Vecita dilema.
Jesu li meni fanfare potrebne da napisem cetiri prosto-prosirene recenice?
Nasla sam izgovor
, smislila ga za svaki slucaj, odmah i za zavrsetak.Bas veceras kad sam bila sigurna da mi je misao o sreci dovoljna da budem srecna.
Tisina. Zvuk telefona… razbija sve u sitne komadice.
I opet sam stara Ja, postala sam ona stara Celina.
I reci tesko nailaze jer nisu dovoljno jake i vredne da se oduprem starim mislima..
Crv sumnje? Dokle..?
Kazes:”Nema razloga za to… zasto to sebi radis opet?”
I slusam te, trudeci se iz sve snage da ti jos verujem.
Ne znam sta se desava…
Mada nikada verovatno nisam ni znala.. kao sto nisam znala za svaku promenu na tom licu kako je nastala i zbog koga…
Boli.
Kao sto ti nisi saznao za neki susret u pogresnom gradu, pogresnoj ulici…
I, koliko je sve ovo bitno?
Vise se ne trudim…
Ne vidis vise moje oluje jer ni sama vise ne znam odakle su potekle.
Nisi zapazio promenu na mom licu ni onog dana kad su mi oci sijale sjajem kao sto su nekad zbog tebe.
Nije te interesovalo. Kao ni mene tog pogresnog dana, u pogresnom gradu.. onda si verovao kao sto ja sada ne verujem..
Zatvorio se krug.
Sada zarobljeni u njemu lazemo sebe da je dobro. Da nas ima. Da postojimo.
“Jednom kad oluja prodje, neces se secati kako si je preziveo. Neces biti siguran ni da li je oluja zaista prosla. Ali jedna ce stvar biti sigurna. Kad prezivis oluju, neces biti ista osoba kao pre oluje. Upravo zbog toga oluje postoje.”
Murakami
