Супер тема!!!
Знам да ћаскам, али мрзим да ћаскам са непознатим људима.
Пошто сам углавном љубазна и пријатна, често сам мамац за те необавезне брбљивце на јавним местима.
Још некако и поднесем кад неко набаци пар примедби, на пример у неком реду или у градском бусу. Тада још и можеш само да се осмехнеш и ставиш тачку на причу.
Али оно што посебно не подносим је ћаскање у међуградском аутобусу, упознавање на летовањима и свако заподевање разговора који претендује да се одужи.
У возу увек бирам сингл седиште, ако постоји. Кад улазим у међуградски увек молим Бога да ме заобиђу и да место поред мене остане празно. Као за инат, најчешће се дешава да и поред избора обично прво заузимају место до мене. Убеђена сам да људи, кад већ морају, бирају да седну до млађе особе која заузима мало места (у ширину) и која делује чисто. И наравно, средовечни мушкарци просто обожавају да седну до мене и започну разговор.
Ту некад знам да будем и непријатна да би ућутали, али најчешће одговарам са да-не не би ли схватили да нисам расположена за причу.
Ово друго се односи генерално на све који ми се обрате током вишесатног путовања. Све и да је нека изузетно пријатна особа у питању или не знам какав лепотан/заводник, уопште ме не занима ћаскање са особом коју видим једном у животу.
Не волим да причам ни са особама које дуже познајем, али које нисам бирала, него сам због нечега приморана да проводим време са њима. На пример, колеге са посла.
У канцеларији углавном ћутим. И највише бих волела да и остали ћуте. Мрзим кад крену да ми причају кад им је дете пишкило, какило, каква им је ккс и сл. ОК је да свако исприча нешто занимљиво, да можде искоментаришемо дневне новости и тако то, али исповедања се грозим, а још више интимних питања.
О приватном животу на послу проговорим само кад успеју да ми нешто на превару извуку.
Али убедљиво најомраженији вид ћаскања за мене је службено путовање са колегама које практично и не познајем, само радимо у истој фирми. То је за мене ноћна мора, јер радим са самим маторцима којима је службени пут прилика за преждеравање и швалерацију. Свим силама се трудим да одржим професионалну дистанцу, док сви остали баш желе да се прикажу као лафови расположени за добро зезање, па ме онда вуку по кафићима, сви се понапијају и погуше ме димом, а ја останем трезна и згрожена.
Са таквих манифестација се углавном трудим да побегнем, али некад ми хијерархија у фирми то не дозвољава и онда морам да трпим.
Поменула сам да не волим ни да упознајем људе на летовањима, а то је зато што ме толико оптерећује што свакодневно проводим 8 сати у истој канцеларији са више људи и морам да водим те испразне разговоре са њима, тако да је за мене годишњи одмор, коначно, прилика да од свега тога побегнем.
Са фризерима се трудим да ћутим, али обично разговор почну они са ишчуђавањем мојој коси. НИКАД се још није десило, па макар годинама ишла код истог фризера, да се изнова не шокирају! А тако бих волела да бар једном то прећуте!
Али не, обично зову и колеге да ми опипају косу, гледајући се у неверици, па онда следи бујица питања да ли ми је лети врућина под толико косе, како је одржавам и сл.
Али имам, на пример, ОК козметичарку, са којом се лепо може причати о томе шта нам се дешавало у међувремену, али без прелажења границе интимности, свако своје приватне теме задржава за себе.
Плус је ставила цвике на очи и на једно око залепила огроман фластер.
