"Sestro, izvadite sve rezultate koji su mi potrebni zatim pacijenta odvedite na magnetnu. Kada odrade to, dovedite ga ponovo u moju kancelariju i potrudite se da ne čekam rezultate kao prošli put" hladno i bez trunke emocija Đorđe se obrati devojci koja je bila u susednoj prostoriji. Aleksandar ustade i bez reči krete sa njom.
"Dobar je gospodin doktor, sve je palo na njegova leđa", prokomentarisa devojka, pravdajući se više sebi nego Aleksandru. Nije joj odgovorio ništa. Osoblje koje ga je primilo brzo i efikasno je završilo pretrage a sestra ga je ispratila u doktorovu kancelariju uz opasku da će rezultati biti gotovi najdalje za sat vremena.
" Urologija nije bila moj prvi izbor za specijalizaciju ali ono što sam želeo da budem je bilo rezervisano za mamine i tatine sinove. Mislio sam da će moj prosek biti dovoljan ali nije. Tada su me gurnuli u vatru. Većina starijih doktora je imala svoje privatne prakse a ostatak je očajnički želeo da ode u inostranstvo. U prvom momentu mi nisu verovali. Mislili su da sam lud jer ko sa mojim prosekom sedi u ovoj ruševini od zgrade. Kada sam im izneo svoje planove, polovina se smejala a druga se krstila. Onda su polako počeli da veruju. Došla im bogom dana budala koja će prihvatati sve. I vezana dežurstva i slučajeve od kojih su svi digli ruke. Budala koja će svoj lični život podrediti profesiji, bar tako sam ja mislio ali nije bilo tako. Ja sam im služio samo kao mazga koja će da im služi da mogu da uzimaju pare na privatnim klinikama a meni dovode pacijente da ih lečim ili da mogu da idu po simpozijumima posle kojih su obično donosili neke nove neproverene lekove kojima sam trebao da napravim čudo. Ja sam sve uspevao jer sam ponavljao u sebi Kenedijeve reči koje sam od vas prvi put čuo "Ne pitaj šta domovina može da učini za tebe već se zapitaj šta ti možeš da učiniš za nju". I uspeo sam, napravio sam od ove bolnice koliko toliko pristojnu ustanovu. Izborio se da ne lečim više štapom i kanapom, da mi sestre i pomoćno osoblje imaju pristojne plate ali gle čuda kad god sam trebao da napredujem uvek je to bio neko nečiji, preči od mene a meni su ostajala tešenja da se zna ko je duša ove bolnice i da će sledeći put nepravda biti sigurno ispravljena. Stariji sam od Esme pet godina a nemam ni kučeta ni mačeta. Nemam ni ženu ni ljubavnicu, ma nemam ni ljubavnika. O prijateljima ni da ne govorim. Misliš da ne znam šta se pričalo na godišnjicama matura, na kojima nisam prisustvovao? E pa znam. Govorilo se da sam toliko uzleteo da ne želim da se mešam sa Varošanima a ja sam za to vreme sedeo ovde pokušavajući da nekom jadniku spasim glavu, da izbegnem stavljanje kesa ili sam spavao mrtvim snom, većim delom ne znajući koji je dan a ne koliko ima sati. Za to si ti kriv Aleksandre, ti si u mene usadio humanizam. Ne gledaj me tako, nisi mi pomogao. Ubio si me. Gledam te sada i pokušavam da te mrzim ali ni to ne mogu. Proklet bio. " završi doktor a u tom času ušla je i sestra, bez reči ostavila rezultate pokraj doktora i izašla. Aleksandar je i dalje ćutao, nijedan odgovor nije bio dovoljno dobar za ovoliku tugu. Tišinu prekide doktor Đorđe.
" Imaš rak Aleksandre, trebalo bi da uradiš biopsiju jer tako protokol kaže ali ćemo je izbeći. Trenutno nemam dovoljno lokalne anestezije da bih je trošio na tebe a i da te poštedim poniženja koju nosi vađenjw uzoraka prostate. U ponedeljak se javi na prijemno a u utorak si na programu. Radićemo laparaskopiju. Sad možeš da ideš kući, svojima" završi doktor
"Dobar je gospodin doktor, sve je palo na njegova leđa", prokomentarisa devojka, pravdajući se više sebi nego Aleksandru. Nije joj odgovorio ništa. Osoblje koje ga je primilo brzo i efikasno je završilo pretrage a sestra ga je ispratila u doktorovu kancelariju uz opasku da će rezultati biti gotovi najdalje za sat vremena.
" Urologija nije bila moj prvi izbor za specijalizaciju ali ono što sam želeo da budem je bilo rezervisano za mamine i tatine sinove. Mislio sam da će moj prosek biti dovoljan ali nije. Tada su me gurnuli u vatru. Većina starijih doktora je imala svoje privatne prakse a ostatak je očajnički želeo da ode u inostranstvo. U prvom momentu mi nisu verovali. Mislili su da sam lud jer ko sa mojim prosekom sedi u ovoj ruševini od zgrade. Kada sam im izneo svoje planove, polovina se smejala a druga se krstila. Onda su polako počeli da veruju. Došla im bogom dana budala koja će prihvatati sve. I vezana dežurstva i slučajeve od kojih su svi digli ruke. Budala koja će svoj lični život podrediti profesiji, bar tako sam ja mislio ali nije bilo tako. Ja sam im služio samo kao mazga koja će da im služi da mogu da uzimaju pare na privatnim klinikama a meni dovode pacijente da ih lečim ili da mogu da idu po simpozijumima posle kojih su obično donosili neke nove neproverene lekove kojima sam trebao da napravim čudo. Ja sam sve uspevao jer sam ponavljao u sebi Kenedijeve reči koje sam od vas prvi put čuo "Ne pitaj šta domovina može da učini za tebe već se zapitaj šta ti možeš da učiniš za nju". I uspeo sam, napravio sam od ove bolnice koliko toliko pristojnu ustanovu. Izborio se da ne lečim više štapom i kanapom, da mi sestre i pomoćno osoblje imaju pristojne plate ali gle čuda kad god sam trebao da napredujem uvek je to bio neko nečiji, preči od mene a meni su ostajala tešenja da se zna ko je duša ove bolnice i da će sledeći put nepravda biti sigurno ispravljena. Stariji sam od Esme pet godina a nemam ni kučeta ni mačeta. Nemam ni ženu ni ljubavnicu, ma nemam ni ljubavnika. O prijateljima ni da ne govorim. Misliš da ne znam šta se pričalo na godišnjicama matura, na kojima nisam prisustvovao? E pa znam. Govorilo se da sam toliko uzleteo da ne želim da se mešam sa Varošanima a ja sam za to vreme sedeo ovde pokušavajući da nekom jadniku spasim glavu, da izbegnem stavljanje kesa ili sam spavao mrtvim snom, većim delom ne znajući koji je dan a ne koliko ima sati. Za to si ti kriv Aleksandre, ti si u mene usadio humanizam. Ne gledaj me tako, nisi mi pomogao. Ubio si me. Gledam te sada i pokušavam da te mrzim ali ni to ne mogu. Proklet bio. " završi doktor a u tom času ušla je i sestra, bez reči ostavila rezultate pokraj doktora i izašla. Aleksandar je i dalje ćutao, nijedan odgovor nije bio dovoljno dobar za ovoliku tugu. Tišinu prekide doktor Đorđe.
" Imaš rak Aleksandre, trebalo bi da uradiš biopsiju jer tako protokol kaže ali ćemo je izbeći. Trenutno nemam dovoljno lokalne anestezije da bih je trošio na tebe a i da te poštedim poniženja koju nosi vađenjw uzoraka prostate. U ponedeljak se javi na prijemno a u utorak si na programu. Radićemo laparaskopiju. Sad možeš da ideš kući, svojima" završi doktor