Britansko alternativno pozorište

[Sensei]

Alternativno pozorište u Velikoj Britaniji 70-tih

Veći deo 20. veka odlaska u pozorište bila je suštinski aktivnost srednje klase. Većina predstava bila je srednje klase u prirodi, obuhvatajući vrednosti srednje klase koje su se dopale publici srednje klase. Nije iznenađenje da su glumci koji su učestvovali bili iz sličnog okruženja.

Međutim, do sredine sedamdesetih godina prošlog veka, preko 200 putujućih pozorišnih grupa je oformljeno širom Velike Britanije. Oni su bili puni glumaca i reditelja koji su odbacili ekskluzivnu i tradicionalnu kompoziciju britanskog pozorišta. Ovom anti-pozorišno-establišment pokretu na kraju treba zahvaliti na pojavljivanju 'Fringe' koji je i danas toliko popularan.

 

[Sensei]

Koja je bila sila koja stoji iza pojave ovog pokreta i kako je promenio lice britanskog pozorišta kakvog danas poznajemo?

Brajan Riks Farsa
S leva na desno: glumci Terens Aleksander, Sali Harison, Džejn Dauns i Brajan Riks slikali su se zajedno na sceni tokom izvođenja farse 'Fringe Benefits' u pozorištu Vajthol u Londonu 3. avgusta 1976. (Photo by United News/Popperfoto via Getty Images/Getty Images)

Povratak laburista na vlast tokom šezdesetih godina prošlog veka zabeležio je početak moralno dozvoljenog i liberalnijeg društva, obeleženog seksualnim oslobođenjem i studentskim protestima. Za to vreme Umetnički savet je počeo da pozdravlja i finansira eksperimentalne ideje koje su imale trajan uticaj na britansko pozorište.

Pokret Pozorišta u obrazovanju je primer ovog novog i drugačijeg pristupa umetnosti koji je bio u stanju da angažuje školsku decu savremenim društvenim pitanjima kroz medij glume. Ali dovođenje glume u obrazovnu arenu bio je samo jedan aspekt ove nove vrste pozorišta.

Za to vreme, sve više pozorišnih profesionalaca počelo je da se oseća razočarano tradicionalnim sredstvima produkcije. Frustrirani hijerarhijom koja je zanemarila prosečnog glumca i (obično) optuženog levičarskom agendom usklađenom sa subverzivnim 'svingerskim šezdesetim', grupe istoumnih kreativaca počele su da stvaraju sopstveni materijal.

Uz pomoć novostečenog umetničkog saveta, ovi 'idealisti' su uspeli da promene lice pozorišta. Pozorište više nije bilo samo vid zabave već i društveni i politički komentar – često su se istraživali događaji poput anti-vijetnamskog ratnog pokreta. Iz toga je rođen pokret 'The Fringe' koji je iznedrio stotine kompanija tokom sedamdesetih godina.

 

[Dе Sisti]

@Тихи se svojevremeno interesovao za ovo

 

[Sensei]

Bilo bi pogrešno sugerisati da je subverzivno i eksperimentalno pozorište počelo tek 60-ih i 70-ih godina.

Džoan Litlvud je odigrala izuzetno značajnu ulogu u nastajanju 'Fringe' 20. veka. Tridesetih godina prošlog veka nastupala je sa socijalističkim pozorišnim grupama kao što je Radnički pozorišni pokret koji su smatrani toliko antiestablišmentom da ih je BBC stavio na crnu listu komunističkih simpatija.

Litlvud je 1945. osnovala Pozorišnu radionicu u Mančesteru i do kraja života bi koristila niz eksperimentalnih tehnika novih za englesko pozorište u to vreme, kao što je mešanje Stanislavskog naturalizma sa ekspresionizmom, britanske muzičke dvorane i onoga što je nazvala 'pišanje'. Litlvud je ponosno naglasila ideju kompanije kao kolektiva koji je imao za cilj da narodu donese društveno relevantne i prijatne komade.

 

[Sensei]

Neosporno, sedamdesete su donele veliku promenu pozorištu u Velikoj Britaniji. Alternativni pozorišni pokret otvorio je umove i osporio stereotipe istovremeno napadajući ekskluzivnost i diskriminaciju koja je prevladala u britanskom pozorištu.

Bio je to šok za dramske škole, režisere i konvencionalne agente koji su doživljavali glumce kako preuzimaju kontrolu nad sopstvenim životom i stvaraju pozorište za koje su smatrali da je pristupačno i iskreno.

Ti događaji su se dešavali u svetlu teških, ekonomskih vremena. Ipak, ove pozorišne grupe su istrajale i producirale predstave ni iz čega.

Decenija je završena dolaskom margaret Tačer u Dauning strit, što je dovelo do promene politike prema umetnosti obeleženoj zaokretom od javnih subvencija do korporativnog sponzorstva i smanjenjem donacija Umetničkog saveta sa 4,8 na 2,9 odsto tokom njenog mandata. zato je ironično da je Piter Hol, tada direktor Narodnog pozorišta, glasao za Tačera na izborima 1979. Njegovo opravdanje: 'zaustavljanje idiotizacije sindikata'.

Finansiranje umetnosti se pogoršalo pod Tačerom. Hol je kasnije naglasio svoju sramotu što je podržao Tačerovu i izjavio da 'žali zbog toga duboko, emotivno'. Iako se lice pozorišta promenilo na bolje do 1979. trebalo je da izdrži režim koji će vladinu subvenciju umetnosti posmatrati kao trivijalan trošak.

 

[Sensei]

Stage and Screen, Personalities, pic: 1959, Joan Littlewood druga desno sa nekim od glumaca Pozorišne radionice, uključujući levo, Yootha Joyce, treći levi Brajan Marfi i generalni direktor Gerald Raffles, desno, Joan Littlewood, (1914-20002) engleski pozorišni reditelj, bila je poznata po svom radu na razvoju levičarske Pozorišne radionice (Foto By Popperfoto via Getty Images/Getty Images)