Od rodjenja, celog zivota covek nosi, na sebi i u sebi teret. Rodjen je za to. Samo u bezbriznom detinjstvu i mladosti, teret lakse podnosi. Njegovu pravu tezinu covek oseti kad minu godine...U starosti.
Citavog zivota teret coveka pritiska, raste, uvecava se. Uvecava se borbom sa silama prirode, borbom za opstanak, bolescu, nevoljama, brigom za bliznje...
Covek posrce, savija se , uspravlja na momente...
A onda, jednom popusti.
Otezalo breme pretegne. Slomi coveka.
A slomljen covek prstaje da bude oslonac.Slomljen covek ne moze nicemu, pa ni bremenu zivota , biti oslonac.
I godinama nagomilavani bagaz prignjeci coveka. Smrvi...
Tada covek izgubi nadu. Izgubi sve.
Uistinu, sta ima da covek ne moze izgubiti, i sta mu se ne moze uzeti.
Koliko li je u ovom casu, nesrecnih i slomljenih ljudi ?
Koliko im nedostaju reci utehe. Prijatelj koji bi preuzeo deo tereta, olaksao...Koliko usamljenih...?
I koliko rasipnistva, sljasteceg laznog sjaja, bahatosti, "...raspolaganja tudjom mukom".
Svuda . Na sve strane.
Davno, polovinom devetnaestog veka Poglavica indijanskog plemena Sijetla u pismu Linkolnu, povodom ponude da se otkupi veliki deo indijanske teritorije, a oni, Indijanci smeste u rezervat , napisao je :
- Pravom zivotu je kraj. Pocinje borba za opstanak.
Mudri poglavica.
Prema predanju. kod isposnika u pustinju dodje covek - svetovnjak i predstavi se kao ... " gotovo potpuni ateista".
- Kako " gotovo potpuni" ? Pita ga isposnik..
- Tako sto se svako vece molim ovako :
" Boze , ako te ima, smiluj se mojoj dusi, ako je imam" odgovori covek.
Ali... zivi se brzo...Ko jos ima vremena ( i saosecanja) za druge ljude...
Sta li nam se to svima dogodilo...
Citavog zivota teret coveka pritiska, raste, uvecava se. Uvecava se borbom sa silama prirode, borbom za opstanak, bolescu, nevoljama, brigom za bliznje...
Covek posrce, savija se , uspravlja na momente...
A onda, jednom popusti.
Otezalo breme pretegne. Slomi coveka.
A slomljen covek prstaje da bude oslonac.Slomljen covek ne moze nicemu, pa ni bremenu zivota , biti oslonac.
I godinama nagomilavani bagaz prignjeci coveka. Smrvi...
Tada covek izgubi nadu. Izgubi sve.
Uistinu, sta ima da covek ne moze izgubiti, i sta mu se ne moze uzeti.
Koliko li je u ovom casu, nesrecnih i slomljenih ljudi ?
Koliko im nedostaju reci utehe. Prijatelj koji bi preuzeo deo tereta, olaksao...Koliko usamljenih...?
I koliko rasipnistva, sljasteceg laznog sjaja, bahatosti, "...raspolaganja tudjom mukom".
Svuda . Na sve strane.
Davno, polovinom devetnaestog veka Poglavica indijanskog plemena Sijetla u pismu Linkolnu, povodom ponude da se otkupi veliki deo indijanske teritorije, a oni, Indijanci smeste u rezervat , napisao je :
- Pravom zivotu je kraj. Pocinje borba za opstanak.
Mudri poglavica.
Prema predanju. kod isposnika u pustinju dodje covek - svetovnjak i predstavi se kao ... " gotovo potpuni ateista".
- Kako " gotovo potpuni" ? Pita ga isposnik..
- Tako sto se svako vece molim ovako :
" Boze , ako te ima, smiluj se mojoj dusi, ako je imam" odgovori covek.
Ali... zivi se brzo...Ko jos ima vremena ( i saosecanja) za druge ljude...
Sta li nam se to svima dogodilo...
..tekst ti je divan, ali uvek postoji nada..
