Бошњаци и национална слика Босне кроз пописе

[Snowy Winter '95.]

Najraniji Vizantijski spisi, te Dalimilova hronika (koja se uzima kao bitan istorijski dokument na ovim pitanjima), jasno i nedvosmisleno, veoma precizno, govore o postojanju samo dva Južnoslovenska plemena - Srbima i Hrvatima.
Većina tih spisa čak vrlo precizno govori kojim narodom je naseljen koji deo Balkana (naročito letopisi Popa Dukljanina).
Dakle, prema svim dokazima, u Srednjem veku, a ni kasnije, nema Bošnjaka ni pod razno.

Kasnije, prema Austrougarskim popisima stanovništva, takođe, kao i prema prethodnim faktima, uz mali izuzetak, zapisano je postojanje samo Hrvata, Srba i Slovenaca, a svih zajedno pod jedinstvenim nazivom Iliro Srbi.

Zatim imamo Mešu Selimovića koji jasno za sebe govori da je Srbin.
Imamo ustanke u Bosni u perodu kada se dešava Srpska revolucija (prvi i drugi ustanak). Imamo Hrvatski faktor kao neizostavan na Bosansko Hercegovačkom području sa strane istorijskog i kulturnog doprinosa.

Dakle, niko danas ne spori da se u prošlom veku forumirao nacionalni identitet kod bosanskih muslimana, te da se oni osećaju Bošnjacima. Niko ne spori tom narodu prava koja imaju i svi drugi. Ali, neumesno je na račun Srpsko Hrvatske kulturne baštine stvara nešto što u periodu Srednjeg i Novog veka nije postojalo.

 

[skura58]

Muslimani u Bosni su uglavnom srbi,
mnogo manje hrvati, koji su primili islam.
Iz raznih razloga; strrah, korist, da sačuvaju ženu.

I tu počinju razlike medju muslimanima:
Oni koji znaju sve pravoslavno poreklo
i ponose se time, i oni koji su "veći turci od turaka"
Na njih ne treba trošiti reči.
I večito izigravaju Kalimera.

 

[TONOLAN]

Ma kakvi bošnjaci?!
Uvek smo ih zvali jednostavno muslimani a i oni sami su se tako izjašnjavali.
To Bošnjaci je počelo devedeset i neke.
Sad se i ovi iz Sandzaka izjašnjavaju kao Bošnjaci.

Ebi ga, demokracija. Imaju pravo.

 

[Tenkre]

Hrvata samo 813.000.Duplo više Slovenaca

 

[S1MCRO]

Ne volim mujage u globalu.

 

[Драгор]

Ne volim mujage u globalu.

Није проблем у мујагама, већ у исламу.

 

[Боб]

neumesno je na račun Srpsko Hrvatske kulturne baštine...

neumesno je i većinski srpsku baštinu, nazivati srpsko-hrvackom...

 

[Snowy Winter '95.]

Fojniči samostan, u kome je izrađen poznati nam grbovnik, a koji se nalazi u Bosni, smatra se delom Hrvatskim doprinosom tamošnjoj kulturi. No, nije bitan procenat, bitno je da trećeg faktora nema.

 

[Боб]

smatra se delom Hrvatskim doprinosom tamošnjoj kulturi.

ok, ali i mnoga srpska baština se 'smatra' hrvackom....što naravno obično nije

ne možeš odvajati 'bošnjačko' nacionalno i kulturno fantaziranje od hrvackog....jer ono mu je stariji brat

 

[Snowy Winter '95.]

Pa može da se smatra i da je Pluton glavni grad drevnog Pomorja Šarplaninskog, svakakva ideja može da se rodi u raznoraznim mozgovima, no, zato postoji istorija, njeni izvori, fakti, činjenice koje razbijaju maglu takvih zabluda o kojima govoriš

 

[Боб]

pa tako je, što više istorijskih činjenica, to manje zabluda i problema

 

[jolemisa]

Oni su nastali za vreme vladanja turaka tada.Mnogi su uzeli muslimansku veru,da im turci ne diraju zene i ne pojedu pecenice za Bozic.Sad sto nece to da priznaju,a zna se da je tako bilo,to je njihova stvar.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Kasnije, prema Austrougarskim popisima stanovništva, takođe, kao i prema prethodnim faktima, uz mali izuzetak, zapisano je postojanje samo Hrvata, Srba i Slovenaca, a svih zajedno pod jedinstvenim nazivom Iliro Srbi.

Spojler

Pogledajte prilog 514534

Zatim imamo Mešu Selimovića koji jasno za sebe govori da je Srbin.
Imamo ustanke u Bosni u perodu kada se dešava Srpska revolucija (prvi i drugi ustanak). Imamo Hrvatski faktor kao neizostavan na Bosansko Hercegovačkom području sa strane istorijskog i kulturnog doprinosa.

Dakle, niko danas ne spori da se u prošlom veku forumirao nacionalni identitet kod bosanskih muslimana, te da se oni osećaju Bošnjacima. Niko ne spori tom narodu prava koja imaju i svi drugi. Ali, neumesno je na račun Srpsko Hrvatske kulturne baštine stvara nešto što u periodu Srednjeg i Novog veka nije postojalo.

Ustanak u Srpskoj revoluciji nije bio ustanak sve tri verske zajednice u Bosni, već samo pravoslavaca. Štaviše, bosanski muslimani su se nalazili na drugoj strani, protiv Srba, tokom svih narodnih pokreta početkom XIX stoleća, kao i u vreme Husein-kapetana Gradaščevića.

U predmoderno vreme, domaće Turke Bosne nisu smatrali...domaćima. Niko nije gledao na njih tako, a kako Benedikt Kuripešič opisuje tokom prve polovine XVI stoleća, radi se o većim Turcima od samih Turaka. U kontekstu progona Turaka Osmanlija i obnove, odnosno uspostave neke državnosti, muslimani su ljudi koji se uopšte ne nelaze u razmatranjima, već su neko za pokrštavanje i progon, da se povuče zajedno sa Turcima Osmanlijama, preveri i asimiluje ili da, najprostije rečeno, umre. Prvi čovek koji je nešto drugačije gledao na te stvari sa srpske strane bio je vladika Dositej Obradović, kojih ih je smatrao Srbima islamske vere.

Tokom XIX stoleća, srpski nacionalni identitet kod muhamedanskih Bošnjaka ograničen je isključivo na nekolicinu pojedinaca, pod nadahnućem ili finansijskim intireseom da agituje za Beograd. Put Meše Selimovića u Srpstvo zaokružen je definitivno posle Drugog svetskog rata tj. 1945. ali srpska nacionalna ideja kod njih se nikada neće proširiti izvan tog kruga. Pre perioda modernih nacija, oni će pored hrišćana živeti kao zasebna etnokonfesionalna zajednica u kojoj se niko nije smatrao Srbinom. U celom razdoblju osmanske prevlasti, ni u jednom jedinom delu alhamijado književnosti ne postoje nikakve indicije da se iko tako osećao, a u graničnom formatu imamo srpske narodne junake u njihovoj narodnoj književnosti, ali uvek tu sa Alijom Đerzelezom ili upravo u istom tom kontekstu. Kroz cele vekove ljudske prošlosti, nalazimo samo zabeležne na turskom jeziku da su dve pesme Mehmeda Hevaja Uskufija napisane na srpskom jeziku (koji, inače, svoj jezik zove bosanskim ili bošnjačkim imenom) pored jednog popisa biljaka sa samog kraja XVIII stoleća.

Pogrešno bi bilo reći da osnov na kojem je izgrađena bošnjačka nacija, neupitno mlađa od srpske i hrvatske, nije postojao (izvan srpske i hrvatske), iz prostog razloga što kulturna baština muslimanskih Bosanaca nikada nije bila integrisana u hrvatski ili srpski nacionalni korpus. Ona se razvijala van njega, skoro pa bez doslovno ikakvih dodirnih tačaka. Naučna elita (slavistička) koja ga je u XIX st. svrstala pod Srbe ili Slovenosrbe, to ne menja iz prostog razloga što se nacionalno jedinstvo (u identitetskom smislu, u potpunom značenju te reči) hrišćana i njih nikada nije ni dogodilo (pa čak ni u prvoj Jugoslaviji).

P. S. Stvar u kojoj većina ljudi greše kada se poušavaju baviti ovim problemima jeste što na Bosnu gledaju kao na teritoriju. Dakle, gledaju zemlju, kao Antarktik nekakav, sa 0 stanovnika. I onda je boje i proglašavaju srpskom, hrvatskom, bošnjačkom, itd...i to samo na jedan jedini način, celu zemlju. A kao takva, ona ne pripada nikome, bez ljudi, jer takva pripadnost onda uopšte ni ne postoji. Ono o čemu se može (zapravo, mora) govoriti ako pričamo o poreklu, identitetu i svim drugim stvarima što se tiče stanovništva današnje bosansko-hercegovačke države, jeste o zajednicama koje su tamo živele. Ni u jednom jedinom trenutku, u čitavoj istoriji ljudsk civilizacije, Bosna nije bila etnički čisti, kulturološki i politički objedinjeni region.

 

[loš đak Boža]

Ustanak u Srpskoj revoluciji nije bio ustanak sve tri verske zajednice u Bosni, već samo pravoslavaca. Štaviše, bosanski muslimani su se nalazili na drugoj strani, protiv Srba, tokom svih narodnih pokreta početkom XIX stoleća, kao i u vreme Husein-kapetana Gradaščevića.

U predmoderno vreme, domaće Turke Bosne nisu smatrali...domaćima. Niko nije gledao na njih tako, a kako Benedikt Kuripešič opisuje tokom prve polovine XVI stoleća, radi se o većim Turcima od samih Turaka. U kontekstu progona Turaka Osmanlija i obnove, odnosno uspostave neke državnosti, muslimani su ljudi koji se uopšte ne nelaze u razmatranjima, već su neko za pokrštavanje i progon, da se povuče zajedno sa Turcima Osmanlijama, preveri i asimiluje ili da, najprostije rečeno, umre. Prvi čovek koji je nešto drugačije gledao na te stvari sa srpske strane bio je vladika Dositej Obradović, kojih ih je smatrao Srbima islamske vere.

Tokom XIX stoleća, srpski nacionalni identitet kod muhamedanskih Bošnjaka ograničen je isključivo na nekolicinu pojedinaca, pod nadahnućem ili finansijskim intireseom da agituje za Beograd. Put Meše Selimovića u Srpstvo zaokružen je definitivno posle Drugog svetskog rata tj. 1945. ali srpska nacionalna ideja kod njih se nikada neće proširiti izvan tog kruga. Pre perioda modernih nacija, oni će pored hrišćana živeti kao zasebna etnokonfesionalna zajednica u kojoj se niko nije smatrao Srbinom. U celom razdoblju osmanske prevlasti, ni u jednom jedinom delu alhamijado književnosti ne postoje nikakve indicije da se iko tako osećao, a u graničnom formatu imamo srpske narodne junake u njihovoj narodnoj književnosti, ali uvek tu sa Alijom Đerzelezom ili upravo u istom tom kontekstu. Kroz cele vekove ljudske prošlosti, nalazimo samo zabeležne na turskom jeziku da su dve pesme Mehmeda Hevaja Uskufija napisane na srpskom jeziku (koji, inače, svoj jezik zove bosanskim ili bošnjačkim imenom) pored jednog popisa biljaka sa samog kraja XVIII stoleća.

Mislim da ovakvo razmišljanje pre predstavlja savremenu obradu Bošnjačke ideje kulturnog i nacionalnog individualizma, kao osnova savremene političke emancipacije i državnosti. Na lokalnom nivou se zadržalo u pamćenju i Srba i Bošnjaka sećanje o zajedničkom poreklu nekih rodova kao i o vremenu i okolnostima prelaka na islam. Za neka od tih sećanja su potvrđena i genetičkim testiranjima pa ispada da su tačnija sećanja o tim srodstvima nego ona o srodstvu nekih srpskih rodova i plemena

 

[Pumpaj Dinstanović]

Mislim da ovakvo razmišljanje pre predstavlja savremenu obradu Bošnjačke ideje kulturnog i nacionalnog individualizma, kao osnova savremene političke emancipacije i državnosti. Na lokalnom nivou se zadržalo u pamćenju i Srba i Bošnjaka sećanje o zajedničkom poreklu nekih rodova kao i o vremenu i okolnostima prelaka na islam. Za neka od tih sećanja su potvrđena i genetičkim testiranjima pa ispada da su tačnija sećanja o tim srodstvima nego ona o srodstvu nekih srpskih rodova i plemena

Pa da; tu se verovatno radi o nekim poznijim preveranjima i o muslimanima iz Hercegovine, zar je (odnosno u Podrinju)?

To ne utiče na globalnu sliku. Kao što rekoh, u graničnim okvirima postoje određene predaje i priče, kao što je nekoliko i albanskih familija poreklom od poarbanašenih Srba. U celini uzev, Srbi ih nisu smatrali Srbima (pa čak ni te koji bi trebalo da su nesporno srpskog porekla) niti su oni sami sebe. Pojavila se u moderno vreme ideja da budu Srbi, ali ona nije doživela uspeh.

Savremene ugle perspektive utiču uvek na stvari. Ukoliko se recimo u budućosti cela BiH pripoji Srbiji i kod većine žitelja izgradi srpski nacionalni identitet (u istom kapacitetu u kojem postoji i sa druge strane Drine) verovatno ćemo, retroaktivno, sve stanovnike proglašavati Srbima, pa tako govoriti i o alhamijado školi srpske nac. književnosti, uključiti u dijalekte, itd...verovatno će se, u kolokvijalnoj upotrebi, govoriti o svim domaćim Turcima kao o Srbima islamske vere. Ali to je, kao što si i sam istakao, samo preslikavanje nekih savremenih gledišta. Ni tada to neće naknadno promeniti istoriju, kao što nije ni u drugoj polovini XIX stoleća, odnosno nakon 1918. godine, to bilo učinjeno. Sa svim srpskim i jugoslovenskim nacionalnim idejama. Govoreći o subjektivnim kriterijima, a ne objektivnim, ti Turci našeg jezika kako ih god zvali obrni-okreni neće naknadno postati Srbi. Nema to veze sa savremenim pogledima, već sa istoricizmom, upravo (tj. izdvajanjem iz savremenog konteksta i približavanjem onovremenim).

 

[Pumpaj Dinstanović]

Mislim da ovakvo razmišljanje pre predstavlja savremenu obradu Bošnjačke ideje kulturnog i nacionalnog individualizma, kao osnova savremene političke emancipacije i državnosti. Na lokalnom nivou se zadržalo u pamćenju i Srba i Bošnjaka sećanje o zajedničkom poreklu nekih rodova kao i o vremenu i okolnostima prelaka na islam. Za neka od tih sećanja su potvrđena i genetičkim testiranjima pa ispada da su tačnija sećanja o tim srodstvima nego ona o srodstvu nekih srpskih rodova i plemena

Da dodam onome što sam iznad napisao...kod njihove kulture imamo čak i akulturaciju nasleđa koje su poprimili od svojih predaga drugačije vere (ili nekog drugog kulturnog podneblja). To se možda najbolje može ogledati na primeru ustanka Husein-kapetana Gradaščevića. Gradščevićevi Bošnjaci odbacuju srpsko ime i ne samo to već se i vređaju ako ih neko proglasi Srbima ili barem insinuira da možda imaju srpsko poreklo. Ali u potpuno isto vreme oni pevaju pesmu o slavnoj Kosovskoj bici 1389. godine. Dakle, kao što se može videti na primeru raznog narodnog predanja i pesama, u kojima je tu uvek Alija Đerzelez uz slavne srpske srednjovekovne ličnosti, slavna borba za Kosovo protiv Turaka Osmanlija kod njih nema nikakve kontekste sa Srpstvom, niti predstavlja baštinjenje one čuvene bitke u kojoj je knez Lazar predvodio, već se radi o nečem sasvim drugom (naprotiv, ovde govorimo o pojedincima koji su u izvesnoj meri, uokvireno kroz konzervativni islamski fundamentalizam tj. netoleranciju prema hrišćanstvu, i određenu meru srbofobije).

Želje starije srpske nacionalne elite da se oni (p)osrbe zasnivale su se na uverenjima o slaboj izgrađenosti njihovog nacionalnog identiteta (da ne kažem nepostojaju) i mogućnosti premošćivanja velikog jaza između pravoslavaca i muslimana, koji je bio podignut u davnašnja vremena i vekovima, generacijski, usatkan u celokupno stanovništvo. Stvar je do toga i što su sami Srbi pravoslavci njih vrlo slabo poznavali, tako da njihovo kulturno nasleđe nije bilo dovoljno proučeno i kada su ga ljudi otkrivali maltene su se čudili kada su primećivali da od 'srpskoga' u identifikacijskom smislu tamo nema praktično ničeg. Nije ni bilo usatkano u srpsko nacionalno književno i umetničko nasleđe, već se, naprotiv, radilo o jednosmernom uticaju srpske kulture i književnosti, bez konstrukcije, recimo, mosta kakav je bi napravljen između katoličkih i protestantskih Nemaca, ili između Albanaca hrišćana i muslimana. Strahovita koljačina jer bi se u skoro svakom ratu (dakle, izuzev jedino austrougarske okupacije 1878. godine i docnije, što stoji kao izolovani primer njihove saradnje sa Srbima, gde je možda i postojala najjača šansa da se oni uklope na neki način u okvire buduće srpske nacije, oni i Srbi su se uvek nalazili na suprotnim stranama puške...jer su tako i odgajani, kolektivno; za hrišćane oni su bili odvratni muhamedanic koji ljube polumesec i tlače narod, a u obrnutom slučaju đavolji sinovi koje je greh ubiti i proterati bez dobrog povoda...i tako je velika većina smatrala, naučena od roditelja i svojih verskih lidera, bez obzira što su se mogli sporazumeti bez prevodioca).

 

[Gledston]

Kasnije, prema Austrougarskim popisima stanovništva, takođe, kao i prema prethodnim faktima, uz mali izuzetak, zapisano je postojanje samo Hrvata, Srba i Slovenaca, a svih zajedno pod jedinstvenim nazivom Iliro Srbi.
Pogledajte prilog 514534

Колико непажња у апологетској одбрани неке тврдње може отићи далеко, показује овај пример. Прва грешка је што Аустро-Угарска није постојала 1845. године (само Аустријско царство), а друга је то што Босна и Херцеговина уопште нису биле у саставу нити под контролом Аустријског царства, те је сулудо очекивати да се на пописима аустријских земаља нађу и Бошњаци.

 

[Gledston]

Ma kakvi bošnjaci?!
Uvek smo ih zvali jednostavno muslimani a i oni sami su se tako izjašnjavali.
To Bošnjaci je počelo devedeset i neke.
Sad se i ovi iz Sandzaka izjašnjavaju kao Bošnjaci.

Ebi ga, demokracija. Imaju pravo.

Ипак, да ли се Санџаклије без икаквог основа сматрају Бошњацима?

Што се тиче идентитета, требало би се осврнути на Мухамеда Хеваија Ускуфија (око 1600-после 1651), који свој језик више пута назива босанским: Nek jedan polustih bude na bosanskom jeziku ,/ A drugi nek bude na turskom kad mogne izaći srok.

Наравно, могу се наћи и примери где се језик назива српским (Соколу Мехмед-паша) или хрватским (Алајбегзаде Ибрахим - Печевија), али је чињеница да Босанци имају своје име за језик.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ипак, да ли се Санџаклије без икаквог основа сматрају Бошњацима?

Pogledajte prilog 515027

Што се тиче идентитета, требало би се осврнути на Мухамеда Хеваија Ускуфија (око 1600-после 1651), који свој језик више пута назива босанским: Nek jedan polustih bude na bosanskom jeziku ,/ A drugi nek bude na turskom kad mogne izaći srok.

Наравно, могу се наћи и примери где се језик назива српским (Соколу Мехмед-паша) или хрватским (Алајбегзаде Ибрахим - Печевија), али је чињеница да Босанци имају своје име за језик.

Jeste ako se radi o posrbljenim Arnautima. Džudže, Ljajići, Ugljani, Zukorlići...sve su to arbanaške familije. Naravno ima nešto domaćih poturica, ali albanska je komponenta tu ključna. To je sličan primer kao što su njihovi srodnici u Nikincima i Hrtkovcima bili posrbljeni u Hrvate.

NickFreak je postavio jednu interesantnu knjigu...mislim da je bilo nešto od Luburića. Ne mogu da se setim a nisam uspeo pronaći...radilo se o svedočanstvu iz Sandžaka u kojem Turci nazivaju svoj jezik bosanskim imenom. Moguće je da se radilo samo o Evliji Čelebiji, ali nisam uspeo potvrditi. No, tu je možda reč o baš muhamedanskim doseljenicima iz Bosne

 

[Snowy Winter '95.]

Колико непажња у апологетској одбрани неке тврдње може отићи далеко, показује овај пример. Прва грешка је што Аустро-Угарска није постојала 1845. године (само Аустријско царство), а друга је то што Босна и Херцеговина уопште нису биле у саставу нити под контролом Аустријског царства, те је сулудо очекивати да се на пописима аустријских земаља нађу и Бошњаци.

S' obzirom da današnji Bošnjaci svojim istorijskim etničkim prostorom smatraju teritoriju of Zagreba do Novog Pazara, bilo bi za očekivati, ako je takva tvrdnja utemeljena na istini, da se broj ljudi koji bi se izjasnili kao Bošnjaci bude bar na nivou Albanaca i Jermena sa tog popisa.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Inače, vrlo je interesantna jedna stvar. Srba islamske vere u novopazarskom sandžaku više nema. S druge strane, iseljene poturice, dakle koje žive u Albaniji i Turskoj, van domašaja SPC, jugoslovenske države i lokalne politike, očuvali su svoj identitet. Ima jedna cela zajednica Srba Sjeničaka u Albaniji (kod Fijera, između ostalog). Velika je grehota što toliko predanja propada u Turskoj. Postoji tamo ogroman broj porodica i što više vremena prolazi to će pasti u zaborav njihove priče i identitet, posebno kroz asimilaciju u Turke. To je jedna ogroma riznica kulturnog i neistraženog blaga koja svakodnevno propada. Samo na osnovu jednog amaterskog priloga sa HRT koju je vodio onaj što sada vodi Al-džaziru bila mi je jasan indikator koliko se tamo krije. Potreban nam je jedan celi cvijićevski poduhvat za Albaniju i Tursku, pre nego što ne bude prekasno.

 

[Gledston]

Jeste ako se radi o posrbljenim Arnautima. Džudže, Ljajići, Ugljani, Zukorlići...sve su to arbanaške familije. Naravno ima nešto domaćih poturica, ali albanska je komponenta tu ključna. To je sličan primer kao što su njihovi srodnici u Nikincima i Hrtkovcima bili posrbljeni u Hrvate.

NickFreak je postavio jednu interesantnu knjigu...mislim da je bilo nešto od Luburića. Ne mogu da se setim a nisam uspeo pronaći...radilo se o svedočanstvu iz Sandžaka u kojem Turci nazivaju svoj jezik bosanskim imenom. Moguće je da se radilo samo o Evliji Čelebiji, ali nisam uspeo potvrditi. No, tu je možda reč o baš muhamedanskim doseljenicima iz Bosne

Свакако да то није тачно, с обзиром на то да су урбани центри Санџака настали кроз институцију муафијета, они су привлачили муслиманско становништво из свих околних области. Албански елемент свакако постоји, али је тврдња да су они кључни стварно натегнути. Треба имати на уму нпр. да се и муслиманско становништво из аустријске Нео-Аквистике насељавало широм ејалета Босна. Поједини крајеви Пештера имају албанско, али и албанизовано порекло. Не треба Змајевићу баш у свему веровати, то је човек који је продуцирао много фалсификата.

ЕДИТ: Пре доста времена доказано је да Арбанаси из Хртковаца нису заиста Арбанаси.

- - - - - - - - - -

S' obzirom da današnji Bošnjaci svojim istorijskim etničkim prostorom smatraju teritoriju of Zagreba do Novog Pazara, bilo bi za očekivati, ako je takva tvrdnja utemeljena na istini, da se broj ljudi koji bi se izjasnili kao Bošnjaci bude bar na nivou Albanaca i Jermena sa tog popisa.

Још нисам видео да Бошњаци тврде да је Загреб њихов, али се њихове историјске тврдње своде углавном на историју ејалета Босна. Аргумент да их тамо није било 1845. није стога валидан; то би било исто као доказивати да Срба никад није било у данашњој Републици Хрватској на основу тога што једва да постоје на последњим пописима. Уосталом знамо да је босанског племства било широм Угарске, управо захваљујући Печевији.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Свакако да то није тачно, с обзиром на то да су урбани центри Санџака настали кроз институцију муафијета, они су привлачили муслиманско становништво из свих околних области. Албански елемент свакако постоји, али је тврдња да су они кључни стварно натегнути. Треба имати на уму нпр. да се и муслиманско становништво из аустријске Нео-Аквистике насељавало широм ејалета Босна. Поједини крајеви Пештера имају албанско, али и албанизовано порекло. Не треба Змајевићу баш у свему веровати, то је човек који је продуцирао много фалсификата.

Pa ja sam primetio da se u studijama oni uglavnom nazivaju arbanaško-srpskom etničkom mešavinom. Npr. https://www.rastko.rs/istorija/srbi-balkan/pvlahovic-muslims.html

The events of the 17th century, particularly those occurring during the war of Porta and the Venetian Republic, as well as the later events, only accelerated the process which started back at the end of the 15th century. The loss of the Serbian Christian element was followed by the arrival of the Muslim (Albanian) population that also changed the ethnic structure of one part of the Sanjak.

Zato bi i trebalo da se zetsko-južnosandžački dijalekat toliko protegao na severoistok? Jerbo se radi u ogromnoj meri o doseljenicima sa jugozapada (uključiv i Arbanasima)

Evo kako su npr. Nemci posmatrali stvari:

U kom kontekstu si, tačno, spomenuo Zmajevića?

ЕДИТ: Пре доста времена доказано је да Арбанаси из Хртковаца нису заиста Арбанаси.

Stvarno? Pa ja sam slušao jednog starijeg, koji se i albanskog jezika još uvek sećao (mada loše).

Kada je to dokazano..?

 

[Gledston]

Pa ja sam primetio da se u studijama oni uglavnom nazivaju arbanaško-srpskom etničkom mešavinom. Npr. https://www.rastko.rs/istorija/srbi-balkan/pvlahovic-muslims.html

https://docs.google.com/file/d/0B3ma9plMXxAEMEVGQ2NhN0lTQ0E/edit
Стране 220-222.

Zato bi i trebalo da se zetsko-južnosandžački dijalekat toliko protegao na severoistok? Jerbo se radi u ogromnoj meri o doseljenicima sa jugozapada (uključiv i Arbanasima)

Evo kako su npr. Nemci posmatrali stvari:

Pogledajte prilog 515038

Шта су Немци мислили, овде није релевантно; мапа сигурно није извор из прве руке. Што се тиче дијалеката, не знам да ли је икад писано о њиховом историјском/територијалном развоју, те се не бих бавио хипотезама о њиховом протезању.

U kom kontekstu si, tačno, spomenuo Zmajevića?

У контексту приче о насељавању Пештера око 1700. године и напорима Худаверди-бега да их тамо насели.

Stvarno? Pa ja sam slušao jednog starijeg, koji se i albanskog jezika još uvek sećao (mada loše).

Kada je to dokazano..?

Године 1960-те, када је Рајко Веселиновић написао чланак "Ко су "Албанци" и "Клименти" у аустријским изворима с краја XVII века? Историјско-географска и етнографска расправа", у часопису Зборник за друштвене науке Матице српске 25, а на странама 93-124.

 

[Pumpaj Dinstanović]

https://docs.google.com/file/d/0B3ma9plMXxAEMEVGQ2NhN0lTQ0E/edit
Стране 220-222.

Zapravo, str. 226.

rледало на језик, већ на веру, која..је тада била симбол турцизма. Будући у мањини nрема Муслиманима српскоr порекла, Малисори су се женили из Бихора и друrих крајева, rде
се rоворило само српски.

Hm. Baš interesantno...kako se potrefilo da im gro inteligencije i uopšte elite dolazi od Albanaca?

Шта су Немци мислили, овде није релевантно; мапа сигурно није извор из прве руке. Што се тиче дијалеката, не знам да ли је икад писано о њиховом историјском/територијалном развоју, те се не бих бавио хипотезама о њиховом протезању.

Pavle Ivić u Srpski narod i njegov jezik, 66-67:

И ареал зетског говора деловао је као врло живо миграционо жариште. Основни правац кретања био је ка североистоку. Међутим, конкретан ефекат територијалног проширења остао је сасвим ограничен. Са доста вероватноће можемо претпоставити да је овај дијалекат, јекавски али с архаичном акцентуацијом и доста живописних особености, тек сеобама унесен у делове Полимља око Бијелог Поља и у област горњег тока Ибра, западно од Косовске Митровице. Зетским се дијалектом данас говори и у горњем делу лимске долине, али је тешко рећи да ли је ту пре доласка бројних зетских насељеника говор био битно друкчији. У простору од Лима код Бијелог Поља па преко пештерске висоравни и сјеничког краја све до Ибра код Новог Пазара, налазимо појас комбинованог ијекавско-екавског говора (дијете, али детета). Имамо доста разлога да претпоставимо да је током миграција тај појас донекле померен ка североистоку. Сигурно је, међутим, да оваква комбинација јекавског и екавског изговора не може бити плод скорашње мешавине, већ је морала настати у средњем веку, на пограничју екавске и јекавске области.

Године 1960-те, када је Рајко Веселиновић написао чланак "Ко су "Албанци" и "Клименти" у аустријским изворима с краја XVII века? Историјско-географска и етнографска расправа", у часопису Зборник за друштвене науке Матице српске 25, а на странама 93-124.

Pa ovde ne govorimo uopšte o njima, već o sredini XVIII stoleća.