Lepa je mladost. Luda, vesela, ponekad tužna, smešna, draga i plašljiva ili robusna i puna sebe. Sve izmešano ........i na kraju je se sa setom sećamo jer je lepa. A misliš da će da traje večno, i želiš da traje večno, i može živeti večno samo ako se sećaš.
Moja drugarica Mila i ja smo upisale III ekonomsku školu. Pošto smo bile prva generacija usmerenog obrazovanja (ko li tu glupost izmisli) počesmo da pohadjamo treći razred ekonomske. E, to leto , izmedju drugog i trećeg razreda sam upoznala Macu.
Poče školska godina, mi mladi, blesavi, veseli a razredna jedna divna, ali zaista divna, stara gospodja. Predavala je knjigovodstvo, najomraženiji predmet u ekonomskoj školi, a mi smo joj bili poslednja generacija. Posle nas, profesorka je odlazila u zasluženu penziju. Imala je sreće da je doživi. Moj omiljeni predmeti su bili knjigovodstvo, srpski i pravo. Knjigovodstvo je uvek bilo u blok časovima, po dva časa zajedno. Nije ni čudo jer vam zaista treba toliko da uradite jedan zadatak, svakako pod uslovom da znate. E, tu se ponovila priča kao na srpskom. Ajde Malac radi zadatak brzo da možemo da prepišemo. Meni je to išlo ne lepo, nego savršeno. Razredna me je obožavala. Radi ina na tabli zadatak, sirota se udubi trudeći se da bulumenti objasni nešto, i pita ko hoće na tablu. Svi u glas „Evo Ljilja će“. Aman, dojadilo mi. Jel visim na tabli, jel radim njima zadatke dok se oni kerebeče i uživaju. Ali, šta ću. A za pismeni smo se skupljali kod nekog da im objašnjavam.Ma i drugi su meni pomagali za neke druge predmete, pa smo se tako lepo prebijali, tj. kompenzirali Srpski je već bila standardna procedura. I ovi u srednjoj su shvatili da je lakše da im diktiram nego da sami izmišljaju. Ali na pismenom nije bilo moguće nikom pomoći. I lektiru sam čitala, ali nikako mi nije pasovalo da čitam što mi narede. Više sam volela sama da biram knjige. Pravo je bilo............kakva žena je predavala. Lepa, srednjih godina, vitka, doterana sa uvek malo oviše otvorenom bluzom. Oni naši momci svi posedaše u prve redove. Oči im ispadoše na očne drške. Od njih plećatih ništa nisam videla. I kad krenem da odgovaram, sa zatvorenim očima, a ona sedi za katedrom, oči poluzatvorene, prekrsti ruke na grudima i sluša. U učionici tišina. Podbočeni na laktove slušaju i ovi moji alajmani. Kad završim, ona se široko nasmeši i samo što ne aplaudira. Stalno mi je govorila da obavezno upišem pravo, da sam rodjena za to i da je greota da se takav govornički talenat ne iskoristi. Mislim, što jes, jes. Lepo mi ide priča, tečno, bez podštapalica, zastajkivanja, glas umem da podesim da ide gore-dole, već po potrebi i nadahnuću, ali brate mili ne mogu da gledam sav onaj jad i muku, one ljude što se razvode, sude, kunu......Nije to za moju dušu koliko god bila dobar retoričar.
Zima, četvrti razred. Steglo bogami, pa ne pušta. Tek su se bile pojavile perjane jakne. Mnogo su bile skupe. Nije ih mogao svako kupiti. Ja nisam ni razmišljala o tome. Imao je samo jedan momak iz razreda, ali su njegovi baš bili bogatuni. Donese mi mama iz apoteke ružino ulje, ekstrakt u onim malenim flašicama što liče na epruvere. Sad ne mogu da se setim kako se to zove, tako da idemo dalje. Ponesem ja tu flašicu u školu da pokažem društvu. Ono miriše toliko jako da ti pripadne muka. Od jednog do drugog kruži flašica na blok nastavi iz knjigovodstva. Razrednu zaludjuju neki, kao gledaju ocene u dnevniku, samo da ne bi propitivala. Opšte rasulo, svi se šetaju, sede na klupama, pričaju. Divota. I tako, malo po malo počeše svi da se mirišu s onom ružom i poprskaše je po perjanoj jakni. Onda sam otišla do razredne, kao da je pitam nešto, pa sam i nju pofajtala po džemperu. Zasmrde učionica da bog sačuva. Razredna, onako sludjena pita šta to miriše tako jako, a mi odgovaramo da nije ništa i otvaramo prozore na onom mrazu. Ma kakvi, ne može da se izluftira. Jednog momenta tresnu ona dnevnikom o sto i ponovo pita a onaj što mu usmrdesmo jaknu, valjda od besa, kaže „Malac je donela ružino ulje i upropastila mi jaknu. Ona i Mila su krive“. Ja ga pogledah besno, rekoh mu „Znaš kad ćeš da položiš knjigovodstvo......nikad“ dok mu Mila preti stegnutom pesnicom, što uopšte nije naivno obzirom na njenu korpulentnost. „Pridjite vas dve“ kaže profesorka i mi smerno pristupismo katedri. Iznjuška nas ona i konstatova „Vas dve najviše smrdite. Marš kući“ I mi odosmo. Ali tu nije kraj. Dok smo čekale autobus nije bilo tako strašno. Malo se ljudi na stanici odmaknu od nas, ali mi se pravimo lude. Medjutim, kad smo ušle u autobus gde je sve zatvoreno, kad počeše glave da se okreću prema nama, ljudi da se odmiču. Kao da smo leprozne, daleko bilo, a ne da malo mirišemo na vagon ruža. Izbaci nas vozač napolje. Sva sreća samo jednu stanicu ranije......do tad su putnici izdržali. Mesec dana su nam kaputi bili na terasi. Majka je htela da me ubije. Molim je da mi kupi drugi kaput (uvedela sam šansu da se ponovim), ali ona ni da čuje. Ne zbog para, nego za nauk.Ona flašica je bila prazna a učionica je celu nedelju mirisala iako su tetkice stalno otvarale prozore. Eh, beše............
Moja drugarica Mila i ja smo upisale III ekonomsku školu. Pošto smo bile prva generacija usmerenog obrazovanja (ko li tu glupost izmisli) počesmo da pohadjamo treći razred ekonomske. E, to leto , izmedju drugog i trećeg razreda sam upoznala Macu.
Poče školska godina, mi mladi, blesavi, veseli a razredna jedna divna, ali zaista divna, stara gospodja. Predavala je knjigovodstvo, najomraženiji predmet u ekonomskoj školi, a mi smo joj bili poslednja generacija. Posle nas, profesorka je odlazila u zasluženu penziju. Imala je sreće da je doživi. Moj omiljeni predmeti su bili knjigovodstvo, srpski i pravo. Knjigovodstvo je uvek bilo u blok časovima, po dva časa zajedno. Nije ni čudo jer vam zaista treba toliko da uradite jedan zadatak, svakako pod uslovom da znate. E, tu se ponovila priča kao na srpskom. Ajde Malac radi zadatak brzo da možemo da prepišemo. Meni je to išlo ne lepo, nego savršeno. Razredna me je obožavala. Radi ina na tabli zadatak, sirota se udubi trudeći se da bulumenti objasni nešto, i pita ko hoće na tablu. Svi u glas „Evo Ljilja će“. Aman, dojadilo mi. Jel visim na tabli, jel radim njima zadatke dok se oni kerebeče i uživaju. Ali, šta ću. A za pismeni smo se skupljali kod nekog da im objašnjavam.Ma i drugi su meni pomagali za neke druge predmete, pa smo se tako lepo prebijali, tj. kompenzirali Srpski je već bila standardna procedura. I ovi u srednjoj su shvatili da je lakše da im diktiram nego da sami izmišljaju. Ali na pismenom nije bilo moguće nikom pomoći. I lektiru sam čitala, ali nikako mi nije pasovalo da čitam što mi narede. Više sam volela sama da biram knjige. Pravo je bilo............kakva žena je predavala. Lepa, srednjih godina, vitka, doterana sa uvek malo oviše otvorenom bluzom. Oni naši momci svi posedaše u prve redove. Oči im ispadoše na očne drške. Od njih plećatih ništa nisam videla. I kad krenem da odgovaram, sa zatvorenim očima, a ona sedi za katedrom, oči poluzatvorene, prekrsti ruke na grudima i sluša. U učionici tišina. Podbočeni na laktove slušaju i ovi moji alajmani. Kad završim, ona se široko nasmeši i samo što ne aplaudira. Stalno mi je govorila da obavezno upišem pravo, da sam rodjena za to i da je greota da se takav govornički talenat ne iskoristi. Mislim, što jes, jes. Lepo mi ide priča, tečno, bez podštapalica, zastajkivanja, glas umem da podesim da ide gore-dole, već po potrebi i nadahnuću, ali brate mili ne mogu da gledam sav onaj jad i muku, one ljude što se razvode, sude, kunu......Nije to za moju dušu koliko god bila dobar retoričar.
Zima, četvrti razred. Steglo bogami, pa ne pušta. Tek su se bile pojavile perjane jakne. Mnogo su bile skupe. Nije ih mogao svako kupiti. Ja nisam ni razmišljala o tome. Imao je samo jedan momak iz razreda, ali su njegovi baš bili bogatuni. Donese mi mama iz apoteke ružino ulje, ekstrakt u onim malenim flašicama što liče na epruvere. Sad ne mogu da se setim kako se to zove, tako da idemo dalje. Ponesem ja tu flašicu u školu da pokažem društvu. Ono miriše toliko jako da ti pripadne muka. Od jednog do drugog kruži flašica na blok nastavi iz knjigovodstva. Razrednu zaludjuju neki, kao gledaju ocene u dnevniku, samo da ne bi propitivala. Opšte rasulo, svi se šetaju, sede na klupama, pričaju. Divota. I tako, malo po malo počeše svi da se mirišu s onom ružom i poprskaše je po perjanoj jakni. Onda sam otišla do razredne, kao da je pitam nešto, pa sam i nju pofajtala po džemperu. Zasmrde učionica da bog sačuva. Razredna, onako sludjena pita šta to miriše tako jako, a mi odgovaramo da nije ništa i otvaramo prozore na onom mrazu. Ma kakvi, ne može da se izluftira. Jednog momenta tresnu ona dnevnikom o sto i ponovo pita a onaj što mu usmrdesmo jaknu, valjda od besa, kaže „Malac je donela ružino ulje i upropastila mi jaknu. Ona i Mila su krive“. Ja ga pogledah besno, rekoh mu „Znaš kad ćeš da položiš knjigovodstvo......nikad“ dok mu Mila preti stegnutom pesnicom, što uopšte nije naivno obzirom na njenu korpulentnost. „Pridjite vas dve“ kaže profesorka i mi smerno pristupismo katedri. Iznjuška nas ona i konstatova „Vas dve najviše smrdite. Marš kući“ I mi odosmo. Ali tu nije kraj. Dok smo čekale autobus nije bilo tako strašno. Malo se ljudi na stanici odmaknu od nas, ali mi se pravimo lude. Medjutim, kad smo ušle u autobus gde je sve zatvoreno, kad počeše glave da se okreću prema nama, ljudi da se odmiču. Kao da smo leprozne, daleko bilo, a ne da malo mirišemo na vagon ruža. Izbaci nas vozač napolje. Sva sreća samo jednu stanicu ranije......do tad su putnici izdržali. Mesec dana su nam kaputi bili na terasi. Majka je htela da me ubije. Molim je da mi kupi drugi kaput (uvedela sam šansu da se ponovim), ali ona ni da čuje. Ne zbog para, nego za nauk.Ona flašica je bila prazna a učionica je celu nedelju mirisala iako su tetkice stalno otvarale prozore. Eh, beše............
