedničkog para – poslednja smrtna kazna u Rumuniji
U decembru 1989. izbile su masovne antikomunističke demonstracije u zemlji. Protesti su otpočeli u Temišvaru i Brašovu, da bi se talas nezadovoljstva brzo proširio i na glavni grad. U demonstracijama je učestvovalo nekoliko stotina hiljada građana, koje Čaušesku ni direktnim obraćanjem nije mogao obuzdati.
Policija je počela da sprovodi plan evakuacije, pa je bračni par hitno prebačen helikopterom u mesto Targovište. Ipak, u vihoru prevrata režim je pao, a organi reda su zatočenike predali vojnim snagama.
Na Božić, 25. decembra 1989. godine, po nalogu Nacionalnog fronta spasa koji je imao ulogu privremene vlade Rumunije, sazvan je “preki sud”. Čaušeskuovi su se suočili sa optužbama za ilegalno pribavljanje bogatstva i optužbom za genocid nad sopstvenim narodom.
Nikolae je u više navrata negirao nadležnost suda, tvrdeći da je još uvek legalni predsednik Rumunije. Bračni par je osuđen na smrt, a snimak pogubljenja je sutradan obišao planetu.
Samo suđenje je široko kritikovano unutar i izvan zemlje. Tadašnji privremeni predsednik Jon Ilijesku je 2009. kazao da je suđenje bilo “prilično sramotno, ali i neophodno”.
Veliko nezadovoljstvo naroda vladavinom Čaušeskuovih je zemlju bacilo u anarhiju. Visoki vojni zvaničnici toga vremena su govorili da Nikolae i Elena ne bi izbegli smrt tih dana, jer je nezadovoljni narod bio spreman da ih u svakom trenutku linčuje.
Čin egzekucije se odigrao u režiji vojnika Lonela Bojerua. U toku trajanja procesa bio je jedan od stražara i lako je prihvatio naredbu da izvrši sudsku presudu. U intervjuu koji je pre nekoliko godina dao britanskom Gardijanu, Bojeru je ovako sumirao kraj revolucije:
– Kad smo se vraćali sa mesta suđenja, helikopter je bio pun tužilaca, sudija i visokih oficira. Nije bilo mesta pa je kolega morao da sedi na leševima. On je najviše traumatizovan… onda su svi želeli da budu na našem mestu. Danas više niko to ne želi – završio je Bojeru svoju ispovest.

https://www.stil.kurir.rs/amp/228626/ko-je-bio-najomrazeniji-predsednicki-par
Kliknite za proširenje...

То што је Тајланд откинуо део Кмерске Кампучије ... је друга тема ...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top