Čarobnica u mreži pauka
Snevao sam san od strave, tkan od tuge i od bola.
Odsnevah ga suzama i znojem, a sećanje postade senka koja me svakom stopom prati.
Želim da me napusti, da se istisne iz mene kao poslednji uzdah umirućeg, ali znam da se moje htenje neće ispuniti za ovog života.
A evo kako beše u mom snu…
Hodim uzanom stazom koja se iz beskraja pruža kao paukova nit u tmini šume. U daljini počinje uzastranu da vijuga, uz planinu tamnu kao čemer i samotnu kao grobnica.
Pogled mi klizi liticom; spuštam pogled, a dole u bezdanu talasaju silne vatre na divljem moru plamena. Sa druge strane, u tom istom ponoru, oči zaslepljuje sjaj hiljadu blesaka sa nepregledne nizije skrhanog leda dok mi dah svetluca u izmaglici hladnoće. Odižem pogled nebu. Umesto sunca ili zvezda vidim ljubičasti svod zastrašujući u svojoj jednoličnosti.
Čudesan bi taj svet iz mog sna.
Koračam smelo ka planini crnog kamena, koja usamljena iznad vatre i leda u vazduhu stoji. Ne osećam vrelinu iz bezdana, ni hladnoću. Ne osećam ni ruke ni noge jer šta su osećaji tela u trenutku ovome, trenutku koji me vodi kraju potrage, gde ću konačno zatražiti ili oteti a ako treba i ubiti, samo da povratim ono što mi je uzeto.
Dok hodim ka usponu planine prizivam sećanja da me preplave. Topli sjaj očiju a u njima iskre, zelenkasto-zlatne, plešu mi po uspomenama kao vilini konjici pokraj reke. I opet, po ko zna koji put, ples iskri mi koleba rešenost da istrajem u svom naumu. Gonim uspomene iz svog razuma i usredsređujem se na put koji će me u život povratiti ili me zanavek ljušturom čoveka ostaviti.
Započinjem uspon planinom, tananom stazom koja krivuda nagore. Iza svake krivine naslućujem postavljenu zamku a njen dah besa osećam svakim otkucajem bila; čarobnica zna da dolazim, sluti moj naum.
Strah koji sam ubio u sebi ubijen ostaje, ne kida razum nit’ kičmom gamiže ali oprez se budi i obuzima sva čula.
Izbijam iza okuke i stajem ukopan u mestu. Ni u divljim ludilima se ne bih nadao prizoru ispred sebe.
Na proširenju stoji kućica od kamena a iz dimnjaka se dim putem neba uzdiže. Oba okna kao dva dobroćudna oka me dozivaju, vrata se otvaraju, pozivaju da uđem i ja ulazim nevidljivom silom gonjen.
U nevelikoj prostoriji ognjište; kraj njega žena duge crne kose, meša, meni leđima okrenuta, hranu koja me svojim ugodnim mirisom mami da sednem za astal. I ona ista nevidljiva sila me tera da se osećam umoran a i srećan što napokon dođoh kući. Iz razuma bledi htenje koje sam naumio da ostvarim a spoznaja me obuze da pripadam ovde, uz nju, u ovoj kući.
Onda, žena se okreće meni, drži činiju u ruci i prigušenim, ugodnim glasom zbori reči dobrodošlice. Želim da joj vidim oči a ne mogu. Duga kosa joj prekriva lice i vrat sve do njedara. Prilazi mi, spušta činiju na sto i rukom me miluje a ono malo razuma što mi ostade izvetri iz mene. Osećam kako mi se telo stapa sa stolicom a ruke sa stolom. Čarolija čini da mi to godi, da postanem zauvek deo ove kuće od kamena.
Zatim videh crnog pauka kako se spusti na ruku žene i kako je ujede a ona je sa mog obraza brzo povuče. Oslobođen lanaca njene čarolije razum mi se vrati a i volja da put nastavim i uzmem ono što mi je uzeto. Odvajam svoje telo utonulo u drvo stolice, ustajem i grabim je za kosu, želeći da joj vidim lice ali ne stigoh. Pre nego se žena zajedno sa kućom u tačkice pretvori, tačkice koje se namah izgubiše u vrtlogu kratkotrajnog vetra, videh zlatno-zeleni blesak ispod njene kose.
Opet stojim na putu, kuće nema. Jednu zamku sam savladao ali sa zebnjom slutim koliko ih moram još savladati dok ne dođem do čarobnice. Da li će se strah probuditi i obaviti me tako da ne mognem ni koraka dalje napraviti? Ili će me sumnje u ishod ovog puta sputavati, sve više i više? Da li ću se pokolebati i zaboraviti na ono što mi pripada pod bleskom zlatno-zelenkastim iskrama?
Ne. Ne smem da pokleknem, moram da dovršim započeto, po bilo koju cenu, zanemarujući opasnosti, njenu moć i rešenost da mi ne vrati moje. Pravim prvi korak uzastranu, putem koji će me odvesti njoj.
Opet mi uspomene razumom hode.
Želeo bih da su drage, svete, ali takve ne mogu biti uprkos milini koja mi se onomad u srce nastanila. I svakim korakom uz stazu, uspomene se izvrću naopako a izvrnuta strana, kao drugo lice medaljona koji nosim oko vrata se pokazuje svojom porugom. Nežnost koja me razgoliti do samog dna duše i toplina koja me obavi dok sam zaranjao u zelenkasto-zlatne oči me napraviše slepim da ne vidim ovu stranu, poganu, koju gledam kao sećanje sada. Ne videh ono što je trebalo da vidim. I zato sada koračam ovim putem usuda.
Zamičem krivinom a jeza mi nagoveštava novi izazov koji se pojavi iza nje, između stenja.
Staza se prekida pred provalijom. Druga strana, gde se staza nastavlja, beše predaleko za skok. Osvrćem se okolo, gledajući kako da strovalim drvo da posluži kao prelaz, ali drveta niti ičega živog ne bi na ovoj planini crne pustoši. Očajanje mi svojim kandžama para razum, zar ovako da se moja potraga završi? Zar most, koji je nekad povezivao obe strane, u plamenu da propadne, plamenu odaslatog od Čarobnice?
Ostaci užad na litici, kao pantrljci sakatog, koji držaše most preko bezdana rugaju se mom očaju. Dim sa njih vetar još nije razneo.
Sedam na kamen i čeznem za krilima da me nose preko, na drugu stranu, put da nastavim ali razum govori da krila nema i da će moje zanavek biti zarobljeno kod Čarobnice.
Suza nemoći mi kliznu niz obraz a za njom i druga. Bes tugu zameni, urličem preko bezdana dok bez daha ostajem, udaram šakama o stenu a pogledom koji mi suza sputava, dozivam drugu stranu ponora.
I tad, mogu da se zakunem da mi se onaj isti pauk, što ugrize ženu u kamenoj kući, sa svoda spusti na rame a sa ramena niz telo pa pohita ka litici ponora. Prilazim i gledam kako plete tananim nitima mrežu preko ambisa. Potraja to satima, ili danima, jer vreme ovde kao da stoji ili ga nema ali ipak, pauk satka ćupriju od niti.
Rekoh, čudesan bi ovaj san, a još čudesnija stvorenja u njemu.
Oprezno zakoračah na taj most od paučine, providan kao staklo i nežan kao kap rose, a opet jak kao kameni mostovi vrednih neimara. Svaki korak mi sve sigurniji te pretrčah prelaz od paukovih niti. Nisam mogao zadržati pogled ravno, sama dubina bezdana ga dozva a dole se zastrašujuće sile poigravaju. Vatra na led udara i led na vatru; izmešani, podsetiše na ljubavnike koje se po poslednji put strasno grle.
I konačno stigoh na drugu stranu.
Osvrćem se da pauka potražim, da ga ponesem i zahvalnost pokažem.
Niti bi pauka, niti procepa na putu. Kao da provalija nikad nije postojala. Očima pratim stazu koja nadole krivuda, čas zaranja a čas se izmigolji između stenja, da bi se ispravila kao strela od podnožja planine pa sve u beskraj, lebdeći iznad vatre i leda.
Još jednu zamku čarobnice savladah, tešku prepreku pređoh i znam, da ne bi onoga pauka, kojeg uzaludno pogledom tražim, ne bi do ovde stigao.
Seo bih da sam umoran i pio da sam žedan. Ali ne uradih ni jedno ni drugo jer ne osećah umor ni žeđ. Rešenost me napojila, a praznina u meni me držala budnog.
Nastavljam put uz planinu. Prestajem se čuditi crnom kamenu i mrtvilu pokraj staze kojom hodim, naviknut na sumorni jad krajolika. Tišina koja zaposednu ovaj svet bi teška, neuobičajena u svetu budnih, kao da pritišće planinu nadole, a vatru i led nagore. Da usamljenost i očaj ove planine mogu da vrisnu, rasterali bi ovaj vekovni muk zauvek; čarobnica bi napustila ovaj svet jer bez ovog crnila, usamljenosti i očaja uvenula bi zanavek.
Opet zamičem krivinom, opet slutim opasnost i kako se približavam kraju krivine tako začuh zvukove. Iznenadih se ali nisam izgubio oprez. Mač mi se u ruci nađe, te sa njim ispred sebe izađoh na čistinu iza krivine.
Zver, crna kao crni kamen oko nje mi prepreči put. Velika, ogromna, dvostruko veća a i šira od mene, bazdila je smradom samog pakla.
