U gustome mraku obasjan zracima belim,
Nespretno kročih blizu tužnoga kraja,
Nespokoj tame gušim nadama smelim,
Koje trenutak gorčine u ništavilu spaja.
Večni plamen strasti greje dušu ludu,
Topim se u igrama izgubljenih seni,
Zraci lepših dana negde rasejani budu,
Dok nežni vihor prošlog dopire ka meni.
U roju mnogih patnji delić sveta gori,
U nespokojnoj duši budeći oluju,
Negde u daljini glas se strašan ori,
U praznini mraka gromovi se čuju.
Gledam pučinu tužnu, gde mi odrazi gore,
Nespokojna duša kroz oluju besciljno leti,
Bojažljivo gledam pobesnelo more,
Talasi me vraćaju nekad pogasloj seti.
Harmonično se stapam sa tonovima buke,
Sa besmislom bednim što u buri cveta,
Ja, strpljivi moranar, branilac luke,
Ka kojoj plovim, ivicama sveta.
U moru života na lošem sam brodu,
Turobna pečal nadolazi meni,
Sa poslednjim dahom tonem u vodu,
U ništavilu gubim preostale seni.
Misao jednu u drvenu urezah koru,
U talasima bure životu raznanah sliku,
A sad očajno plivam po nemirnom moru,
Bežeći od tame ka svom svetioniku.
Nespretno kročih blizu tužnoga kraja,
Nespokoj tame gušim nadama smelim,
Koje trenutak gorčine u ništavilu spaja.
Večni plamen strasti greje dušu ludu,
Topim se u igrama izgubljenih seni,
Zraci lepših dana negde rasejani budu,
Dok nežni vihor prošlog dopire ka meni.
U roju mnogih patnji delić sveta gori,
U nespokojnoj duši budeći oluju,
Negde u daljini glas se strašan ori,
U praznini mraka gromovi se čuju.
Gledam pučinu tužnu, gde mi odrazi gore,
Nespokojna duša kroz oluju besciljno leti,
Bojažljivo gledam pobesnelo more,
Talasi me vraćaju nekad pogasloj seti.
Harmonično se stapam sa tonovima buke,
Sa besmislom bednim što u buri cveta,
Ja, strpljivi moranar, branilac luke,
Ka kojoj plovim, ivicama sveta.
U moru života na lošem sam brodu,
Turobna pečal nadolazi meni,
Sa poslednjim dahom tonem u vodu,
U ništavilu gubim preostale seni.
Misao jednu u drvenu urezah koru,
U talasima bure životu raznanah sliku,
A sad očajno plivam po nemirnom moru,
Bežeći od tame ka svom svetioniku.
U gustome mraku obasjan zracima belim,
Večni plamen strasti greje dušu ludu,
Nespretno kročih blizu tužnoga kraja,
Nespokoj tame gušim nadama smelim,
Koje trenutak gorčine u ništavilu spaja.
Večni plamen strasti greje dušu ludu,
Topim se u igrama izgubljenih seni,
Zraci lepših dana negde rasejani budu,
Dok nežni vihor prošlog dopire ka meni.
U roju mnogih patnji delić sveta gori,
U nespokojnoj duši budeći oluju,
Negde u daljini glas se strašan ori,
U praznini mraka gromovi se čuju.
Gledam pučinu tužnu, gde mi odrazi gore,
Nespokojna duša kroz oluju besciljno leti,
Bojažljivo gledam pobesnelo more,
Talasi me vraćaju nekad pogasloj seti.
Harmonično se stapam sa tonovima buke,
Sa besmislom bednim što u buri cveta,
Ja, strpljivi moranar, branilac luke,
Ka kojoj plovim, ivicama sveta.
U moru života na lošem sam brodu,
Turobna pečal nadolazi meni,
Sa poslednjim dahom tonem u vodu,
U ništavilu gubim preostale seni.
Misao jednu u drvenu urezah koru,
U talasima bure životu raznanah sliku,
A sad očajno plivam po nemirnom moru,
Bežeći od tame ka svom svetioniku.
.
.
