Čarls Simić

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
L

Lada

Legenda
Poruka
52.167
Čarls Simić, srpsko-američki pesnik, esejista i prevodilac rođen u Beogradu 1938. godine. Zajedno sa svojom porodicom otišao je u Sjedinjene Američke Države 1953. godine. Pesme je počeo da piše još u srednjoj školi da bi se, kako kaže u jednom intervjuu, svideo devojkama. Na njegove pesničke početke posebno su uticali američki pesnici: Volt Vitmen, Emili Dikinson, Volas Stivens i dr. Kao prevodilac Čarls Simić je veoma značajan za Srbiju, jer je prevodivši Vaska Popu, Ivana Lalića, Milorada Pavića, Radmilu Lazić, Novicu Tadića tako doprineo popularizaciji srpske književnosti u SAD. Sačinio je i jednu antologiju srpske poezije Konj ima šest nogu. Član Američke akademije za umetnost i književnost postao je 1995. godine. Čarls Simić je dugo godina profesor na Univerzitetu u Nju Hempširu gde predaje američku književnost i kreativno pisanje.
1612444429774.jpeg
 
Crvena pomorandža

Tako je mračno da je moguće
da je kraj sveta na pomolu.
Čini mi se da će padati kiša.
Ptice u parku ćute.
Ništa nije onako kako izgleda.
Ni mi.

U našoj ulici raste ogromno drvo,
Svi bismo mogli da se skrijemo u njegovom lišću.
Odeća nam ne bi bila potrebna.
Osećam se matorom kao bubašvaba, rekla si.
U mislima, putnik sam na brodu punom duhova.

Sada više ni uzdah ne dolazi spolja.
Ako nam je neko ostavio na pragu dete,
Zaspalo je.
Sve se klati na ivici svega
Sa ljubaznim smeškom.

To je zato što na ovom svetu postoje stvari
Na koje prosto ne možemo da utičemo, rekla si.
I tada sam čuo kako se pomorandža boje krvi
Kotrlja sa stola i uz tup udarac pada
Na pod raspuknuta.
 
Jackstraws

Moja senka i tvoja senka na zidu
Zatečene s rukama u vazduhu
Kao da prikazuju uzbunu,
Sada kada čak i šapat, dah samo
Može da uznemiri preostale slamke
Koje odolevaju na stolu.

U žutom krugu svetlosti lampe,
Ovih nekoliko krovnih greda i stubova
Nečega što je moglo biti raskošna palata.
Princ gricka svoje dugačke nokte.
Princeza spušta zelene kapke.
Oboje puno puše,
Nikada ne ležu pre zore.
______________________________

Ljudi obožavani zbog svoje svireposti

Da li je tačno da tirani imaju dugačke prste?
Da li je istina da sami postavljaju zamke
Ispod slika Bogorodice
Na mračnim mestima preobraženim u muzeje?

Svi volimo njen grozničav pogled uzdignut ka nebu.
I Veneru razodevenu svi volimo.
Ona nas gleda iz razmeštene postelje
Sa smeškom i rukom preko prepona.

Ona vidi kako gospodar vreba iza naših leđa.
Star je, bled kao leš, preobučen
U čuvara muzeja i nosi sive rukavice,
Jer ruke su mu, naravno, crvene.

Moj zamor od epskih proporcija

Sviđa mi se kada ubiju Ahila
pa čak i druškana mu Patrokla
i onu usijanu glavu Hektora
i kad je celokupna grčka i trojanska jeunesse d oree
manje više stručno poklana
tako da je najzad mir i tišina
(bogovi su za trenutak zavezali)
može se čuti kako peva ptica
i neka ćerka pita majku sme li da ode do izvora
pa naravno da sme
tom finom malom stazom
što vijuga kroz maslinjak.
 
Paradise motel

Millions were dead; everybody was innocent.
I stayed in my room. The President
Spoke of war as of a magic love potion.
My eyes were opened in astonishment.
In a mirror my face appeared to me
Like a twice-canceled postage stamp.

I lived well, but life was awful.
there were so many soldiers that day,
So many refugees crowding the roads.
Naturally, they all vanished
With a touch of the hand.
History licked the corners of its bloody mouth.
On the pay channel, a man and a woman
Were trading hungry kisses and tearing off
Each other’s clothes while I looked on
With the sound off and the room dark
Except for the screen where the color
Had too much red in it, too much pink.
 
Zimski sumrak

Oblaci se spustiše da zabrinu ljude
U veče velikih bitaka
Oblaci natopljeni krvlju umirućeg dana
Oblaci od kojih podivljaše i konji,

Okupljeni proroci
Ćute
O slutnjama strašnim,
Čak i pred isukanim mačem.

Tamno se nebo sve niže spušta
Uz igru senki nepoznatih plemena
I njihovih heroja u jurišu –
Beli toranj parohijske crkve

Svoj vetrokaz grčevito steže
Pred njihovim besom, ali selo je pusto.
Ni žive duše. Svi zaključani
Od straha svetiljke ne pale.

Mlada seljanka raskopčane bluze,
Dete na njenom krilu,
Okreće glavu od jedre dojke…
Oči mu pune nebeskog užasa i sjaja.
 
Naše spasenje

Ono što ne podnosim su kratki zimski dani,
Hladna popodneva bez snijega,
Tamna noć koja žuri da se spusti
Čim prođe poslednji školski autobus.

Nerviraju me žene koje ne pale
Više od jedne lampe u kući,
Koje štede na grijanju
I navlače na sebe po tri džempera i šal.

Ono što me dovodi do očaja su obroci
Pojedeni u tišini ispred televizora,
Na kom se recitali dnevnih užasa
Završavaju turobnom vremenskom prognozom.

Neutješan sam što svake noći
Odlazim na spavanje u hladnu sobu
Sa njom koja još uvijek ima snage
Da se moli Bogu za naše spasenje.
 
VENČANJE U PAKLU

MOTEL RAJ

Milioni mrtvih; svi nevini.
Ostao sam u sobi. Predsednik je govorio
O ratu kao o nekom magičnom ljubavnom napitku.
Širio sam oči zaprepašćen.
Moje lice u ogledalu podsećalo je
Na dvaput poništenu poštansku marku.

Ja sam živeo dobro, ali život beše očajan.
Toliko je vojnika bilo toga dana,
Izbeglice zakrčile puteve.
Prirodno, svi su nestali
Jednim dodirom ruke.
Istorija je oblizivala svoja krvava usta.

Na plaćenom kanalu, čovek i žena
Razmenjivali su gladne poljupce i kidali
Odeću jedno drugom dok sam ja posmatrao
Isključivši ton u sobi potpuno mračnoj
Osim ekrana na kome beše
Previše crvenog, previše ružičastog.
 
ŠETNJA S CRNOM MAČKOM

MRAČNI KUTAK

Reci, kako si me pronašla?
Obično se pravim nem i gluv, ali sa tobom
Nije isto. Stalno izlećeš iz kuće
U kuću, vrebaš me
Kao crna mačka.

Pogledajte ove budale, vikao sam
Svetu. Uzalud.
Samo su me preskakale pridržavajući šešire,
Ili pak malo zadizale suknju
Na putu do pakla.

Mora da je lud, ovako izvaljen
Na pločniku, raskopčanog šlica,
Zatvorenih očiju. Samo si se ti vratila
Da vidiš kako sam,
Samo si ti zavirila u svaki mračni kutak.

Ja sam ptica koja lepeće krilima, letim.
Nađi mi lep, veliki kavez, otvorenih vratnica.
Izvuci me odavde svojim poljupcima.
Mojim cipelama nedostaju pertle.
Mojim pantalonama potreban je tvoj prst da ih pridržava.
 
ODMOR U LUDNICI

Već su bili okačili večernje suze na prozorska okna.
General je imao pune ruke posla oko fabrike mrava u sopstvenoj glavi.
Sveci su goreli u svojim grobnicama, svi osim jednoga koga beše zarobila crnomanjasta filmska zvezda.
Mojsije je nosio lažnu bradu kao i Linkoln.
X je ponovo izumeo sokratovski metod isleđivanja demonstrirajući neukost tavanice.
„Ukrali su mi tajnu muzičke kutije šibica“, poveravao se Adam.
„Najveći svetski pevac samo što me nije načinio slavnom“, rekla je Eva.
O, jurcati go, u sumrak, po livadi nakon ledenog pljuska!
U belom paviljonu bolničarka je pretvarala vodu u vino.
Požuri kući, tamni oblače.
 
PSI ČUJU

Ova mašina je prastara.
Tutnji tu prema meni
A svaki zarđali deo klopara.
Neviđena novotarija sačinjena od vazduha,
Sačinjena od utvara.
Točkovima nije ni do čega. Prašina ih davi,
I odvratni šljunak
Ispunjen sopstvenim žarom.

Neke noći su tako hladne.
Sedeo sam uspravljen u krevetu.
Hamletov duh šetao je po hodnicima
Nekog motela u Vegasu –

Izvlačio je sličnost za sličnošću
Onoga što je nedostupno ljudskom pogledu –
Ko? Ko? Vikao sam, preneražen,
Dok mi mlada i mladoženja iz susedne sobe
Ne rekoše da začepim gubicu.
 
Igla

Kad god se neka izgubi igla
Ona načini savršen krug.
Njeno sićušno uho još sićušnije postane
Tako da se tišina udene u njega.

Šibica zbog nje upaljena umire
U omci od dima. Svaka nit na svetu
Pocrni. Svinuta leđa moje majke
Sada su drevni kamen.

Sada ispod svega što je
Meko, nežno i podatno
Njezin oštar mali jezik bdi.

Pripazi,
Ili ćeš zbog nje
Zavikati u snu.
 
Ulična scena- Čarls Simić

Slep mali dečko
Sa papirnim znakom
Pribodenim na grudi.
Premalen da napolju prosi sam.
No, bio je tu.

Ovo čudno stoleće
Sa svojim pokoljem nedužnih,
Svojim letom na mesec
I njime koji čeka na mene
U stranom gradu
U ulici gde sam izgubio put.

Čuvši da se približavam,
Izvadio je gumenu igračku
Iz svojih usta
Kao da bi nešto rekao,
A ipak nije.

Bila je to glava, glava lutke,
Strašno izgrižena,
Dignuta visoko da je vidim.
Njih dvoje keze se meni.
 
Čudo od deteta

Odrastao sam nagnut
nad šahovskom tablom.

Voleo sam reč završnica.

Svi moji mali rođaci
izgledali su zabrinuto.

Bila je mala, ta kuća
pokraj rimskoga groblja.
Avioni i tenkovi
drmusali su joj okna.

Neki penzionisani profesor astronomije
naučio me je toj igri.

To mora da je bilo 1944.

U garnituri koju smo koristili,
boja je bila skoro zguljena
s crnih figura.

Nedostajao je beli kralj
pa je morao da bude nečim zamenjen.

Kažu mi, ali ne verujem
da sam tog leta video ljude
obešene o telefonske bandere.

Sećam se da mi je majka
često pokrivala oči.
Umela je nekako da mi najednom
ututka glavu pod svoj mantil.

I u šahu, govorio mi je taj profesor,
majstori igraju pokrivenih očiju,
oni veliki i na poviše tabli
u isto vreme.
 
Ljudi obožavani zbog svoje svireposti

Da li je tačno da tirani imaju dugačke prste?
Da li je istina da sami postavljaju zamke
Ispod slika Bogorodice
Na mračnim mestima preobraženim u muzeje?

Svi volimo njen grozničav pogled uzdignut ka nebu.
I Veneru razodevenu svi volimo.
Ona nas gleda iz razmeštene postelje
Sa smeškom i rukom preko prepona.

Ona vidi kako gospodar vreba iza naših leđa.
Star je, bled kao leš, preobučen
U čuvara muzeja i nosi sive rukavice,
Jer ruke su mu, naravno, crvene.

Moj zamor od epskih proporcija

Sviđa mi se kada ubiju Ahila
pa čak i druškana mu Patrokla
i onu usijanu glavu Hektora
i kad je celokupna grčka i trojanska jeunesse d oree
manje više stručno poklana
tako da je najzad mir i tišina
(bogovi su za trenutak zavezali)
može se čuti kako peva ptica
i neka ćerka pita majku sme li da ode do izvora
pa naravno da sme
tom finom malom stazom
što vijuga kroz maslinjak.​
 
Ja sam pjesnik koji piše poeziju kao priču o osamljenom čovjeku koji pokušava razumjeti svijet. Ne volim patriotsku poeziju na bilo kojem jeziku. Svi ti takozvani nacionalni pjesnici koji uzdižu kolektiv nauštrb pojedinca uopće me ne zanimaju. Njih vole generali. Vole ih i svećenici, učitelji i svi oni koji mrze pravu poeziju.”

(Čarls Simić)
 
ODMOR U LUDNICI

Već su bili okačili večernje suze na prozorska okna.
General je imao pune ruke posla oko fabrike mrava u sopstvenoj glavi.
Sveci su goreli u svojim grobnicama, svi osim jednoga koga beše zarobila crnomanjasta filmska zvezda.
Mojsije je nosio lažnu bradu kao i Linkoln.
X je ponovo izumeo sokratovski metod isleđivanja demonstrirajući neukost tavanice.
„Ukrali su mi tajnu muzičke kutije šibica“, poveravao se Adam.
„Najveći svetski pevac samo što me nije načinio slavnom“, rekla je Eva.
O, jurcati go, u sumrak, po livadi nakon ledenog pljuska!
U belom paviljonu bolničarka je pretvarala vodu u vino.
Požuri kući, tamni oblače.
 
PSI ČUJU

Ova mašina je prastara.
Tutnji tu prema meni
A svaki zarđali deo klopara.
Neviđena novotarija sačinjena od vazduha,
Sačinjena od utvara.
Točkovima nije ni do čega. Prašina ih davi,
I odvratni šljunak
Ispunjen sopstvenim žarom.

Neke noći su tako hladne.
Sedeo sam uspravljen u krevetu.
Hamletov duh šetao je po hodnicima
Nekog motela u Vegasu –

Izvlačio je sličnost za sličnošću
Onoga što je nedostupno ljudskom pogledu –
Ko? Ko? Vikao sam, preneražen,
Dok mi mlada i mladoženja iz susedne sobe
Ne rekoše da začepim gubicu.
 
MEDITACIJA U SLIVNIKU

O, stvari neopisive!
Stvari neizrecive!
Miris letnje noći.
Zečja pašteta spravljena s vuvrejskim vinom.
Flaute u Andima.
Crne krošnje naspram mesečine.
Ulica u sumrak
Ističe kao sećanje na zlatni trenutak
U tački nestajanja.

Sedeo sam naslonjen na poštansko sanduče
U koje spustih ljubavno pismo neke davne godine.
Još je bilo tamo, šaptalo mi,
A potom više ne.
Tih, suncem obasjan ugao, prazan
Taman za crnu mačku koja se upravo sprema
Da pređe ulicu na ćošku,
Jedna joj šapa u vazduhu
Kao da oseća te vešto ispredene niti
O kojima život jednako visi.
 
Protiv ludosti i zaborava

Dejan Anastasijević

"POEZIJA JE ODBRANA INDIVIDUALNOSTI. TO JE NAČIN DA SE ČOVEK BRANI OD SVEGA, OD SVOG PLEMENA, PORODICE, RELIGIJE... PESNICI SU UVEK BILI PO STRANI, A POEZIJA JE JEDINO MESTO GDE ČOVEK MOŽE DA KAŽE: "SLUŠAJTE, SVE JE TO LEPO, SVI TI VAŠI ISTORIJSKI PLANOVI ITD, ALI JA IMAM SVOJ ŽIVOT. TU SAM SÂM, I POKUŠAVAM DA RAZUMEM OVE ZVEZDE, OVU ŽENU KOJU VOLIM, MOJ GRAD, BAŠTICU OKO KOJE IMA POSLA..."


I da nije rođeni Beograđanin, Čarls Simić bi bio čudo od čoveka. Na površini, to izgleda kao otelotvorenje američkog sna: 1953, kad je imao petnaest godina, roditelji su odlučili da napuste Titovu Jugoslaviju i odveli ga najpre u Pariz, a potom u Njujork. Tokom srednje škole počeo je da na tek savladanom engleskom piše pesme (i roman od koga je brzo odustao), nakon toga nastavio je školovanje na Njujorškom univerzitetu, uz rad, a kad je diplomirao, prijavio se u vojsku, u kojoj je proveo dve godine. Dok je bio u vojsci, shvatio je da sve što je do tada napisao ne vredi ništa ("književna povraćka", rekao je kasnije), spalio sve i krenuo iz početka. Prva zbirka pesama (Šta kaže trava, 1966) donela mu je pohvale kritičara, a tokom sledećih četrdeset godina objavio je više od šezdeset knjiga, uglavnom poezije i nešto eseja, i ispodobijao sve moguće američke književne nagrade, uključujući i Pulicerovu (1990, za zbirku Svet se ne završava). Od 1973. skrasio se u kući na obali jezera u prelepoj i šumovitoj državi Nju Hempšir, gde je donedavno predavao na lokalnom univerzitetu. Danas je, po opštem mišljenju, jedan od najvećih živih američkih pesnika.

Međutim, ništa u vezi sa Simićem, a ponajmanje njegova poezija, nije ono što na prvi pogled izgleda. Kritičari se već decenijama bezuspešno upinju da kategorizuju pesnika koji kao svoje najveće uzore navodi Emili Dikinson, francuske nadrealiste i legendarnog bluzmena Fetsa Volera, a kao presudne uticaje njujoršku džez scenu iz pedesetih i šezdesetih i srpske narodne priče i zagonetke. Zato ga redovno časte protivrečnim kvalifikacijama: "mangupski vizionar" i "učeno spadalo" su neke od njih, a nobelovac Šejmus Hini ga opisuje kao "nadrealistu, samim tim i komičara, ali sa specifičnom težinom koja izmiče uobičajenoj praznoj lakoći koja je kazna za nadrealiste". Sam Simić tvrdi da je tvrdokorni (hard-nosed) realista: "Nadrealizam ne znači ništa u zemlji kao što je naša, gde su milioni Amerikanaca navodno bili oteti od strane vanzemaljaca, i gde su gradovi puni beskućnika i ludaka koji idu okolo pričajući sami sa sobom." U jednoj od svojih najlepših pesama (Grudi) kaže: "Stari domar na samrti/ koji zahteva od žene da mu poslednji put/ pokaže grudi/ je najveći pesnik koji je ikada živeo".

Izvesna protivrečnost vezana je i za Simićev odnos prema sopstvenim srpskim, odnosno beogradskim korenima: mada za sebe kaže da je Amerikanac, i oduvek piše isključivo na engleskom, mnogo je prevodio srpske pesnike, od Vaska Pope do Novice Tadića, ali nikada nije pokušao da prevede sopstvena dela na srpski. Iako je retko dolazio u staru domovinu, Simić nikada nije prekinuo veze sa njom, preko štampe i interneta, ali i kroz razgovore sa onim srećnicima iz Jugoslavije koje je put naneo u Nju Hempšir. Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, više puta je u nezavisnim medijima dizao glas protiv nacionalističkog ludila, što mu ovdašnje patriotske perjanice nikada nisu oprostile, ali kada je talas bukačkog patriotizma zahvatio Ameriku posle 11. septembra, Simić je bio među prvim američkim intelektualcima koji su ustali u odbranu zdravog razuma, a protiv rata u Iraku.

Posle duge pauze, Simić je u Beograd došao da bi na Sajmu knjiga predstavio svoju knjigu sećanja Zastrašujući raj i održao predavanje na Filološkom fakultetu. Prvi put u životu je u rodnom gradu odseo u hotelu, i prvi put je dočekan kao zvezda, opsednut kamerama i novinarima.

"VREME" Kada ste poslednji put bili u Beogradu?

ČARLS SIMIĆ: Pre 24 godine, 1982. godine.

Da li ste sada ovde došli kao turista ili kao neko ko se vratio na svoje?

Kakav osećaj imate?

Čudno, ali nekako ne osećam se kao da dvadeset četiri godine nisam bio ovde. Možda zato što stalno pratim šta se ovde događa. Mislim, Srbin sam, i sad evo među Srbima sam (smeh). Ali uvek sam šokiran kada dođem u svoj stari kraj, na Palilulu, oko ulice Majke Jevrosime, Takovske, jer mi sve to nekako izgleda manje i manje. Tako je bilo i kad sam bio 1972. i 1982. Stari kraj mi izgleda sve manji i manji. I to me uvek strašno uzbudi. Danas sam šetao ulicom Majke Jevrosime, i, što je zanimljivo, setio sam se mnogih stvari o kojima odavno nisam razmišljao. Odrastao sam u ulici Majke Jevrosime, išao sam u školu u Dečanskoj ulici, pa kasnije u Drugu mušku gimnaziju, i često sam obilaznim ulicama išao u školu, jer su tu bile razne bande koje su međusobno ratovale i koje je trebalo izbegavati. I danas dok sam šetao, sa čuđenjem sam shvatio da se, i posle toliko godina, sećam svake kapije u tom kraju, i koliko brzo se koja zatvarala kada si morao da pobegneš kroz njih, i koliko je uopšte bilo komplikovano da se onda ode u školu.

Jednom ste pomenuli da ste 1949. godine na podrumskom prozoru jedne zgrade u komšiluku razbili staklo, i da ste, kad ste poslednji put bili ovde 1982, videli da je ostalo razbijeno. Jesu li ga u međuvremenu popravili?

Nisu. U stvari, razbio sam dva prozora, jedan su popravili, a drugi nisu. Stanari u toj zgradi su večito u međusobnoj svađi, i svi ovi ratovi i nesreće nisu uticali da se ti ljudi izmire, pa i iz tog razloga očigledno ni ti prozori nisu popravljeni.

I kakav je osećaj kad vidite da se mesto na kom ste odrasli nije uopšte promenilo?

Zaista nigde nemam takav osećaj kao kad vidim kuću u kojoj sam odrastao. Kao da su iza vrata te kuće još uvek svi moji stari, davno umrli, moje babe, tetke, da oni tu negde čuče. Pošto je sve ostalo kao što je i bilo, neverovatno mi je da su samo oni nestali.

Vi jako dobro govorite srpski. Govorili ste o uticaju koji je srpska poezija i tradicija imala na vas.

Imala je. Sad već manje. Šezdesetih godina bio sam jako zainteresovan za američkog pesnika Teodora Retkea, koji je koristio američki folklor, na način na koji je Vasko Popa skupljao srpski folklor u svojim čuvenim antologijama Zlatna jabuka ili Ponoćno sunce. U to vreme sam i upoznao Popu, koji je tada bio u punoj snazi, i postali smo vrlo bliski. On mi je puno govorio o narodnoj tradiciji, pod njegovim uticajem uvideo sam njenu vezu sa nadrealizmom, i sve to jako zavoleo. Taj period jeste za mene kao pesnika bio veoma važan, ali više se time ne bavim.

Jednom ste rekli: "Napušteni jezik je drugi jezik." Da li je srpski za vas strani jezik?

Pa jeste. Danas, ja ne govorim srpskim mesecima. Govorim kada se čujem recimo sa Vladimirom Pištalom. Redovno čitam ovdašnje novine, literaturu, pratim politiku, ali dešavalo se da nisam govorio srpski i po nekoliko godina. Dakle iako mogu da razgovaram na srpskom, ne pada mi na pamet da na njemu pišem. Moje prve pesme su na engleskom objavljene 1959. godine, i na samom početku, dok bih pisao na engleskom, u glavi bi mi ponekad došla neka srpska reč. Ali, to je bilo davno. Prevodio sam sa srpskog, i još uvek prevodim, preveo sam recimo Novicu Tadića, Radmilu Lazić, kao i mnoge starije pesnike, ali kad pišem, mislim, razmišljam, srpski jezik više nije prisutan. Posle pedeset tri godine to je nekako i logično.

Kada ste ovaj put došli u Srbiju, dočekani ste kao zvezda. Prvi intervju ste dali u taksiju na putu sa aerodroma, držite predavanja, ima vas na naslovnim stranama svih novina. Da li vam je to neobično?

Da, čudim se. Nisam neko ko hoće i želi da bude zvezda, pa i ne živim tako. Ovo je u redu, jer traje nekoliko dana. Ali kad te sačekaju kao zvezdu onda očekuju od tebe da kažeš nešto strašno pametno o stvarima o kojima je jako teško reći nešto pametno. Pa čak i da čovek govori satima, i da je mnogo pametniji nego što sam ja – "daj rešenje za Kosovo", "reci kako će Amerika opet da voli Srbiju" (smeh).

Gledajući sve te napise, pomislio sam da ova zemlja možda i nije tako loša, ako neko kao Čarls Simić može da postane zvezda.

A možda su mnogi zaboravili šta sam ja govorio svih ovih godina protiv srpskog nacionalizma. Kada je sve ono ludilo krenulo, devedesete, sećam se da su me zvali sa radija, sa pitanjima šta mislim o Miloševiću, o ovom, o onom. Obično su zvali oko dva ujutru, zbog vremenske razlike, i ja onda onako bunovan svojim zarđalim srpskim kažem šta sam mislio, da on treba da se sruši, i onda su sledile reakcije da taj Simić i nije Srbin, da sam ja iz takve i takve familije... Kakve gluposti! Niko me u životu nije više nervirao nego familija, neki moji ujaci i tetke, zbog njih mi je dolazilo da se zatrčim glavom u zid. E, isto tako sam se osećao slušajući onakve reakcije iz Srbije. A zatim, često sam u to vreme putovao u Pariz, obično sam išao na ručak sa Batom Mihajlovićem i upoznao sam tu srpsku koloniju u Parizu. I onda je bilo: "Ti ništa ne razumeš, Čarli, mi moramo da se odvojimo od njih, više nikad s njima..." Ja kažem da to ne može mirno da se uradi kad su narodi pomešani... Dosadno je ponavljati sve te priče o ratu. Ipak, za mene je to bilo veoma interesantno doba, pažljivo sam pratio šta se dešava, ali do kraja nisam verovao da će stvari otići tako daleko. I to me je navelo da se zapitam šta je to narod, nacija, politika, predsednik, istorija... pisao sam dosta o tome. Naravno, isto tako me je nerviralo kako su tu priču prosuli na Zapadu, te kako su Srbi zli i da su za sve krivi, te kako su ovi ostali divni ljudi i demokrati, onako uprošćeno. Sve me je to privuklo bliže ovoj sredini nego što sam očekivao. S druge strane, niko se ne seća šta sam tada govorio, šta je govorio pokojni Stojan Cerović i mnogi drugi pametni ljudi.

Ta kultura zaborava koju ste pomenuli je jako prisutna ovde, ali to otvara jedno mnogo šire pitanje. Jedna vaša zbirka se zove Protiv zaborava.

Pa isto je tako u Americi, gde se niko nikad ne seća ni šta je bilo pre dve-tri godine. Možda je ceo moderni svet takav. Fantastično je koliko Srbija iz onih godina nekako liči na današnju Ameriku. Na primer, ta ideja da se golom silom mogu rešiti svi problemi. Kažu mi: "Čarli, ne znaš ti njih, oni samo silu razumeju." A ja se mislim: "Gde sam li to već negde čuo?". (smeh)

U jednom ranijem intervjuu ste rekli da je poezija za vas pre svega odbrana od tih kolektivnih blokova kojima nas neprestano zasipaju.

Jeste, poezija je odbrana individualnosti. To je način da se čovek brani od svega, od svog plemena, porodice, religije... Pesnici su uvek bili po strani, a poezija je jedino mesto gde čovek može da kaže: "Slušajte, sve je to lepo, svi ti vaši istorijski planovi itd., ali ja imam svoj život. Tu sam sâm, i pokušavam da razumem ove zvezde, ovu ženu koju volim, moj grad, bašticu oko koje ima posla... Za mene je ideja nacionalnog pesnika potpuno neshvatljiva, čak i kad uzmete nekoga poput Volta Vitmena. Njega su sedamdeset godina posle smrti proglasili za nacionalnog pesnika, i on sam je želeo to da bude, ali kad čovek pogleda, Vitman je sve vreme pisao o sebi.

Da, ali vi ste i pored izrazito individualističkog stava izuzetno angažovani. Reagujete na političke događaje, potpisujete peticije, držite predavanja...

Tako je, ali uvek samo u lično ime. Ja sam se uvek instinktivno plašio kolektiviteta, možda zato što sam odrastao u komunizmu. Ono, pesnici, radnici, omladina, mora, hoće, treba... Cela familija mi je takva, svi su bili anarhisti i pomalo avanturisti. Nisu baš rado prihvatali nacionalne i ostale svetinje, i to mora da je ostavilo traga na meni. S druge strane, čovek prosto nekad mora nešto da kaže, zarad sopstvene duše, makar bio svestan da to ništa neće promeniti. Kada se desi nepravda, to mora da se kaže. Odbrana nacije ne može da bude opravdanje za zločin. Na neki način, ono što se desilo u Jugoslaviji primoralo me je da razmislim o tim stvarima, da se zapitam odakle to dolazi...

Je li vam tako pripremljenom lakše da se suočite sa sličnim kolektivističkim fenomenima u Americi, sad kad je krenulo u tom pravcu?

Nije lakše. Ludost nikad nije laka, pogotovo kad se ponavlja.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top