Brada u pravoslavnom kršćanstvu

Zanima me jedna banalnost vezana uz pravoslavno kršćanstvo. Naime, pravoslavni popovi prepoznatljivi su po istaknutoj bradi. Ako nekome prirodno ne može rasti brada, može li se zarediti za pravoslavnog popa? Hoće li mu to gledati?

Ukoliko je neko od Boga 'cosav' naravno da moze da bude svestenik iako nema bradu. Isto vazi i ukoliko iz zdravstevenih razloga ne moze da je ima i sl.
 
Zanima me jedna banalnost vezana uz pravoslavno kršćanstvo...
Cisto tehnicki gledano dobio si tacne odgovore.

Sustinski gledano u stvari nosenje brade u osnovi nije bilo obelezje svestenstva - nego sire klasne pripadnosti u mnogim narodima.
Naime, pri obavljanju obicnih fizickih poslova duga brada smeta,
te je automatski smatrana privilegijom onih koji uzivaju visi polozaj u drustvu,
medjutim bitniji razlog je sto daje utisak vece ozbiljnosti.

Jednom recju instinktivni psiholoski trik, koji nije obavezan - ali se od uvek znalo da deluje.
Razlog zbog koga katolici mahom izbegavaju dugu bradu, a cesto bradu uopste je u jednoj drugoj psihologiji...
Psihologiji ratne rimske masinerije, kojoj je bila podredjena svaka moda svih slojeva...
Jer Rim - to je vojna imperija - prakticna i unifikovana.
 
...."Ključan odgovor na vaše pitanje zašto pravoslavni sveštenici nose bradu leži baš u njihovom sveštenstvu. Evo zašto to kažem. Ako uzmemo starozavetnu knjigu Levita videćemo da je Gospod uzeo «lično» učešće u organizovanju starozavetne crkve - Njegove skinije. Tako je i ustanovio službu sveštenstva kada je naredio Mojseju da mirom pomaže glavu svoga brata Aarona; i dok je ovaj u svom svojem poslušanju Gospodu to miro izlivao na glavu brata, a ono se slivalo niz njegovu bradu. Novozavetna Crkva i dalje se seća tih biblijskih reči tako što svaki rukopoloženi sveštenoslužitelj, bio on prezviter ili episkop, ne može da svršava nikakvu službu ako na sebi nema epitrahilj, a on je dugačko platno koje stoji oko vrata koje se proteže skoro do stopala i baš predstavlja to slivanje mira ili svešteničke blagodati, ili «izvršavajuću i odozgo silazeću blagodat Duha» (Sveti Simeon Solunski, «O hramu», gl 39). Danas svaki episkop kao i sveštenik, prilikom odevanja epitrahilja molitveno se seća tog momenta kada je ustanovljeno starozavetno sveštenstvo, i pred prinošenje novozavetne beskrvne žrtve, oni odevaju na vrat epitrahilj (τραχηλος = vrat, «nadvratnik») proiznoseći sledeće bilijske reči: «Blagosloven Bog koji izliva blagodat svoju na sveštenike svoje kao miro na glavu, koje se sliva na bradu, bradu Aronovu, koji se sliva na skut haljine njegove» (Psalam 133, Proskomidija). Ovde je smisao sveštenstva jako vezan za bradu, a posebno ako tome još pridodamo fakt da je brada ukras muškarca, i da njeno brijanje ustvari jeste sramoćenje čoveka (3 Mojsejeva 19, 27; Dnevnika 19, 5, i da Levit zabranjuje da se brije (19, 27). Samo na osnovu toga što je naš Prvosvešenik i Mesija imao bradu i danas bi trebali svi sveštenici da nose svoje pune brade, i to bez «umetničkih» podbrijavanja (uporedi Sintagma T, gl 9). Pod snažnim uticajem modernizma danas neke crkve tolirišu svojim sveštenicima kada ovi ne nose svoje brade. Pored toga što nije kanonski i evanđeljski, niti liturgički opravdano, takođe nije razumljivo (niti iskreno) kada jedan sveštenik čita molitvu za odevanje svog epitahilja, a da se same njene suštine odriče.Neka vrsta mantije pominje se još kod Justina Mučenika «kao filizofska odežda» i da su je nosili privelegovani ljudi koji su imali pravo učenja, ali jasno o tome govori Matej Vlastar, koji kaže da ona mora da bude «crne boje» (slovo E, 9 gl.), ali crnorizci se pominju još u Nitrijskoj pustinji koji su bili odeveni crnim odeždama kroz koje su izražavali pokajanje i odricanja od ovog sveta. Ipak postoji tradicija u Ruskoj Crkvi da se za vreme pashalnog perioda nose i bele mantije. Rimokatolička crkva kao i neke protestantske zadržale su nošenje crnih mantija, ali sada sve više i više crnog odela.Sveštenička crna mantija označava pokajanje za sebe i svoju pastvu dok njena dužina označava pravo učenja. Slavu može sam da izabere u dogovoru sa svojim sveštenikom."

Iguman manastira Lepavina, arhimandrit Gavrilo
 

Back
Top