Regionalno pozorište Novi Pazar izvelo je 5. decembra u Bitef teatru u Beogradu predstavu “Bruklin i mačke u kontejnerima”
prema tekstu Vide Davidović o traumatičnom sećanju devojčice iz malog grada u Bosni i Hercegovini, u režiji Jelene Bogavac,
koja temu prebacuje sa ličnog na kolektivni plan.
Komad je nastao kao “pokušaj da se rekonstruiše jedno lično sećanje koje se otima, opire i potiskuje, traumatsko sećanje koje
leprša po glavi jedne devojčice i ostaje neimenovano i osporeno, zaključano u jednom malom gradu u Bosni i Hercegovini –
gradu koji sa sobom vuče u ekstazu i ponor istovremeno”, navedeno je u najavi predstave
Izvedbena verzija tog teksta prebacuje lični na kolektivni plan, tako da trauma devojčice postaje “kolektivna trauma društva,
mutnih međuljudskih odnosa i propalih odnosa u mestima koja ‘čine ljudi’ (a pitanje je i šta se dešava kad ljudi prestanu to da budu)”.
Smešteni u dobro poznatu kafanu i u krug starih prijatelja, junaci preispituju zajedničkim sredstvima sećanja, strahove i očekivanja,
velike ljubavi i male smrti. U jednom trenutku opraštaju. U jednom trenutku ne zaboravljaju. Mrze i vole...
Jelena Bogavac je slikovito opisala predstavu, premijerno izvedenu u Novom Pazaru u maju ove godine:
“Ljubavna priča o silovanju.
O tome kako je jedna devojčica rekla ne i pristala na sve.
Kako je posle razbila izlog kafane koferom i pobegla.
O tome kako je jedno izvini rečeno prekasno.
O tom jednom mnogo zgodnom tipu koga je alkohol razvalio.
Koji je klasičan siledžija mekog srca i nesrećnog detinjstva.
Priča o tome kako su se to dvoje užasno voleli.
Baš užasno.
O tome kako jedna mama pije a jedan tata se bije.
O noći u kojoj su se neki ljudi napili u kafani i sećali mladosti.
Noći kad su popili sve što je bilo u kafani, na crtu iz mladosti
i sutra nisu platili ništa.
Jer je račun bio preveliki.
O toj ženi isto, što drži već godinama tu kafanu i veliki je laf
– zaboravlja dugove.
Ona mnogo dobro peva ima dobre noge i dobra je ko lebac
– kad joj prekipi psuje, posle pije, posle plače, posle se
našminka.
I o tom njenom ‘dečku’ od pedeset godina koga lebom hrani.
Koji je bio dobar dasa pravi šmeker al sad je dosta propao.
Al njih dvoje su nokat i meso, pravi par.
Grebu se pa se maze kao neke mačketine.
Iz kontejnera.
Priča o tome kako je jedna beba prespavala noć u kafani u
kolicima naslonjenim na zvučnik.
Kako su treštali narodnjaci dok su mama i tata slavili petnaest
godina mature.
O toj noći koje se beba neće sećati naravno, bila je mala.
I bolje jer, te noći mama joj je pila leksilijume i votku, igrala na
stolu i dobila šamar od tate.
Tata se tolko kažu napio da nije mogla da utera kolica sa bebom
u stan, nije otišao ujutru ni na džoging ni na posao
– dan mu je potpuno pukao i bio je mamuran.
Zvuči poznato?
Vestern o traumi za poneti.
Melodrama o bolu strpanom u kofer.
Tragedija jednog duboko istraumiranog društva”.
Uloge igraju: Rifat Rifatović, Ema Muratović, Dušan Živanić,
Kristina Jevtović, Lemana Bećirović Binjoš i Haris Šećerović.
