Nekada davno, u mom gradu (koji je nekada bilo selo) je postojao običaj da se po rođenju deteta zasadi i jedno drvo. Nisam siguran kakva legenda stoji iza tog običaja, ali jedna od zvaničnih je da se na taj način privlačio duh drveta, koji bi dete čuvao tokom života. Takvo drvo bi bilo izuzetno poštovano, „drvo rođenja“, i smatralo se nesrećom ukoliko se ono osuši, ili mu se nešto desi.
Međutim, kako je točak vremena odmicao dalje, i kako su se paganski običaji postepeno gubili, i zamenjivali praznom ritualistikom bez pravog značenja i sadržaja, tako se izgubio i značaj drveta rođenja. Tu i tamo bi neka stara baka iz komšiluka ispričala kako je to nekad izgledalo, ali je niko nije shvatao ozbiljno. U dobu smo kada hrlimo ka ubrzanom načinu života, dinamici, i tu nije bilo mnogo prostora za suptilne pojave i njihova tradicionalna značenja.
Ali, kada sam se ja rodio (sada sam već zreo čovek), desilo se da je moj otac baš tog dana zasadio jedno stablo trešnje. Sada imam običaj da kažem da slučajnosti ne postoje, i da je možda baš duh tog drveta bio predodređen da ne prati na mojoj putanji, i da mi pomaže, no tada nikome nije padalo na pamet da uroni u more drevnih legendi, i da se seti važne priče o drvetu rođenja.
Kad sam bio dete, voleo sam da sedim ispod tada još uvek mlade trešnje, i da slušam kako vetar nežno upliće njeno lišće. Prvih godina nije davala ploda, no nakon par godina je počela da rađa velike plodove – bilo ih je malo, ali su bili izuzetno sočni i ukusni. No ona meni nije bila draga samo zbog toga što mogu da se okoristim od nje; na neki način, „moje mesto“ ispod trešnje mi je predstavljalo utočište. Kada bih tu seo, ako bih i bio iscrpljen i neraspoložen, prosto bih mogao da osetim kako od nje struji ka meni specifična energija, iceljujuća i okrepljujuća. Tako bih sedeo tu dok se ne osetim čilim i vedrim, i u sebi bih zahvalio drvetu što pazi na mene.
Odrasli nisu mnogo obraćali pažnju na tu moju naviku da se „družim sa drvetom“. Smatrali su to dečijim hirom.
Kada sam imao 10 godina, moj mali drugar iz komšiluka je od svojih roditelja dobio psa na poklon, predivno štene mešanca. Oduvek sam želeo ljubimca, ali moji mi nisu dozvolili da ga imam. Nisam se mogao odupreti svojoj jakoj želji, i jednom kada je komšijsko dvorište bilo prazno, ušunjao sam se unutra i ukrao veselo štene. Sakrio sam ga iza kuće, u blizini trešnje, uopšte ne razmišljajući o tome šta ću dalje da radim. Igrao sam se sa njim, mazio ga ... a onda sam u jednom momentu seo ispod trešnje, i zamislio se. Štene je dotrčalo i lizalo mi dlanove, željno pažnje (mada mi se učinilo i da je žedno).
Naslonio sam se na trešnju i po ko zna koji put osetio kako od nje dopire suptilna, okrepljujuća energija.
A onda sam osetio da moje drvo nešto pokušava da mi kaže!
Za momenat sam zatvorio oči i počeo da shvatam poruku mog drveta ...
Ipak je neodgovorno bilo što sam uzeo kucu. Njeni vlasnici se brinu i tuguju za njom, i ona je sigurno gladna i žedna ... To mi je govorilo moje drvo.
Postideo sam se. Uzeo sam štene i čim sam primetio da nema nikoga oko komšijske kapije, vratio sam ga unutra. Sretno je otrčalo do svoje kućice. Šta mi bi da uopšte pokušam da ga uzmem?
Nakon tog događaja, drvo sam počeo u sebi zvati „čarobnim drvetom“. Kada ne bih bio siguran u neki svoj postupak, ili kada bi mi bilo teško da donesem neki zaključak, tada bih se obratio svom drvetu i slušao bih njegovu poruku u mirisu svežeg lišća, ili u šumu vetra koje dodiruje njegove grane. A nekad bih se jednostavno „družio sa njim“, sedeći ispod njegove krošnje (koja je svake godine bivala sve veća i veća).
Jedno od najtežih iskušenja mog detinjstva sam osetio kada su se moji roditelji žestoko posvađali. Napetost je uvek bila prisutna, i često sam viđao majku crvenih očiju, a otac bi nakon celodnevne ćutnje znao često da izađe iz kuće, te da ga ne bude tu i nekoliko dana. Ali uvek su se trudili da makar preda mnom sakriju svoje svađe (premda sam ja još kao dete sve primećivao i osećao..).
Međutim, sada su se veoma otvoreno posvađali, upotrebivši i neke vrlo ružne i nemile reči ... i to predamnom. To me je jako pogodilo, i naravno, otrčao sam do moje trešnje i legao ispod njene krošnje. Zašto moji roditelji ne mogu da budu kao drugi, pitao sam se? (tada sam živeo u iluziji da se tuđi roditelji uvek slažu). A onda sam se umirio, pustio da me šum krošnje smiruje i osetio sam poruku drveta ... Shvatio sam da su i oni ljudi, sa svojim vrlinama, manama .. a ne „božanstva – roditelji“ koji su uvek savršeni.. i shvatio sam da se točak vremena okreće, i da ću se jednom i ja obreti u ulozi roditelja, i ovo mi je opomena kako ne treba da gradim svoje porodično gnezdo ... Umiren, zadremao sam ispod drveta.
Kada sam se probudio, ušao sam u kuću; atmosfera je bila mnogo mirnija. U sebi sam se po ko zna koji put zahvalio drvetu na snazi i savetima koje mi nesebično pruža.
Ko zna koliko bih se družio sa mojim drvetom, da me nije presekao jedan nemili događaj.
Imao sam 16 godina, i kad sam se vratio iz škole, zatekao sam užasnu scenu. Moj otac, večito ćutljiv i nervozan, posekao je moje drvo, navodeći kako nema svrhe da postoji, jer već par godina nije dalo ploda. Ni najmanje ga nije zanimalo to što sam voleo drvo, moju meditaciju ispod njega je nazivao gubljenjem vremena i nekim manje lepim nazivima. Nije me ni obavestio šta je planirao da učini!
Plačući, došao sam do panja mog uništenog drveta.
Dodirnuo sam još uvek sveže tkivo drveta, koje će se ubrzo osušiti, i pretvoriti u prah i pepeo. Ko će me sad savetovati, čija krošnja će me čuvati od vrelog sunca dok tonem u svoja razmišljanja?
Moji roditelji nisu mogli da shvate zašto me je ubistvo mog čarobnog drveta toliko pogodilo. Melanohličan, legao sam na spavanje.
Onda sam usnio čudan san. Čudan je bio, jer sam bio u potpunosti svesan da sanjam, a da moje fizičko telo leži negde daleko i spava. Usnio sam zelenog čoveka koji je odisao meni tako poznatom i umirujućom energijom mog drveta. Rekao mi je:
„Nemoj biti tužan, mladiću... Zar zaista misliš da će suština duha tog drveta nestati zajedno sa granama koje bi propale, pre ili kasnije, kao što sve propada u ovom materijalnom svetu? Misliš li da će tvoj anđeo čuvar nestati zbog poteza sekire i ishitrene odluke jednog čoveka? Ono što je suptilno ne može nestati... može samo preći iz jednog oblika u drugi.“
Osmehnuo se i iščeznuo...
Momenat kasnije, probudio sam se u krevetu, nemiran.
U sred noći sam istrčao do panja mog posečenog drveta. Položio sam dlan na njega... a onda sam oko sebe osetio dodir noćnog vetra, i prosto sam mogao da osetim šapat mog čarobnog drveta, mog savetnika i anđela čuvara.
„Ipak si ti čarobno drvo“ šapnuo sam panju i utešen se vratio kući.
Autor: Valeria
Međutim, kako je točak vremena odmicao dalje, i kako su se paganski običaji postepeno gubili, i zamenjivali praznom ritualistikom bez pravog značenja i sadržaja, tako se izgubio i značaj drveta rođenja. Tu i tamo bi neka stara baka iz komšiluka ispričala kako je to nekad izgledalo, ali je niko nije shvatao ozbiljno. U dobu smo kada hrlimo ka ubrzanom načinu života, dinamici, i tu nije bilo mnogo prostora za suptilne pojave i njihova tradicionalna značenja.
Ali, kada sam se ja rodio (sada sam već zreo čovek), desilo se da je moj otac baš tog dana zasadio jedno stablo trešnje. Sada imam običaj da kažem da slučajnosti ne postoje, i da je možda baš duh tog drveta bio predodređen da ne prati na mojoj putanji, i da mi pomaže, no tada nikome nije padalo na pamet da uroni u more drevnih legendi, i da se seti važne priče o drvetu rođenja.
Kad sam bio dete, voleo sam da sedim ispod tada još uvek mlade trešnje, i da slušam kako vetar nežno upliće njeno lišće. Prvih godina nije davala ploda, no nakon par godina je počela da rađa velike plodove – bilo ih je malo, ali su bili izuzetno sočni i ukusni. No ona meni nije bila draga samo zbog toga što mogu da se okoristim od nje; na neki način, „moje mesto“ ispod trešnje mi je predstavljalo utočište. Kada bih tu seo, ako bih i bio iscrpljen i neraspoložen, prosto bih mogao da osetim kako od nje struji ka meni specifična energija, iceljujuća i okrepljujuća. Tako bih sedeo tu dok se ne osetim čilim i vedrim, i u sebi bih zahvalio drvetu što pazi na mene.
Odrasli nisu mnogo obraćali pažnju na tu moju naviku da se „družim sa drvetom“. Smatrali su to dečijim hirom.
Kada sam imao 10 godina, moj mali drugar iz komšiluka je od svojih roditelja dobio psa na poklon, predivno štene mešanca. Oduvek sam želeo ljubimca, ali moji mi nisu dozvolili da ga imam. Nisam se mogao odupreti svojoj jakoj želji, i jednom kada je komšijsko dvorište bilo prazno, ušunjao sam se unutra i ukrao veselo štene. Sakrio sam ga iza kuće, u blizini trešnje, uopšte ne razmišljajući o tome šta ću dalje da radim. Igrao sam se sa njim, mazio ga ... a onda sam u jednom momentu seo ispod trešnje, i zamislio se. Štene je dotrčalo i lizalo mi dlanove, željno pažnje (mada mi se učinilo i da je žedno).
Naslonio sam se na trešnju i po ko zna koji put osetio kako od nje dopire suptilna, okrepljujuća energija.
A onda sam osetio da moje drvo nešto pokušava da mi kaže!
Za momenat sam zatvorio oči i počeo da shvatam poruku mog drveta ...
Ipak je neodgovorno bilo što sam uzeo kucu. Njeni vlasnici se brinu i tuguju za njom, i ona je sigurno gladna i žedna ... To mi je govorilo moje drvo.
Postideo sam se. Uzeo sam štene i čim sam primetio da nema nikoga oko komšijske kapije, vratio sam ga unutra. Sretno je otrčalo do svoje kućice. Šta mi bi da uopšte pokušam da ga uzmem?
Nakon tog događaja, drvo sam počeo u sebi zvati „čarobnim drvetom“. Kada ne bih bio siguran u neki svoj postupak, ili kada bi mi bilo teško da donesem neki zaključak, tada bih se obratio svom drvetu i slušao bih njegovu poruku u mirisu svežeg lišća, ili u šumu vetra koje dodiruje njegove grane. A nekad bih se jednostavno „družio sa njim“, sedeći ispod njegove krošnje (koja je svake godine bivala sve veća i veća).
Jedno od najtežih iskušenja mog detinjstva sam osetio kada su se moji roditelji žestoko posvađali. Napetost je uvek bila prisutna, i često sam viđao majku crvenih očiju, a otac bi nakon celodnevne ćutnje znao često da izađe iz kuće, te da ga ne bude tu i nekoliko dana. Ali uvek su se trudili da makar preda mnom sakriju svoje svađe (premda sam ja još kao dete sve primećivao i osećao..).
Međutim, sada su se veoma otvoreno posvađali, upotrebivši i neke vrlo ružne i nemile reči ... i to predamnom. To me je jako pogodilo, i naravno, otrčao sam do moje trešnje i legao ispod njene krošnje. Zašto moji roditelji ne mogu da budu kao drugi, pitao sam se? (tada sam živeo u iluziji da se tuđi roditelji uvek slažu). A onda sam se umirio, pustio da me šum krošnje smiruje i osetio sam poruku drveta ... Shvatio sam da su i oni ljudi, sa svojim vrlinama, manama .. a ne „božanstva – roditelji“ koji su uvek savršeni.. i shvatio sam da se točak vremena okreće, i da ću se jednom i ja obreti u ulozi roditelja, i ovo mi je opomena kako ne treba da gradim svoje porodično gnezdo ... Umiren, zadremao sam ispod drveta.
Kada sam se probudio, ušao sam u kuću; atmosfera je bila mnogo mirnija. U sebi sam se po ko zna koji put zahvalio drvetu na snazi i savetima koje mi nesebično pruža.
Ko zna koliko bih se družio sa mojim drvetom, da me nije presekao jedan nemili događaj.
Imao sam 16 godina, i kad sam se vratio iz škole, zatekao sam užasnu scenu. Moj otac, večito ćutljiv i nervozan, posekao je moje drvo, navodeći kako nema svrhe da postoji, jer već par godina nije dalo ploda. Ni najmanje ga nije zanimalo to što sam voleo drvo, moju meditaciju ispod njega je nazivao gubljenjem vremena i nekim manje lepim nazivima. Nije me ni obavestio šta je planirao da učini!
Plačući, došao sam do panja mog uništenog drveta.
Dodirnuo sam još uvek sveže tkivo drveta, koje će se ubrzo osušiti, i pretvoriti u prah i pepeo. Ko će me sad savetovati, čija krošnja će me čuvati od vrelog sunca dok tonem u svoja razmišljanja?
Moji roditelji nisu mogli da shvate zašto me je ubistvo mog čarobnog drveta toliko pogodilo. Melanohličan, legao sam na spavanje.
Onda sam usnio čudan san. Čudan je bio, jer sam bio u potpunosti svesan da sanjam, a da moje fizičko telo leži negde daleko i spava. Usnio sam zelenog čoveka koji je odisao meni tako poznatom i umirujućom energijom mog drveta. Rekao mi je:
„Nemoj biti tužan, mladiću... Zar zaista misliš da će suština duha tog drveta nestati zajedno sa granama koje bi propale, pre ili kasnije, kao što sve propada u ovom materijalnom svetu? Misliš li da će tvoj anđeo čuvar nestati zbog poteza sekire i ishitrene odluke jednog čoveka? Ono što je suptilno ne može nestati... može samo preći iz jednog oblika u drugi.“
Osmehnuo se i iščeznuo...
Momenat kasnije, probudio sam se u krevetu, nemiran.
U sred noći sam istrčao do panja mog posečenog drveta. Položio sam dlan na njega... a onda sam oko sebe osetio dodir noćnog vetra, i prosto sam mogao da osetim šapat mog čarobnog drveta, mog savetnika i anđela čuvara.
„Ipak si ti čarobno drvo“ šapnuo sam panju i utešen se vratio kući.
Autor: Valeria
.
