„Telesa što se plavim nebom roje
Za njih neki misle da sudbinu nam kroje
Ne pitaj ih ništa, razuma se drži
I ona izvan sebe kreću se i stoje.“ (Omar Hajjam)
Bilo je to one godine kada mi je odbijen zahtev za izradu natalne karte.
„Neke stvari su ovde nejasne, a mnoge upravo zastrašujuće. Idite lepo kući“, rekla je dežurna astrološkinja u poliklinici Paster
. Nije mi pomagalo ni osnovno ni dopunsko osiguranje; astrološka služba je u tom pogledu posve autonomna, imaju pravo odbiti svakog pacijenta, čak i bez obrazloženja; država je, istina, dopustila primenu alternativnih metoda u okviru bolničkog sistema, ali u poslove alternativnih lečnika nije se željela mešati, tako da je astrologija u zdravstvenom sistemu zauzimala onakav položaj kakav je u školskom imala veronauka.
Tužan sam izašao iz jedne od bolničkih zgrada poliklinike Paster - nikako ne na onaj ulaz kroz koji sam ušao u kompleks, jer tako nešto je i dan-danas arhitektonski nemoguće! - tužan, u vedru prolećnu noć. Poliklinika je na brdu, malo izvan je proplanak istoga; osvetljenje je prilično šturo pa su se lepo videle zvezde i ostala nebeska gamad... Meni, meni su odbili da naprave natalnu kartu!, grizao sam se. Sve te silne zvezde nadohvat moje ruke (samo da mi je duža za prst ili dva!) krojile su mi sudbinu, a ja nisam znao kako i kamo to vodi. Naravno, mogao sam se obratiti nekom od brojnih privatnika, ali cena koštanja izrade natalne karte kod privatnika bila je ne astrološka već upravo astronomska!
I tada, te tople aprilske noći odlučio sam postati astrolog, kako bih samome sebi mogao očitati sudbinu i, na kraju krajeva, otpočeti s normalnim životom.
Naravno, nisam uspeo. Ocene iz srednje bile su mi toliko slabe da su nadležni govorkali o neslužbenom rekordu.
„Za službeni ćete se još morati pomučiti!“, rekla je službenica s retro frizurom kikoćući se, kao da bih zaista mogao imati priliku da još malo pokvarim ocene, jer sam srednju već davno bio završio, razumete u čemu je štos?
Odlučih pokušati u Pasteru još jedanput, pa šta bude. Bilo je to u ranu jesen, kad livade i grmove pokrije sablasna paučina i nema šanse da me u to doba odvuku u prirodu. Tog, „još jednog puta“, kako sam se izrazio, zapeo sam već na prijemnom šalteru. Službenica me (opet!) upitala jesam li oženjen.
„Zar je malo ljubavi u ovom našem surovom svetu?“, odgovorio sam.
„Molim?“
„Mislim, šta? Pa sklapanje braka i nije neko čudo, zar ne?“
„Samo mi odgovorite na pitanje: Jeste li oženjeni?“
„Znate, moji su bili nezgodni, pa sam se zainatio...“
Službeničina ličnost već joj se prelevala preko ruba živaca, kad je u prijemnu sobu ušao dežurni lečnik u skafanderu od glave do pete:
„Gospođe i gospodo, građani Republike Srbije i mogući gosti iz inostranstva! Obaveštavamo vas da se područje 100%-tnog delovanja placebo efekta upravo proširilo na celu zgradu. ponavljam, zahvaćeno je i područje prijemne sobe. Zaustavite disanje, zatvorite usta, zatvorite oči, začepite uši, ograničite taktilne kontakte i napustite prijemnu sobu u tišini i redu. Ponavljam, svako paničarenje može biti kobno. Svaki pogled, udisaj, šum može na organizam delovati poput leka. Nije svaki lek za svakoga. Ponavljam, napustite prijemnu sobu u redu i tišini. Područje 100%-tnog delovanja placebo...“
Uradio sam kako je lečnik u skafanderu rekao i sav bezosećajan počeo tražiti izlaz. I na najmanji predosećaj dodira nekog drugog tela ili predmeta uvijao bih se u stranu i tako migoljio prema izlazu, kao riba usred savršeno nenavođenog jata.
No imao sam peh: onako nervozan jezikom sam krenuo iščačkati komadić jutrošnjeg bureka koji mi je zapeo između dva kutnjaka. Zaboravio sam da placebo efekt važi i za taj komadić, da još uvek nije postao integralni deo mog slavnog organizma.
Šta da vam kažem, iščačkao sam ga svojim veštim, palucavim jezikom, progutao ga, i šta da vam kažem: bio sam izlečen tog istog momenta.
Za njih neki misle da sudbinu nam kroje
Ne pitaj ih ništa, razuma se drži
I ona izvan sebe kreću se i stoje.“ (Omar Hajjam)
Bilo je to one godine kada mi je odbijen zahtev za izradu natalne karte.
„Neke stvari su ovde nejasne, a mnoge upravo zastrašujuće. Idite lepo kući“, rekla je dežurna astrološkinja u poliklinici Paster
. Nije mi pomagalo ni osnovno ni dopunsko osiguranje; astrološka služba je u tom pogledu posve autonomna, imaju pravo odbiti svakog pacijenta, čak i bez obrazloženja; država je, istina, dopustila primenu alternativnih metoda u okviru bolničkog sistema, ali u poslove alternativnih lečnika nije se željela mešati, tako da je astrologija u zdravstvenom sistemu zauzimala onakav položaj kakav je u školskom imala veronauka.
Tužan sam izašao iz jedne od bolničkih zgrada poliklinike Paster - nikako ne na onaj ulaz kroz koji sam ušao u kompleks, jer tako nešto je i dan-danas arhitektonski nemoguće! - tužan, u vedru prolećnu noć. Poliklinika je na brdu, malo izvan je proplanak istoga; osvetljenje je prilično šturo pa su se lepo videle zvezde i ostala nebeska gamad... Meni, meni su odbili da naprave natalnu kartu!, grizao sam se. Sve te silne zvezde nadohvat moje ruke (samo da mi je duža za prst ili dva!) krojile su mi sudbinu, a ja nisam znao kako i kamo to vodi. Naravno, mogao sam se obratiti nekom od brojnih privatnika, ali cena koštanja izrade natalne karte kod privatnika bila je ne astrološka već upravo astronomska!
I tada, te tople aprilske noći odlučio sam postati astrolog, kako bih samome sebi mogao očitati sudbinu i, na kraju krajeva, otpočeti s normalnim životom.
Naravno, nisam uspeo. Ocene iz srednje bile su mi toliko slabe da su nadležni govorkali o neslužbenom rekordu.
„Za službeni ćete se još morati pomučiti!“, rekla je službenica s retro frizurom kikoćući se, kao da bih zaista mogao imati priliku da još malo pokvarim ocene, jer sam srednju već davno bio završio, razumete u čemu je štos?
Odlučih pokušati u Pasteru još jedanput, pa šta bude. Bilo je to u ranu jesen, kad livade i grmove pokrije sablasna paučina i nema šanse da me u to doba odvuku u prirodu. Tog, „još jednog puta“, kako sam se izrazio, zapeo sam već na prijemnom šalteru. Službenica me (opet!) upitala jesam li oženjen.
„Zar je malo ljubavi u ovom našem surovom svetu?“, odgovorio sam.
„Molim?“
„Mislim, šta? Pa sklapanje braka i nije neko čudo, zar ne?“
„Samo mi odgovorite na pitanje: Jeste li oženjeni?“
„Znate, moji su bili nezgodni, pa sam se zainatio...“
Službeničina ličnost već joj se prelevala preko ruba živaca, kad je u prijemnu sobu ušao dežurni lečnik u skafanderu od glave do pete:
„Gospođe i gospodo, građani Republike Srbije i mogući gosti iz inostranstva! Obaveštavamo vas da se područje 100%-tnog delovanja placebo efekta upravo proširilo na celu zgradu. ponavljam, zahvaćeno je i područje prijemne sobe. Zaustavite disanje, zatvorite usta, zatvorite oči, začepite uši, ograničite taktilne kontakte i napustite prijemnu sobu u tišini i redu. Ponavljam, svako paničarenje može biti kobno. Svaki pogled, udisaj, šum može na organizam delovati poput leka. Nije svaki lek za svakoga. Ponavljam, napustite prijemnu sobu u redu i tišini. Područje 100%-tnog delovanja placebo...“
Uradio sam kako je lečnik u skafanderu rekao i sav bezosećajan počeo tražiti izlaz. I na najmanji predosećaj dodira nekog drugog tela ili predmeta uvijao bih se u stranu i tako migoljio prema izlazu, kao riba usred savršeno nenavođenog jata.
No imao sam peh: onako nervozan jezikom sam krenuo iščačkati komadić jutrošnjeg bureka koji mi je zapeo između dva kutnjaka. Zaboravio sam da placebo efekt važi i za taj komadić, da još uvek nije postao integralni deo mog slavnog organizma.
Šta da vam kažem, iščačkao sam ga svojim veštim, palucavim jezikom, progutao ga, i šta da vam kažem: bio sam izlečen tog istog momenta.
