Brem Stoker

[Baudrillard]

Biografija (Dejan Ognjanović)

Rođen 8. novembra 1847. pod punim imenom Abraham Stoker Junior (Abraham Stoker Junior) u Klontarfu, severnom predgrađu Irska. Bio je treće od sedmoro dece. Otac, Abraham Stoker, iz Dablina, bio je službenik u britanskoj upravi u Irskoj. Majka, Šarlota Trnli (Charlotte Thornley) bila je borac za prava sirotinje i radnika, poreklom iz Slajgoa, Irska.

Brem je u detinjstvu patio od nedijagnostifikovane bolesti koja ga je, praktično, učinila vezanim za postelju do sedme godine. Tokom tog vremena majka mu je pričala bajke i priče iz svog kraja, često sa natprirodnim i jezovitim motivima, u čemu možda leži koren njegovog interesovanja za tu tematiku. Stokerovi su pripadali anglikanskoj veroispovesti. Živeli su blizu Crkve Sv. Mikana gde je neobično suv vazduh mumificirao tela u kriptama, od kojih su neka izložena posetiocima. Ovaj prizor moguća je inspiracija za ideju „nemrtvih” tela u Drakuli. Upisao se na Triniti koledž 1864. ali se kao student nije naročito istakao, barem ne u nauci: više je bio posvećen debatnom klubu, kao i sportovima. Posle bolešljivog detinjstva, kao mladić je razvio atletsku građu, takmičio se u ragbiju i stekao je nekoliko srebrnih pehara u dizanju tegova i atletici. Imao je još nekoliko manjih zvanja, npr. bio predsednik Filozofskog društva na koledžu. Neke od tema o kojim je izlagao u debatnom klubu bile su: senzacionalizam u prozi, stil i kompozicija, poezija Šelija i Rosetija, odbrana poezije Volta Vitmena.

Učešće u ovim debatama približilo ga je brojnim značajnim intelektualcima Dablina tog vremena i njihovim idejama. Diplomira 1870. U Dablinu je živeo zajedno sa trojicom braće, koji su svi studirali medicinu i postali doktori, i često je posećivao dom ser Vilijama Vajlda (oca Oskara Vajlda), okuliste i egiptologa amatera (moguća inspiracija za kasniji roman Dragulj sedam zvezda). U periodu 1870-1877. Stoker je radio kao službenik u Dablinskom zamku. Od 1871. počinje, pod imenom Brem Stoker, da objavljuje neplaćenu i nepotpisanu pozorišnu kritiku za Dablin Mejl. Njegova kritika izvedbe Hamleta 1876. godine, gde je glavnu ulogu imao Henri Irving, vodeći engleski glumac tog doba, privlači glumčevu pažnju i on poziva mladog novinara da se preseli u London i postane menadžer njegove pozorišne trupe Lisej (Lyceum). 1878. godine Stoker daje ostavku na svoj službenički posao i napušta Dablin zauvek. Prethodno se venčava sa Florens Balkomb, koju su mnogi smatrali najlepšom devojkom u Dablinu, a njen prosac bio je i Oskar Vajld. Bio je jedanaest godina stariji od nje. Nažalost, brak sa ovom lepoticom nije Stokera naročito usrećio. Godine 1879. ona rađa njihovo jedino dete, a Stoker sinu-jedincu daje
ime prema obožavanom glumcu. Irving Noel Tornli Stoker je, kao odrastao, izbacio ono „Irving” iz imena, verovatno zbog ljutnje što je despotski glumac oduzimao toliko vremena i života njegovom ocu.

Naredne tri decenije Stoker provodi kao menadžer Liseja, žrtvovano posvećen i podređen toj zahtevnoj dužnosti koja je podrazumevala obilje korespondencije i organizacije turneja kako po Velikoj Britaniji tako i, počev od 1883. godine, po SAD. Irving je bio njegov poslodavac, prijatelj i demon: energičan i strog, ovaj glumac je jedna od mogućih inspiracija za lik Drakule, naročito njegova izvedba Mefistofela u Faustu (1885). U novinama Stokera 1896. nazivaju „Herkulom među menadžerima”. Tokom američkih turneja upoznao je Marka Tvena i Volta Vitmena, čijoj poeziji se neizmerno divio.

Kratke priče je počeo da objavljuje u časopisima još tokom 1870-ih. Izdao je zbirku priča za decu Ispod sutona (Under the Sunset, 1881), svećenu sinu, sa brojnim mračno intoniranim storijama koje povremeno sadrže i nasilje, i smrt, i nesrećne krajeve. Iste godine dobija bronzanu medalju od Kraljevskog društva za humanost jer se bacio u reku i pokušao da spasi samoubicu-utopljenika, koga je odneo čak do svoje kuće u nadi da će ga njegov brat izbaviti. Kasnije romane pisao je isključivo u slobodno vreme, kojeg nije imao mnogo. Njegovi prvi romani (The Snake’s Pass, 1891; The Waiter’s Mou’, 1894; The Shoulder of Shasta, 1895) spoj su istorijske i avanturističke romanse, ali nisu postigli zapaženiji uspeh.

Jedini kojem je posvetio duže vreme, kako za istraživanje tako i za samo pisanje, bio je Drakula: prve beleške, skice i ideje datiraju iz 1890. roman je bio objavljen 26. maja 1897. Presudna za začetak romana bila je njegova poseta priobalnom gradiću Vitbiju 1890. godine, u kojće potom smestiti deo radnje; upravo u tamošnjoj biblioteci prvi put se susreo sa imenom „Drakula”. Možda je i u Stokerovoj posvećenosti, minucioznom istraživanju i promišljenosti deo tajne uspeha ovog romana. Istina, prve reakcije bile su podeljene, a
po čitanosti i popularnosti među ljubiteima horora te godine prednost je imao roman danas skoro zaboravljen (osim kao kuriozitet) Buba Ričarda Marša (The Beetle, Richard Marsh). Dve godine kasnije izlazi američko izdanje Drakule, a još dve potom - prvi inostrani prevod, na islandski. Za to izdanje Stoker piše svoj jedini predgovor, u kojem tvrdi da se sve opisano u knjizi zaista desilo.

Neposredno pre izlaska Drakule iz štampe, Stoker je upriličio o čitanje dramatizacije tog romana koju je sam načinio, jer je javna „izvedba” bila preduslov za sticanje autorskih prava na eventualne dramatizacije. Na Stokerov poziv i Henri Irving je bio prisutan. Nakon čitanja Irvingov jedini komentar bio je: „Užasno” (eng. „Dreadful”). Time je zabio kolac u Stokerove nade da ovaj glumac možda zaigra Drakulu na pozorišnim daskama. Pored Drakule, njegov najznačajniji horor roman je Dragulj sedam zvezda (The Jewel of Seven Stars, 1903) u kojem, uz obilato prisustvo motiva detekcije i misterije, obrađuje tematiku vaskrsenja mračnih sila, odnosno reinkarnaciju zloglasne kraljice iz drevnog Egipta u
tadašnjoj Engleskoj.

Henri Irving umire 1905. što predstavlja ogroman udar na Stokera. Naredne godine, pored Brajtove bolesti od koje je patio, doživeo je paralitički šlog koji ga je onesposobio na nekoliko meseci i oštetio mu vid. Irvingova smrt značila je kraj jednog načina života, a donela je i finansijske nedaće. Stoker je, za života, bio najpoznatiji kao menadžer Liseja, a kao pisac najslavniji je bio, opet, po delu o čoveku čijoj umetnosti je podredio svoj život: godinu dana nakon smrti slavnog glumca objavio je memoare Lična sećanja na Henrija Irvinga (Personal Reminiscences of Henry Irving, 1906). Tu svoj odnos sa Irvingom opisuje kao „onoliko dubok, onoliko blizak, onoliko trajan koliko to uopšte može biti između
dvojice muškaraca”. Takođe priznaje: „U obavljanju svog posla bolno sam svestan da sam bio zatulio sopstvenu ličnost, ali verujem da se ovo može oprostiti, jer jedino na taj način sam mogao preneti ideje koje želim da prenesem.”

Blagi nagoveštaji horora (u vidu „objašnjenog gotika”) nalaze se u njegovom avanturističko-istorijskom ranu Gospa od pokrova (The Lady of the Shroud, 1909), smeštenom u neimenovanu, fiktivnu balkansku državicu u kojoj su neki prepoznali Crnu Goru. Pokušaji da nađe novo zaposlenje bili su bezuspešni. Objavljuje u novinama intervjue sa slavnim imenima koja je upoznao u vreme uspona Liseja, kao i komercijalno pisane romane, ali oni jedva postižu osrednji uspeh. Stokerovo zdravlje bilo je sve više narušeno. Dalje
propadanje, koje je pripisao preopterećenosti poslom (pisanjem), doživeo je nakon drugog šloga, 1910.

Poslednji roman, Leglo belog crva (The Lair of the White Worm, 1911) njegov je najslabiji žanrovski, pisan kada je Stoker bio drastično smanjenih telesnih, a donekle možda i umnih sposobnosti. U svakom slučaju, ova storija o pradrevnom podzemnom entitetu koji se pretvara u (ili opseda?) zmijoliko-uništiteljsku ženu, odlikuje se izuzetno bizarnim zapletom i nemotivisanim ponašanjima likova. Stil je drven, lišen života i razrade, i kratki tekst deluje pre kao veoma detaljan sinopsis nego kao u potpunosti dovršen roman.

Brem Stoker je umro u svom domu u Londonu, 20. aprila 1912. zvanično od „iznurenosti”, nezvanično, od tercijarnog sifilisa. Nekrolog u Tajmsu opisao ga je kao „majstora naročito živopisne i jezive vrste proze.” Kremiran je. Njegov pepeo čuva se u Golders Grin krematorijumu (Golders Green Crematorium).

Stoker nije za sobom ostavio autobiografiju, niti esejističke napise o sopstvenoj prozi, tako da mnogi aspekti njegovog svetonazora - pa tako i njegove sklonosti gotskoj i horor tematici - ostaju neosvetljeni iz njegovog ugla. Postoje goveštaji, ali ne i dokazi, da je bio mason, pa i član okultnog reda Zlatna zora.

Njegova udovica Florens Stoker ostala je nakon njegove smrti u finansijskoj oskudici, i morala je do kraja života (umrla je 1938. godine) da se bori protiv kršenja autorskih prava, pre svega na Drakulu, jedini Stokerov roman koji je postigao zapažen uspeh. Naročito sudbonosna bila je njena sudska pobeda nad nemačkim filmom Nosferatu F. V. Murnaua (1922), koji je bez prava i bez navođenja izvora adaptirao taj roman; na svu sreću nisu baš sve kopije filma bile, prema presudi, uništene i to remek-delo nemačkog ekspresionizma i kamen-temeljac horor filma ostalo je sačuvano. Prva autorizovana filmska adaptacija tog romana bio je film Drakula (1931) Toda Brauninga, sa Belom Lugošijem u naslovnoj ulozi.

Udovica je 1913. na aukciji prodala Stokerove knjige i rukopise,uključujući i radne beleške za Drakulu, koje se sada čuvaju u Rozenbah muzeju u Filadelfiji. Danas su tamo i otkucane stranice romana Drakula, sa Stokerovom rukom unetim izmenama, pronađene početkom 1980-ih u jednoj štali u Pensilvaniji. Stokerova udovica je priredila i posthumno objavila zbirku priča Drakulin gost (Dracula’s Guest, 1914), sakupivši priče od kojih su neke bile ranije objavljene u magazinima, a neke su tu, poput naslovne, premijerno viđene. Bio je to način da se zaradi na slavi sve popularnijeg imena besmrtnog vampira. U tome je daleko uspešniji bio Stokerov čukun-nećak, Dejkr Stoker, koji je zajedno sa scenaristom, Ijanom Holtom, napisao nastavak, Drakula, nemrtvi (Dracula the Un-dead, 2009; Dacre Stoker, Ian Holt), u kojem se i sam Brem Stoker javlja kao jedan od likova. To je tek jedan od načina na koji je ovaj pisac nastavio posthumni život zajedno sa svojom slavnom kreacijom.

Danas je Brem Stoker ime kojim se ponose i rodna Irska i Engleska u kojoj je radio i proslavio se. Kuće u kojima je živeo nose istaknute ploče sa podacima o tome. Svake godine, krajem oktobra, u Dablinu se održava trodnevni letnji festival s njegovim imenom (The Bram Stoker Festival), sačinjen od književnih i pozorišnih događaja, filmskih projekcija, uličnih dešavanja itd. U čast ovog autora, nagrada Udruženja američkih pisaca horora koja se, počev od 1988, dodeljuje svake godine u više kategorija, nosi upravo njegovo ime (The Bram Stoker Award).

 

[Baudrillard]

Brem Stoker – Drakula

Kad pomislimo na klasike, u glavi nam je skoro uvek neki roman viktorijanske književnosti – od sestara Bronte, preko Džejn Ostin. Nekolicina svakako pomisli na ruske pisce, s obzirom na to da su izuzetno kvalitetni i popularni. Ipak, klasična književnost ne pokriva samo drame i tužne životne priče, već i one koje baš i nisu svakodnevne. Jedan takav žanr je gotski roman, a kao glavnog predstavnika ove vrste romana imamo Frankenštajna, kultni roman Meri Šeli kao i sve što je napisao Edgar Alan Po. Ipak, tu se negde krije i roman Drakula, Brema Stokera, čiji je uticaj zaista ogroman. Roman koji je po prvi put čitaocima predstavio grofa Drakulu koji se kasnije pojavljivao u svakakvim filmovima i romanima, jedan je od onih romana koji su promenili svet na neki način. Brem Stoker je ovim romanim popularizovao vampire, što je rezultiralo pravim bumom na polju vampirske književnosti, posebno nakon romana iz Sumrak sage. Sada, zahvaljujući estetski savršenom izdanju Kontrast izdavaštva, i mi u Srbiji možemo da uživamo u prvom vampirskom romanu ikada.
Ako pogledate izdanje Kontrast izdavaštva i okrenete pozadinu, moći ćete da pročitate rečenicu ”Jedan grof se budi i žedan je krvi”. Upravo ta mala rečenica nosi istu količinu jeze kao i ostatak ovog romana. Drakula je roman koji je izdat 1897. godine po prvi put, i nije postao besteseler tih prvih godina. Priča o grofu Drakuli je ispričana u epistolarnoj formi, odnosno kroz pisma, unose u dnevnik i brodske izveštaje, kao i kroz novinske članke o čudnim događajima u kojima je grof Drakula učestvovao. Priča počinje u toku 1890-ih godina, kada Džonatan Harker poslovno odlazi kod grofa Drakule u njegov zamak u Transilvaniji. Vrlo ubrzo, Harker će shvatiti da je Drakulin zatvorenik, i u trenutku kada bude pokušao da istraži zamak da vidi gde se to nalazi, susreće se sa Drakulinin sestrama, takođe vampirima. U jednoj izuzetno dramatičnoj epizodi, Harker će nekako uspeti da izvuče živu glavu i pobegne iz ozloglašenog zamka. Ipak, grof Drakula će se za to vreme ukrcati u ruski brod Demetra kako bi otišao u London i tamo našao svežu krv kojom će moći da se hrani, a da usput proširi svoj vampirizam.

Ono što je posebno interesantno o romanu jeste činjenica da ovaj roman nikada nije bio bestseler dok je Stoker bio živ. Viktorijanskoj publici u trenutku kada je roman izašao, on nije bio ništa više nego jedna simpatična avantura, i zaista nije pokupio mnogo pozitivnih kritika. Ipak, nakon prve filmske verzije početkom XX veka, sve više i više čitalaca se upustilo u ovu avanturu i od tada ovaj roman važi za klasik, prvenstveno jer je na potpuno drugačiji način promenio pop kulturu, a njene rezultate osećamo i dan danas jer su vampiri zaista bića koja se često pominju u pričama ili vide u filmovima. Takođe, Stoker nikad nije zaradio od ovog romana – on je kao i drugi veliki umetnici umro potpuno bez para. Sa druge strane, bilo je tu i čitalaca viktorijanske publike koji su zavoleli Drakulu iako nije bio mega hit. Jedan od njih bio je Artur Konan Dojl, pisac Šerloka Holmsa, koji je poslao pismo Stokeru hvaleći Drakulu.
Iako nije potpuno provereno jer Stoker nikada nije dao izjave povodom ovog romana, veruje se da je Drakula roman koji je inspirisan istinitim ljudima, tačnije rumunskim vojvodom Vladom III Drakulom, poznatom kao Vlad Nabijač. U toku njegove vladavine (od 1456-1462. godine), Vlad je ubio između 40.000 i 100.000 evropskih civila čija se mišljenja nisu slagala sa njegovim, i to nabijanjem na kolac. Mešavinom lika Vlada Drakule i legendi koje je pokupio tokom života, Brem Stoker je stvorio ovo spektakularno remek delo koje svako treba da pročita.

Šta reći o romanu Drakula? Iako je gotski roman, i zaista je bio zastrašujuć za period kada je izašao, verujem da ga većina čitalaca neće tako doživeti u 2018. godini. Ipak, roman je zaista jedno preinteresantno štivo za sve one koji traže pomalo jezivu priču napisanu dosta davno, o nečemu što zna biti izuzetno strašno. Čitanje ovog romana zahteva jedan poseban filter, gde ćemo priču zamišljati u crno beloj boji, ili čak sepia filteru, i ona tako i treba da se posmatra i čita, jer je to način na koji ćemo je detaljno osetiti. Likovi su takođe vrlo dobro razrađeni, posebno glavni.
Napisan je na jedan spektakularan način svojstven viktorijanskoj književnosti, Drakula će sigurno imati epizoda koji neće ovdašnjoj publici biti toliko interesantne. Ipak, kao i svaki drugi klasik iz ovog perioda, on je do samog kraja izuzetno interestan i daje publici baš ono što treba da da – odličnu završnicu i sveukupno jednu dobru priču.

 

[Baudrillard]

Grof Drakula, vampiri i horor: Škotska spisateljica koja je inspirisala „Drakulu“, roman Brema Stokera​

Dok je Brem Stoker radio istraživanje za slavni roman Drakula, jedan od najvećih uticaja na njega izvršila je žena rođena u imućnoj porodici u gradu Erdri u Lanarkširu.

Jedna od vodećih britanskih književnih institucija utvrdila je da je Stoker posedovao primerak knjige Emili Džerard o transilvanijskom folkloru i vadio beleške iz nje dok je radio istraživanje za svoj roman.
Džerardina Zemlja iza šume smatra se zaslužnom za upoznavanje Stokera za konceptom „nosferatua", vampirskog stvorenja koje sisa krv nevinim žrtvama.
Ona je knjigu napisala pošto je sredinom 1880-ih provela dve godine u Rumuniji sa mužem, raspoređenim tamo kao oficirom Austrougarske vojske.

U knjizi je pisala: „Izrazitije veće zlo predstavlja nosferatu, iliti vampir, u koga svaki rumunski seljak veruje onoliko čvrsto kao što veruje u raj ili pakao."
„Svaka osoba koju ubije nosferatu takođe postaje vampir posle smrti i nastaviće da sisa krv drugih nevinih osoba sve dok njen duh ne bude isteran otvaranjem groba osumnjičene osobe, zabijanjem koca kroz njen leš ili, u veoma upornim slučajevima vampirizma, preporučuje se da mu se odseče glava i vrati u kovčeg sa ustima napunjenim belim lukom.
Deceniju kasnije, 1897. godine, Stoker je objavio Drakulu, zasnovanog na istraživanju o ovoj temi prethodnih sedam godina.
Šesto kilometara od Erdrija, stručnjaci Londonske biblioteke su otkrili kako je Stoker vršio istraživanje za ovaj projekat.

Potpis ispod fotografije,
Emili Džerard je napisala Zemlju iza šume o iskustvima u Transilvaniji

Stoker je bio član Londonske biblioteke, i utvrđeno je kojih je 25 knjiga koristio kao izvorni materijal.
Na marginama mnogih od njih se jasno vide beleške ispisane njegovim rukopisom, kao i stranice sa magarećim ušima kad bi pronašao neke relevantne odlomke.
Prema Filipu Spedingu iz Londonske biblioteke, Emili Džerard je bila jedna od dva glavna Stokerova izvora.

Štaviše, knjiga koja je poslužila kao glavni izvor za irskog pisca, Zemlja iza šume, zapravo se nalazila u njegovom posedu, da ne bi morao stalno da je pozajmljuje iz biblioteke.
Speding kaže da je Stokerov sin poklonio biblioteci primerak Džerardine knjige koja je bila u vlasništvu njegovog oca 1935. godine.
Ova knjiga je bila na spisku navedenih kao izvor za Stokerovo delo.
Spisak je istraživače i poveo u potragu po policama biblioteke.
Prema Spedingu, „nakostrešile su mu su dlačice na potiljku" kada je u biblioteci pronašao upravo te knjige koje je Stoker koristio, zajedno sa tačnim referencama koje je ovaj naveo u svojim beleškama.
„Prosto pomislite: 'Ovo su knjige koje su podstakle tog čoveka da napiše jednu od najistaknutijih knjiga na engleskom jeziku'", kaže on.
„Svakako jednog od najizuzetnijih likova, koji nas nekako pohodi otkako ga je napisao."
Brem Stoker je napisao rana poglavlja Drakule u Aberdinšir

No, da li meštani Erdrija znaju išta o ulozi Emili Džerard kao inspiracije za legendu o Drakuli koju je stvorio Brem Stoker?
Makar jedna osoba zna.
Kris Makej je preuzeo ulogu istoričara groblja Sent Džozef.
Zemljište na kojem se ono nalazi pripadalo je Emilinom ocu, Arčibaldu Džerardu, bogatom zemljoposedniku u oblasti Rohsols koji ga je iznajmljivao kao parcelu za sahranjivanje crkvi Sent Margaret.
Veliki broj Džerardovih sahranjen je upravo na tom groblju, a među njima je i Arčibaldov sin, general ser Montagju Džerard, Emilin brat.
Makej kaže da su Emilina braća bili uspešni i zanimljivi ljudi, ali je bio zapanjen kad je saznao za njenu vezu sa Drakulom.
„Kad govorim sa ljudima, ispričam im za moje istraživanje i kažem im da je Emili Džerard skovala taj izraz, oni ne mogu da veruju da je to neko iz Erdrija", kaže on.
„I sam sam bio zapanjen kad sam saznao."
U Aberdinširu, ruševni zamak Slejns u zalivu Kurden smatra se glavnom inspiracijom za dramatičnu lokaciju radnje Drakule Brema Stokera.
Emili Džerard je napustila Škotsku i živela u Centralnoj Evropi.
Dok je ona sahranjena je u Beču, verovatno ipak možemo da dodamo groblje Sent Džozef u Erdriju na taj sablasni spisak.

Dejvid Alison

 

[Mika]

"I have crossed oceans of time to find you."

Bram Stoker, Dracula

 

[Baudrillard]

Četvrti maj – Saznao sam da je moj domaćin dobio ovo pismo lično od grofa, koji mu je takođe naložio da mi u kočiji obezbedi najbolje mesto; na sva moja daljnja raspitivanja o pojedinostima odgovarao je ćutanjem i pretvarao se da ne razume moj nemački. To nije bilo istina, jer do tada me je odlično pratio; bar je tačno odgovarao na postavljena mu pitanja, a sada se pretvarao kao da je to bilo sasvim slučajno. On i njegova žena, starica koja me je primila, preplašeno su razmenjivali poglede. Promrmljao je da je novac bio poslat u pismu i da on ništa više ne zna. Kada sam ga upitao da li poznaje grofa Drakulu i da li mi može bilo šta reći o njegovom zamku, oboje se, on i njegova žena, prekrstiše i odvratiše da baš ništa ne znaju, te odbiše dalje da govore. Bližilo se vreme polaska, tako da nisam imao vremena da se raspitam kod nekog drugog. Sve mi je to izgledalo veoma tajanstveno i ni u kom slučaju utešno. Upravo pre polaska, starica se popela u moju sobu i upitala me prilično histeričnim glasom:
„Morate li da idete? Oh! Mladi gospodine, morate li da idete?“ Bila je toliko uzbuđena da je smetnula s uma i ono malo nemačkog što je znala, pa ga je mešala sa nekim drugim jezikom, koji mi je bio sasvim nepoznat. Jedino sam mogao da je pratim postavljajući mnoga pitanja. Kada sam joj rekao da moram smesta da krenem i to važnim poslom, ona me ponovo upita:
„Znate li koji je danas dan?“ Odgovorih da je četvrti maj. Ona odmahnu glavom pre nego što ponovo progovori:
„Oh, da! To znam, to znam! Ali znate li koji je dan?“ Pošto sam joj odgovorio da ne razumem, ona nastavi:
„Danas je dan uoči Svetog Đorđa. Zar ne znate da će noćas, kada izbije ponoć, sva zla sveta biti u punom zamahu? Znate li kuda idete i u šta se upuštate?“

Brem Stoker - Drakula

 

[Baudrillard]

ILIJA BAKIĆ​

NEODOLJIVI GROF KRVOPIJA – Vek Drakule​

Kada se, 1897. godine, dakle pre punih 100 godina, pojavio roman „Drakula“ irskog pisca Abrahama Brema Stokera (1847-1912) na svetsku literarnu i širu, kulturnu scenu, izvedena je ličnost koja će postati jedna od ključnih ikona Zapadne civilizacije XX veka, koja i danas dokazuje svoju vitalnost mada je izgubila prvobitni oreol strave, užasa i mističnosti jer su se iza ovog prvog, udarnog sloja razotkrila nova značenja.

Priča o grofu-vampiru iz karpatskih planina koji dolazi u London i tamo počinje da ubija-preobraća žrtve u svoje podanike, da bi, na kraju, bio proteran i uništen, svakako nije bila nepoznata u vreme svoje knjiške pojave. Ne ulazeći u to da li je „Drakula“ plagijat odnosno koliko je Stoker preuzeo od Maturinovog „Melmozhola“ i La Faunove „Kamile“, nesporno je da se roman oslanja kako na brojne mitove, od antičkih vremena na ovamo, tako i na iskustvo tzv. ’gotskog romana’ (cela postavka prvog dela priče: putovanje u necivilizovanu divljinu, tajanstveni zamak, srednjevekovna atmosfera, misteriozni, natprirodni događaji, kiše i oluje – preuzeti su iz arsenala ovog literarnog pravca popularnog u Engleskoj između 1765. i 1825. godine), te dela E. A. Poa i Meri Šeli. No, Stoker je uspeo da iz mnoštva prethodnih štiva izdvoji esenciju i tako razotkrije jednu arhetipsku figuru.

Sam roman primer je šablonske podele na dobre i loše zarad koje je karakterizacija likova plošna i krajnje funkcionalna (sa većom uverljivošću glavnog, negativnog junaka). Pripovedni postupak, međutim, veoma je zanimljiv: priča je sastavljena od pisama, novinskih članaka, raznih službenih zapisnika, što donosi različite vizure i verzije događaja i održava tenziju, uz dodatnu pomoć pikantnijih dešavanja (koja su, prema tvrdnjama poznavlaaca originala, izostavljena iz ovdašnjih prevoda, verovatno jer se knjiga pojavila u omladinskoj ediciji „Plava ptica“).

Priča o grofu koji nije našao svoj večni mir već postoji u nepoznatoj zoni između života i smrti, privukla je kako čitaoce tako i druge umetnike. Ubrzo po pojavi romana on je dramatizovan i pretočen u novi medij – pozorišnu predstavu. Tako započnje Drakulin pohod kroz različite umetnosti, koji će kulminirati njegovom pojavom na filmu; Drakula će biti i model za brojne vampirske likove na filmu. 1922. godine F. Murnau snima prvu filmsku adaptaciju romana „Nosferatu“ sa fascinantnim Maksom Šrekom u glavnoj ulozi. Upečatljiva atmosfera i čudesna maska učinili su ovaj film remek-delom. Najpoznatiji Drakula prve polovene ovog veka je Bela Lugoši (istu ulogu igrao je i u pozorištu). U njegovom tumačenju grofa prepliću se dve linije: aristokratski šarm i neumitnost delovanja zasnovana ne na brutalnoj snazi već na nečemu što se može prepoznati kao autoritet koji nudi sigurnost. Od 1931.g. kada je Lugoši zaigrao u filmu „Drakula“ Toda Brauninga, mračni grof je definitivno postao deo svetske kulture koju konzumiraju najšire mase.

Sledeći talas filmova o Drakuli podigao se u drugoj polovini 1950-tih kada je „Hamer studio“ krenuo sa štancanjem horora. Glavnu ulogu u serijalu tumačio je Kristofer Li, koji je do kraja izgradio Drakulin ’imidž’. Autoritet i aristokratski maniri uz elegantno odelo i ogrtač sa krvavo crvenom postavom, prosedi zulfi u Lijevoj verziji otkrili su novi lik grofa – njegovu seksualnu privlačnost kojoj dame ne mogu odoleti. Objašnjenje ove transformacije priziva već znane teze o vezi Etosa i Tanatosa ali i druge po kojima grof nudi ono za čim žene žude – dugotrajnu (gotovo večnu) mladost (makar i po cenu prodaje duše) u mističnom obredu potpunog podavanja nekome ko je plemenog-aristokratskog roda. Ova, seksistička varijanta priče postala je toliko prihvaćena da su snimljeni i brojni porno filmovi sa Drakulom kao junakom (a u njima se pojavila i nova inkarnacija – crni Drakula).

Drakula se pojavio i u brojnim parodijskim filmovima, zatim i u stripovima, rok muzici pa čak i kao zaštitni znak dečijih lizalica, što sve potvrđuje njegovu atraktivnost i mogućnosti (zlo)upotrebe.

Kako je, pak, izražavanje seksualnosti uvek bilo (u Zapadnoj civilizaciji) oblik nepoštovanja konvencija, Drakula je postepeno postao i buntovnik odnosno mučenik koji se zamerio moćnima i zato je kažnjen. Kao takav je predstavljen u nekoliko knjiga o vampirizmu (koji se često tretira kao bolest a vampirska populacija više nije horda krvopija već uređena, alternativna zajednica) odnosno u novijim filmovima kakav je „Drakula“ F. F. Kopole.

Osim ovog smera razvoja priče-mita o Drakuli, zapažamo i drugačije verzije istog lika. U noveli Kima Njumena „Vladavina krvi“ koja je osnova romana „Anno Dracula“ iz 1992.g. Drakula odnosno njegov zemaljski lik Vlad Tepeš je razvratni, debeli, dlakavi, prljavi, podbuli divljak koji je i Princ Supružnik engleske kraljice!

Možda se ovakav lik neće dopasti ljubiteljima (i posebno ljubiteljkama) stare, prefinjene i elegantne verzije Drakule kao što im se nije dopalo ni njegovo pastuvsko-porno lice, ali je on jednako ’verovatan’ kao i tekući romantičarsko-buntovnički grof. Koja od ponuđenih varijanti krvopije plemenite krvi će prevagnuti ostaje da vidimo. U svakom slučaju, nakon brojnih transformacija Drakula ulazi u drugi vek svoga postojanja ’življi’ neko ikada.

(1997)