SRPSKA POSLA
Za ljute rane
Čoveku nijedna boljka ne bi mogla ništa, kad bi svi delovi ljudskog organizma starili istovremeno. Sve bi boljke bile izlečive i svaka bi budala bila besmrtna, a ne samo genijalni ljudi koji ponegde žive i posle svoje smrti. Nađete se pred lekarom, a on vas pita šta vam je, gde vas boli? Kako da mu objasnite da je vaš slučaj beznadežan i da osećate žal za sobom. Doktore rekao sam svom lekaru, ne vredi me lečiti: jetra mi je ušla u devedesetu godinu, leva ruka ima pedeset i tri, desna šezdeset i jednu, levo mi je oko staro pedeset godina, a desno šezdeset i osam, levo uvo je odustalo od života, a desno pažljivo sluša sve, čak i najgadnije vesti, želudac odbija da sarađuje sa umornim crevima, a leva se noga ruga desnoj koja ne može da prati njen ritam. Srećni su samo ljudi, velim, kojima mozak padne pre penisa, i ne znaju o čemu se radi. Hoće li medicina ikad naći pilulu za sve boljke odjednom?
Doktor, inače moj stari prijatelj, gleda podozrivo.
„Nema pilule za sve boljke odjednom”, kaže samouvereno. „Na šta se žališ, šta te najviše boli?”
Srbija, kažem ja.
Gle, gle, kaže Doca. Radoznao je. Oči mu iskre. Biće da nisam prvi prijatelj koji mu je prijavio da je Srbija bolesna.
„Šta je sa Srbijom” pita podrugljivo.
Ne zna se, velim od čega sve Srbija boluje, a svakojaki konzilijumi je leče po svome. Domaći i strani hećimi nikako da se saglase kakvu terapiju da odrede našoj lepoj, maloj i napaćenoj otadžbini. Oni kojima Srbija nije ništa rugaju se onima koji veruju da im je otadžbina majka. Ako vam je to mama, kažu nam, grešila je, a vi se pokajte i platite njene grehe. Siluju nam mamu sa svih strana i zahtevaju da aplaudiramo. Da l' je to normalno?
Sumnjam u dijagnozu koja je Srbiji postavljena u Hagu, i koju svako malo potvrđuju u Briselu i Vašingtonu, uz podršku nevladinih patronažnih sestara i braće iz Beograda. Posebno se nerviram zbog amaterske hirurgije koja će joj, sva je prilika, biti uvedena kao jedini lek. Ako poverite Evropi da Srbiju zbog svega boli glava i duša, može se dogoditi da nam, kao nogu, amputiraju Kosovo. A onda hor prestoničkih kukumavki otpevava stranim horovima: doobro je, ćopaćemo, ali bićemo živi.
„Bensedin”, kaže Doca
Odrezali su, velim Crnu Goru od Srbije, i dive se svojoj veštini, razdvojili su nas bez kapi krvi. Odakle krv i da poteče, ranije je isceđena.
„EKG”, kaže Doca.
Sestra me smešta na krevet i aparatom cinkari rad mog srca, izveštaj će dati svom DB-u, svom doći. Sestra me pita šta će na kraju s nama biti i kako će se sve ovo završiti. Kažem joj da sam siguran da ona ne želi to da zna. Ne bih joj rekao šta će biti s nama i da to znam.
Mere mi pritisak. Ispada da mi je pritisak normalan. E moj Doco, brunda, izmerite vi meni pritisak iz Bisela i Všingtona, lako me je proglasiti zdravim kad mi merite pogrešan pritisak.
„Krv”, kaže Doca.
Sestra pokušava da mi izvadi krv iz vene na desnoj ruci. Ne ide. Velim joj da mi vadi krv iz starije i umorne vene, predlažem joj da pokuša da me bocne u levu ruku, tamo je vena osam godina mlađa.
I evo krvi.
Vraćam se Doci. Kad tamo zaseo borac-prvoborac. Jeste li primetili, pita me borac, da Tito nikad nije posetio nijednu stranu ambasadu, a ambasadore je primao samo kad mu predaju akreditive ili donese notu svoje vlade.
Šta vam to znači, pitam.
Doca mi namiguje. On zna da ja znam šta mu to znači. A prvoborac se raduje što mu se ukazuje prilika da razvije svoju teoriju.
Lepu smo vam državu napravili, a vi ste je sjebali, kaže prvoborac.
Uz kafu smo utvrdili da još nismo sjebali državu, ali da se ozbiljno radi na tome.
BRANA CRNČEVIĆ
