Jedna zima u Beogradu. Jaka, puna snega. Nigde nikog na ulicama jer košava duva li duva već treći dan. Ledeno, belo, sve se cakli. Preko snega se uhvatila sjajna kora. Na čkiljavom svetlu uličnih lampi sija kao srebro.
Sedimo u njegovoj podstanarskoj sobi. Nema više para za izlaske, Potrošilo se na kafane, na muziku, prethodnih dana. Tek samo nam klikne da odemo negde . Sedamo u njegova kola I polazimo. Bez obaveza, bez sata bez rasporeda. Divno vreme. A imao je bogami baš dobru platu. Takva firma. Kad ima, ima, kad nema, onda nema. Svejedno, uživali smo u oba slučaja. I tako do sledeće plate. Ništa nam nije smetalo da ostanemo u njegovoj sobi uz viršle, jogurt I kikiriki. Bile su nam jednako drage te večeri kao I one sa društvom u restoranu, uz muziku I igru, ili u bioskopu, ili na predstavi. Čak ni kola te večeri nije imao jer su završila kod majstora. Rekao je da se ne vidimo tada jer nema čime da me doveze od mene do njega I da me vrati kući. Rekoh da ću doći autobusom. Na njegovo insistiranje obećah da ću se dobro obući. Provedosmo divno veče. Dodje vreme da se vratim domu. Ne izlazi se ni meni ni njemu. Stegao ovaj mraz pa ne pušta. Obuče on neku bundu, ogromna, teška ali topla. Zato štoje kao tuč on je ne nosi, kaže, a I šta će mu kad svuda ide kolima. Ipak je sada obukao.
Napokon izadjosmo. Nogu pred nogu do autobuske stanice po klizavoj strmoj ulici. Smejemo se svojoj trpavosti. Odzvanja smeh po pustim ledenim ulicama, prkosi tišini. Naši crveni obrazi nasuprom tami noći. Dah iz naši usta topi hladnoću ove zimske večeri.
Stigosmo smejući se do autobuke stanice. Čekamo, pričamo, ljubimo se u obraze da nam usne ne ispucaju. Autobusa nema. Nema ni jednog. Bar neki da naidje pa da odemo do negde. Već mi postaje hladno. On bez reči otkopčava bundu I privuče me sebi. Zaklopi krajeve bunde Savi ruke oko mene. Utonula sam u njegovu toplotu, u toplotu bunde, Moja ledja su okrenuta njemu. Zna da lice mora da mi bude slobodno da gledam napred I dišem. Zna da ne volim prejake zagrljaje jer posle pet sekundi imam osećaj da sam u klopci. Ja sam kao led hladna a on je kao vatra. Prosto isijava toplotu. Jedva da mi glava viri iz okovratnika bunde. Iz daljine izgleda da debeli čovek stoji sam I čeka. Jedino četvoro nogu ispod krajeva bunde ukazuju da tu stanuje još neko.Stojimo tako jedno u drugom u ogromnoj toploj bundi na beogradskoj košavi u ledenom mraku. Sigurna, ušuškana, u toplom, sita I napita ljubavi. On greje mene, ja grejem njega. Što se nas tiče autobus nije ni morao da dodje.
Ipak stiže drndajući I brekćući. Izvlačim se iz njega.Udjosmo. Insistira da ide I on, da me otprati do ulaznih vrata. Molim ga da se vrati u toplu sobu ali on ulazi u bus. “Otpratiću te, kao kada idemo kolima. Vratiću se busom. Ovako sam miran” govori I seda kraj mene.
Sedimo u njegovoj podstanarskoj sobi. Nema više para za izlaske, Potrošilo se na kafane, na muziku, prethodnih dana. Tek samo nam klikne da odemo negde . Sedamo u njegova kola I polazimo. Bez obaveza, bez sata bez rasporeda. Divno vreme. A imao je bogami baš dobru platu. Takva firma. Kad ima, ima, kad nema, onda nema. Svejedno, uživali smo u oba slučaja. I tako do sledeće plate. Ništa nam nije smetalo da ostanemo u njegovoj sobi uz viršle, jogurt I kikiriki. Bile su nam jednako drage te večeri kao I one sa društvom u restoranu, uz muziku I igru, ili u bioskopu, ili na predstavi. Čak ni kola te večeri nije imao jer su završila kod majstora. Rekao je da se ne vidimo tada jer nema čime da me doveze od mene do njega I da me vrati kući. Rekoh da ću doći autobusom. Na njegovo insistiranje obećah da ću se dobro obući. Provedosmo divno veče. Dodje vreme da se vratim domu. Ne izlazi se ni meni ni njemu. Stegao ovaj mraz pa ne pušta. Obuče on neku bundu, ogromna, teška ali topla. Zato štoje kao tuč on je ne nosi, kaže, a I šta će mu kad svuda ide kolima. Ipak je sada obukao.
Napokon izadjosmo. Nogu pred nogu do autobuske stanice po klizavoj strmoj ulici. Smejemo se svojoj trpavosti. Odzvanja smeh po pustim ledenim ulicama, prkosi tišini. Naši crveni obrazi nasuprom tami noći. Dah iz naši usta topi hladnoću ove zimske večeri.
Stigosmo smejući se do autobuke stanice. Čekamo, pričamo, ljubimo se u obraze da nam usne ne ispucaju. Autobusa nema. Nema ni jednog. Bar neki da naidje pa da odemo do negde. Već mi postaje hladno. On bez reči otkopčava bundu I privuče me sebi. Zaklopi krajeve bunde Savi ruke oko mene. Utonula sam u njegovu toplotu, u toplotu bunde, Moja ledja su okrenuta njemu. Zna da lice mora da mi bude slobodno da gledam napred I dišem. Zna da ne volim prejake zagrljaje jer posle pet sekundi imam osećaj da sam u klopci. Ja sam kao led hladna a on je kao vatra. Prosto isijava toplotu. Jedva da mi glava viri iz okovratnika bunde. Iz daljine izgleda da debeli čovek stoji sam I čeka. Jedino četvoro nogu ispod krajeva bunde ukazuju da tu stanuje još neko.Stojimo tako jedno u drugom u ogromnoj toploj bundi na beogradskoj košavi u ledenom mraku. Sigurna, ušuškana, u toplom, sita I napita ljubavi. On greje mene, ja grejem njega. Što se nas tiče autobus nije ni morao da dodje.
Ipak stiže drndajući I brekćući. Izvlačim se iz njega.Udjosmo. Insistira da ide I on, da me otprati do ulaznih vrata. Molim ga da se vrati u toplu sobu ali on ulazi u bus. “Otpratiću te, kao kada idemo kolima. Vratiću se busom. Ovako sam miran” govori I seda kraj mene.
