РЕЧ РЕДИТЕЉА
Мјузикли су на својим почецима били колекција вицева и песама која је била лабаво повезана у причу. Први мјузикли су мешали утицај европске оперете и америчке „слободно котрљајуће“ џез комедије. Иако они данас изгледају наивни у причи и плошни у ликовима, они су својим успесима утицали на развој овог жанра.Био је то пионирски посао испричати причу кроз музику. Чак и савремени мјузикли имају „танке“ приче које су већ од раније познате публици: Фантом је Лепотица и звер, Евита је Пепељуга која је отишла у погрешном смеру. Сви знају како ће се завршити Исус Христ Суперстар, као што нам је познат и крај филма Титаник. Успех ових дела лежи превасходно у оригиналном поступку којим је испричена прича.
Kад Човек из музичке комедије Бродвејске враголије позива да се маштом вратимо у 1928. годину, он разоткрива и механизме овог жанра поредећи га са порнографијом: „Порнографија се не гледа због приче. Баш као и мјузикл. На крају крајева, оно што нам је у мјузиклу стварно узбудљиво јесу талентовани људи који дају све од себе да нама у публици буде забавно.“
Постоји нека врста хијерархије у уметности по којој се о оперети и мјузиклу говори као о другоразредној уметности, док су Верди и Моцарт прворазредна уметност. Најбољу одбрану популарних жанрова дао је критичар Тајмса који је за писца фарси Реја Kунија рекао да је „парњак са Хамлетом“, зато што „било шта да уметност јесте, све док је она од најбоље врсте и истинитости у ономе што настоји да учини, то је величанствено дело уметности“.
Заједно са екипом изврсних сарадника и талентованим ансамблом настојимо да Бродвејске враголије доведемо до глумачког, певачког и плесног стандарда који представља гаранцију квалитета. Уколико је поставка дела тачна, онда је оправдан и одлазак у позориште.
Добро дошли на Бродвејске враголије!
Небојша Брадић
