Borislav Mihajlović Mihiz

Baudrillard

Baudrillard

Autošoven
VIP
Poruka
131.109
Borislav Mihajlović Mihiz (Irig, 17. oktobar 1922 — Beograd, 15. decembar 1997) bio je srpski i jugoslovenski književni kritičar, književnik, dramaturg, scenarista, esejista, putopisac, pesnik, dramski pisac i polemičar.

Poreklom je iz svešteničke porodice. Klasičnu gimnaziju je završio u Sremskim Karlovcima. Po završetku rata upisuje Filozofski fakultet, grupu za srpskohrvatski jezik i književnost u Beogradu. Posle završetka studija 1949. godine zapošljava se kao asistent u Muzeju Vuka i Dositeja gde ostaje oko godinu dana. Od 1951. do 1954. radi kao književni kritičar NIN-a, ali zbog druženja sa tada nepodobnim Milovanom Đilasom biva prinuđen da napusti ovaj posao. Godine 1956. postaje upravnik biblioteke Matice srpske. Od 1960. do 1963, godine radi kao umetnički direktor Avala filma. Urednik izdavačkog preduzeća Prosveta postaje 1967. da bi posle četiri meseca zbog neslaganja sa uredničkom politikom napustio ovaj posao. Sa Mirom Trailović stvara pozorište Atelje 212 i biva njegov umetnički savetnik od 1971. do 1983. godine.

Bio je dugogodišnji prijatelj, sarađivao je i uticao na mnoge ličnosti iz kulturnog i javnog života, između ostalih i sa Mićom Popovićem, Vojislavom J. Đurićem, Dobricom Ćosićem, Dejanom Medakovićem, Borislavom Pekićem, Mešom Selimovićem, Ivom Andrićem, Matijom Bećkovićem, Milovanom Đilasom, Danilom Kišem i mnogim drugim.

Sarađivao je u listovima: NIN, Politika, Književne novine, Književna reč, Dnevnik, zagrebački Vjesnik, ljubljansko Delo, bečki Die Presse, Duga itd.; u časopisima Letopis Matice srpske, Književnost, Savremenik, Delo i mnogim drugim u kojima je objavljivao članke, eseje, kritike, putopise, feljtone, intervjue.

Nosilac je mnogih književnih nagrada: Sterijina nagrada za dramu Banović Strahinja; Sterijina nagrada za dramatizaciju Nušićeve Autobiografije, Sterijina nagrada za adaptaciju Pekićeve Korešpodencije, Nagrada Marin Držić udruženja dramskih umetnika Jugoslavije za dramu Banović Strahinja; nagradu Biblioteke "Đorđe Jovanović" za knjigu kritike Portreti, nagradu "Miloš Crnjanski" za prvu knjigu "Autobiografija — o drugima"; nagrada "Čalabrčak" za esej "U znaku kukuruza".

Objavljivao je pesme, književne kritike, eseje, putopise, polemike, drame. Iz njegovog pera izašlo je više dramatizacikja poznatih književnih dela. Beogradska pozorišta, kao i više drugih scena, širom zemlje, izvodile su Mihizove drame.

Matica srpska od 2021. objavljuje sabrana dela Borislava Mihajlovića Mihiza.

Po njemu je nazvana Srednja stručna škola u Irigu, otvorena 2009.

Drame

Banović Strahinja
Komanant Sajler
Kraljević Marko
Optuženi Pera Todorović

Knjige

Pesme (1947)
Ogledi (1951)
Od istog čitaoca (1956)
Srpski pesnici između dva rata (1956)
Književni razgovori (1971)
Izdajnici (1986)
Portreti (1988)
Autobiografija o drugima (1990)
Autobiografija o drugima – druga knjiga (1993)

Scenariji

Korespondencija
Dorotej
Ranjeni orao
Derviš i smrt
Silom otac
Roj
Orlovi rano lete
Put oko sveta
Dve noći u jednom danu
Branko Radičević

Vikipedija
 
Mit o Mihizu

Započeo kao pesnik, u čemu nije ostavio vidnijeg traga, Borislav Mihajlović Mihiz je pravi književni glas stekao kao književni kritičar, a onda je tome glasu dodao i glas dramskog pisca i glas tolerisanog disidenta u jednopartijskom društvu realnog socijalizma.

Piše: Gojko Božović

Kao aktivni književni kritičar, Mihiz je delovao kratko, svega nekoliko godina u pedesetim, kada je pisao kritiku u NIN-u, ali dovoljno da postane poslednji književno-kritički mit u srpskoj književnosti. U istoriji naše književnosti takvih mitova nije bilo mnogo i svi su oni delili sudbinu i izazove svoga vremena u kome je, uvek na nešto drugačiji način, književnost bila javno značajna i vidljiva. Pre Mihiza to su svakako bili Ljubomir Nedić, Bogdan i Pavle Popović i Jovan Skerlić. Posle Mihiza takvog mita nije bilo, niti je on bio moguć, utoliko pre što je književnost postepeno ali uporno gubila uporište u javnosti i uticaj u društvenom životu, da bi u savremenom trenutku razmere javnog uticaja jednog književnog kritičara kakav je Mihiz delovale kao mitske i legendarne predstave, bez ikakvog učešća u stvarnom iskustvu. Bilo je posle Mihiza i u njegovom vremenu kritičara koji su duže trajali, koji su se posvećenije i studioznije bavili kritikom, s više ambicije i analitičke usredsređenosti, sa utemeljenijim i šire zasnovanim teorijskim i književno-istorijskim polazištima, onih koji su definisali škole i poetike, ali niko od njih nije ni u književnosti, ni u književnoj ili sasvim širokoj javnosti obnovio Mihizovu ulogu, niti stekao neupitni status književnog arbitra.

Da bi se uspostavio pomenuti književno-kritički mit, neophodan je kontekst u kome književnost ima tako važnu socijalnu ulogu, neophodan je istorijski trenutak u kome književnost, posle godina ideološkog fundamentalizma, uspeva da dođe do nešto više socijalnog vazduha, neophodan je medijski pregledan sistem u kome nijedan medij nije zamisliv bez književne kritike, neophodno je umeće kritičara da posreduje između književnosti i društva. I, naravno, neophodan je kritički subjekt kakav je bio Mihiz. Mihizova kritika je pregledna i precizna, izrazita u stilu i u vrednosnim sudovima. Mihiz se ne unosi previše u analizu, niti je to za jednog impresionističkog kritičara od presudnog značaja, ali jasno izdvaja vrednosti i zainteresovano ih preporučuje čitaocu.

Mihiz je verovao u kritiku koja ima strast i stav. Takva kritika mora da se zalaže za vrednosti u koje veruje bez ikakvog ostatka. U toj veri i u toj strasti, iskazanim efektnim i poletnim rečenicama, punim obrta i jezičke vatre, krije se jedan od najvažnijih elemenata Mihizovog kritičkog mita. I kada je pisao o Prokletoj avliji tako da od Andrića dobije priznanje kako o toj knjizi zna više od njega, i kada je zastupao estetičke vrednosti nasuprot ideološkim limitima i otporima, i kada je lakonski i pokeraški otpisivao oglašene književne i ideološke korifeje svog doba („Ni Janko, ni Marko“), Mihiz je na konkretnim primerima potvrđivao da književnost jednog vremena zahteva kritičko razumevanje koje će biti dovoljno spremno i samosvesno da odgovori i na književne izazove i na društvena ograničenja. Veliki kritičar ima i velike promašaje, pa će tako činjenice da nije razumeo i prihvatio priče Miodraga Bulatovića, da je bio član žirija koji 1957. godine nije dodelio NIN-ovu nagradu Vladanu Desnici za roman Proljeća Ivana Galeba ili da je bio član žirija koji 1959. godine nije dodelio NIN-ovu nagradu, premda je to godina u kojoj je objavljen roman Miodraga Bulatovića Crveni petao leti prema nebu, biti samo deo mita zvanog Mihiz.

Premda je kritike aktivno pisao svega nekoliko godina, Mihiz je bio uticajan kritičar i u decenijama kada kritike nije pisao. O tome svedoče mnogi pisci njegovog vremena, recimo, Borislav Pekić u svojim dnevnicima, a o tome uticaju govori i sam Mihiz u memoarskoj i anegdotskoj prozi Autobiografija – o drugima.

Kada ga je nazvao „prijateljem književnosti“, Predrag Palavestra je sasvim tačno naznačio jednu Mihizovu osobinu, sasvim retku, uostalom, u svetu književnih kritičara – umeće da, u jedan mah, istakne sebe, vlastitu poziciju, stav i pogled na svet, ali i da, ništa manje zbog toga, već, naprotiv, u mihizovskom paradoksu, još snažnije bude na strani većine najboljih knjiga svoga vremena.

Mihiz se svojim različitim aktivnostima okretao u gotovo pravilnim decenijskim razmacima. Pedesetih je pisao kritike i postao institucija književne javnosti, u šezdesetim se posvetio pisanju drama sa epskom ili istorijskom osnovom, ali i sa izrazitim političkim sadržajem, da bi Mihizove sedamdesete i početak osamdesetih obeležile dramatizacije koje su vrlo često bile društveni koliko i pozorišni događaj. Polovinom osamdesetih Mihiz se okreće književnim portretima svojih prijatelja i savremenika, pri čemu njegova gipka, ponesena, impresionistička rečenica u kojoj se jedine i međusobno nadgornjavaju patos i ironija dolazi na teren osobenog eseja. U prvoj polovini devedesetih višedecenijski disident izlazi na javnu scenu, ali to više nije scena koju obeležavaju otmeni književni saloni i razgovori, novinske redakcije i pozorišni bifei, jezički paradoksi i strast dijaloga, već istorijska i politička drama koja prožima čitavo društvo i odnosi svoje žrtve.
Povlačeći se, posle nekoliko godina, neopozivo s takve scene, Mihiz je, zapravo, možda i ne videći to, ukazao da je na toj i takvoj sceni književnost postala suvišna, a razgovori jedva mogući.
 
FASCINACIJA UDBOVCIMA

Tragedija jednog naroda – Kako je Borislav Mihajlović Mihiz sluđivao Srbe

Piše: Momčilo Đorgović

Da ga „drugovi“ i „šefovi“ nisu „spasavali“ i otvorili mu vrata udobnog života i stvaralaštva, možda bi Mihiz celog života ostao daroviti književni kritičar

Nisu svi koji su bili u „kužnom“ kontaktu sa Đilasom imali takav milosrdan i zaštitnički tretman. Kada je „udbovac“ koji je nadzirao „glumačku komunu“ u stanu Bate i Žike Stojkovića, a predstavljao im se kao njihov oduševljeni obožavalac, opazio kako je Mira Stupica tešeći poljubila „palog arhanđela režima“ Milovana Đilasa, kome su krenule suze na oči.

Odmah joj je naredio da sutradan dođe u tu i tu ulicu, u taj i taj stan. Prvo je odbijala misleći da joj zakazuje „ljubavni sastanak“, ali joj je objasnio da ide na saslušanje kod „ šefa“. Taj susret Stupica u sećanjima Šaka soli opisuje: „Krenem ja ujutru na određeno mesto, lepo se obučem i našminkam, da bar budem lepa kada me već kao Mata-Haru streljaju. Uđem u stan, lep, prijatan, tišlajferi, gobleni, kafica na stolu, fali još samo tiha muzika. Onda se setim da u ovoj sobi gosti ’pevaju’. Vrlo smo se lepo ispričali, i ko dolazi i koliko puta, a za ono ’šta se priča’ izvinila sam se i obećala da ću sledeći put bolje prisluškivati i zamolila da me za sada dopune oni što noću sede na drveću oko naše kuće. I taman da mirno krenem, udariše me po glavi: ’Molim vas, evo vam papir i pero, pa lepo svojom rukom napišite imena vaših posetilaca’. Tada mi je zaista stao i srce i mozak u grudima. Trabunjanje je jedna, ali, napismeno, brate, sasvim druga stvar. Vrtim se, vrpoljim, ali nemam kud. Pa šta ću, počnem: taj i taj, taj i taj, taj i taj… ali se setim da na kraju spiska napišem i ’Mira Stupica uvek prisutna’. Pročita šef ono, pogleda me i nasmeja se. Kad me Žika upita šta je bilo, rekoh mu: ’Ma ništa, zvao me čovek, u stvari, da me se nagleda’.“
Stupica je opisala notornu, tipsku situaciju koja je bila svakidašnjica tog vremena i kroz koju je prošlo mnogo intelektualaca.

Mihiza nisu privodili po stanovima i kancelarijama, njega su „šefovi“ molili. Upotrebljena je zavičajna, sremačka linija. Mirko Tepavac je dobio zadatak da ga dovede u Novi Sad na razgovor sa Stevanom Doronjskim, drugom iz školske klupe i političkim šefom Vojvodine. U akciju spasavanja uključio se i pokrajinski „kulturnjak“ LJubiša Stankov Zemba, tako da je za nekoliko dana Mihiz preseljen u Novi Sad. Dobio je komforan stan u najužem centru grada i položaj upravnika Biblioteke Matice srpske. Prepustio je „najgoreg sina naših naroda i narodnosti“ sudbini. Đilas je uskoro bio uhapšen, a Mihizu su komunisti otvorili dveri, kako on sam piše „zlatnog izgnanstva“ i omogućili mu da „otkrije“ Rovinj i u njemu kupi stan, u koji će sledećih 35 godina ići svakog leta, od dva do četiri meseca. Ukupno je proveo u njemu šest godina. Na raspolaganju mu je bilo i novosadsko pozorište, što ga je podstaklo da se bavi dramom. Društvo sa glumicama je bilo veselo, plata vrlo solidna. Da ga „drugovi“ i „šefovi“ nisu „spasavali“ i otvorili mu vrata udobnog života i stvaralaštva, možda bi Mihiz celog života ostao daroviti književni kritičar? Nijedan književni kritičar nije uspeo u tim godinama siromaštva i beznađa, u toj „tiraniji“, toliko da zaradi i da se na društvenoj lestvici popne kao ovaj „nekomunista“, prolenji pravoslavac, monarhista. Tako kažnjen, u novosadskom „zlatnom izgnanstvu“ on dobija, a da nije ni tražio, poziv od Politike da sarađuje, a za honorar postavlja uslov sa astronomskom sumom, čija je visina nadilazila najbolje plaćenog spoljnog saradnika, na koju direktor bespogovorno pristaje. Mihiz to opisuje kao zezanje, eto, bila je to jedna od njegovih šala. „Šefovi“ su njegovim šalama osiguravali zbilju.
Dušan Alimpić-Vlada, šef pokrajinske, „male provincijske“ za razliku od beogradske „ velike“, Udbe Mihizu je došao na noge, dok je noću ispijao rakije i slušao Cigane čašćavajući ih sa po hiljadu dinara po pesmi u „kabareu“ Zvezda. Noćni provodi sa šefom „male“ Udbe omogućili su mu da čak i Ciganima-sviračima sredi pasoš kod druga Vlade.

Tog novog Mihiza, „onog koji je prešao na drugu stranu“ posetio je u Novom Sadu Pavle Ugrinov. Bili su prijatelji sa Starog sajmišta, stanovali su u ćelijama ustaškog logora kao i mnogi drugi umetnici. Ugrinov je molio da mu se u Letopisu Matice srpske objavi priča „Beli niski zid“, u kojoj je opisao kako je on zajedno sa drugim partizanima po prekom sudu, prilikom oslobođenja, streljao. Sumnju preki sud nije dokazivao, tako da je bio u vodu koji je izvršio kaznu nad susedom Mađarom, a bio je ubeđen da je nevin. Priču su odbile razne druge redakcije. Nadao se da će je Mihiz, zbog svoje slobodoumnosti objaviti. Ali je u Matici sreo službeno ukočenog Mihiza, direktora i birokratu, koji je stalno bio na nekim sastancima, dok je njega puštao da čeka po predsobljima, telefonirajući mu povremeno da sačeka. Na kraju mu je činovnički kruto i bez pogovora rekao da mu priču neće štampati u Letopisu, mada je vrlo dobra, neka je ponudi nekom drugom. Činovnik Mihiz je bio kategoričan, ali i bespomoćan: „To ovde, u provinciji, nikako ne može! Ovde, gde se otprilike priča i dešava!“

Služba je budno pratila Mihiza, mada je bio u milosti „šefova“. Dali su mu priliku i morao je da pazi do koje se granice „šali“. U siromašnoj zemlji, bilo je sve pusto i sivo, Mihiz je sa raskošnom i vickastom raspričanošću, u prilično mutavoj sredini, bio velika atrakcija i zabava za „šefove udbovaca“. Bio im je „interesantan“ čovek. Ali, njihova milost, znao je, nije mogla da bude beskrajna. Kada se Ugrinov razočaran vratio, sačekao ga je u Radio-Beogradu „ bezbednjak“ Čedomir i raspitivao se kako je Mihiz i šta se dogodilo, mada je izgledalo da je već o svemu bio obavešten, ali je hteo da sasluša i drugu stranu. Tobože se iznenadio kada je čuo da je Mihiz odbio da štampa priču, skočio je sa stolice i uzviknuo: „Ma, nije mogućno! Neće, valjda, biti da je vaš drugar odjednom postao toliko – pravoveran!“ A onda je Čedomir počeo da objašnjava svoju „pedagogiju“: „Od početka sam tvrdio da svima njima treba dati neki odgovoran posao i smesta će postati – državotvorni! Pa oni su na kraju krajeva samo – građani. A građanin je uvek državotvoran, ma mu država i ne bila baš sto posto po ukusu!“

U tom trenutku Čedomir je bio značajan faktor u životu Ugrinova: od njegove procene da li je i koliko je podoban zavisilo je da li će i kakav dobiti stan, jednosoban, dvosoban ili garsonjeru. U memoarima-romanu Tople pedesete on piše pod naslovom „Sveprisutnost – Svemoćnost“: „Ta osornost i samoživost, tih načelnika, tih personalaca, a posebno tih malih službenika bezbednosti, uostalom i njihovih pretpostavljenih; ta njihova nezajažljiva svevlast i umišljeno sveznalaštvo; to samodano pravo da osumnjiče svakog, svaku osobu i svaku misao koja izlazi iz okvira prepoznatljivih, opštepoznatih misli, a da nisu primećivali da se sami izdvajaju, da postaju isuviše povlašćeni, da samima sebi određuju meru i domete, nezavisno od svih ostalih, da sebe izdižu u nedogledne visine, zahvaljujući samo toj bezočnoj drskosti; ta ogavna potreba da huškaju ljude jedne protivu drugih, da ih zavađaju, ili razdvajaju, lažnim obaveštenjima, dostavama, podmetanjima; ta njihova neobuzdana potreba da slome otpor svake jedinke, pri čemu se ne ustežu ni od čega, pa ni od uništenja; to prostaštvo, ta okrutnost, ta raspuštena bestijalnost – eto to je bilo ono što me je izbezumljivalo, napinjalo i kidalo, jer nikako nisam mogao da ga dovedem u sklad sa našim mladalačkim idealima, ili sa bilo kojim idealima, zato što je to bilo prljanje i rušenje svakog ideala… dovodilo me i u stanje bezumnosti i nerešive bespomoćnosti…“

Mihizovi opisi „udbovaca“ imaju sličan prizvuk, ali životniju deskripciju. Bolje ih je poznavao. Nije bio samo njihov objekat, već favorit, zaštićeni darling, drug i partner u kartama, piću i pevanju po celu noć do jutra, pažljivi slušač njihovih priča i avantura, duhovito je komentarisao njihove donžuanske poduhvate, pričao viceve i anegdote, savetnik i dušebrižnik, njihovo rame za plakanje i radovanje, i oni njegovo, učestvovao je u njihovim nostalgijama za njihovim pasivnim zavičajima, brinuo sa njima o srpstvu, poverljiv ispovednik, „njihov“ prijatelj, čuvar njihovih tajni. Ostavio je zapis o njima, ali ne i o njihovim tajnama, svojevoljno se vezujući njihovom zakletvom da ona ne sme procuriti za života, ali ni iz groba.
Jugoslavija je bila totalitarna država, tajna policija je kontrolisala sav privatni i javni život. Mnogim građanima oni su bili sudbina. Kada ih ja upoznajem, piše on, „bio je to za mene čudan, morbidno privlačan svet atraktivnih ljudi u opakoj službi“. Morbidni? Kako i zašto onda njegova radoznalost nije odolela, ubrajao je sebe u hrišćane, u pristojne ljude nasuprot nepristojnim? Hazarder u njemu bio je fasciniran opakošću atraktivnih ljudi i sa radošću je krenuo u porok.

Mihiz nam daje antologijsku grupnu sliku: „Bili su još uvek mladi ljudi, velikog opasnog iskustva, koji su prerano došli do strašne moći nad životom i smrću. Jednovremeno odanički disciplinovani u službi nesavitljive ideologije, a izraziti, gotovo anarhistički individualci. Meki na pesmu (naročito rusku), laki na sentimentalnu suzu (naročito u piću), a surovo bezobzirni. Spremni i da pomognu i da obezglave. Ludački hrabri, a servilno pokorni. Krajnje otvoreni i spontani na reči, a sa brdom brižljivo čuvanih tajni. Sa istinskim, bezbrižnim rasipničkim prezirom prema materijalnim dobrima, a u službi tuđe gramzivosti. Mahom lepi ljudi i muškarci, strasni naganjači žena svim sredstvima, i ličnim šarmom i parama, i privlačnošću koju je za žene uvek imala moć i vlast, a poneko i ucenom ako zatreba, a pritom čuvari i nadzornici puritanskog morala. Bliži stvarnosti i sa jasnijim uvidom u život od ostalih od naroda odaljenih vladajućih garnitura, što im ipak nije smetalo da vrhuški u svojim izveštajima pružaju upravo onakvu sliku sveta kakvu je ona želela da vidi. Hladni cinici po danu, smejači i podsmejači sebi i drugima, sa noćnim košmarima i morama koje ih trzaju iz sna. Obesni, nadmeni, oni za koje narod kaže da se Boga ne boje, a ljudi ne stide, a pritom pouzdani i požrtvovani prijatelji. Naizgled, i ne samo naizgled, spontani i istinoljubivi, a sračunati, spremni na svaku podmuklu podvalu i falsifikat u službi koja ni od čega ne preza. Rečju, gospodari, a sluge. Nekadašnji mladići koji su krenuli za varljivom senkom krupnog ideala, da bi u svom ličnom životu postali i saučesnici, i žrtve, i zločinci.“ Vrlo živopisan opis. Osim erudicije autoru je trebalo i svestrano i spontano druženje sa onima koje je opisao.
 
Dobrica Ćosić je poznavao i družio se sa svim načelnicima srpske Udbe od 1945. do smrti. Na sahrani su mu bili gotovo svi živi načelnici BIA, ali i drugi „niži“ šefovi koji su obožavali njegovo delo, poštovali njegovu misiju, u razgovorima s njim pronalazili izvesnost u destabilizovanoj zemlji, ali ga i obaveštajno držali u toku. Znao je on da prati aktivnost službe na vrlo jednostavan način. Na svojim stalnim večernjim šetnjama po Banjici, pored i oko VMA, bilo je dovoljno da prođe pored gomile parkiranih automobila ispred Instituta za bezbednost, sa registracijama iz svih gradova Srbije, pa da shvati da se nešto važno događa. Čitanjem novina sledećih dana mogao je da zaključi koje su teme dominirale na službenom mini-samitu. Retko kog je načelnika pomenuo u Piščevim zapisima, a sa gotovo svima je bio kućni prijatelj. Zašto je u svojim dnevnicima ćutao o njima? To ćutanje zapravo glasno govori. Koji su razlozi da u dnevniku sakrije druženje sa njima? Zar su to bili nečasni ljudi? Državna tajna ili fabrikovanje uzorne biografije večitog „disidenta“?
Žalio se u Zapisima na saveznu Udbu i vojnoobaveštajnu, ali ni reči o srpskoj. U razgovorima je isticao da se nikada ne bi suprotstavio službi, jer ukoliko ona krene na nekoga, taj nema mnogo šansi da opstane. Sve tajne službe trguju informacijama, ljudskom krvlju i mesom, živim i mrtvim ljudima, govorio je Ćosić. Ipak, sve službe su ga pratile. Pošto se Ćosić u dugim i svakovečernjim šetnjama družio i „poverljivo“ razgovarao sa mnogima, srpska Udba je kupila najsavremeniji uređaj i instalirala ga u automobil da bi ga mogla prisluškivati kad je van kuće i u šetnjama.

Dobrica Ćosić je poznavao i družio se sa svim načelnicima od 1945. do svoje smrti

Ćosićevo druženje sa „šefovima“ i „drugovima“ bilo je ozbiljno, u uvek zabrinutim razgovorima o „složenim situacijama“, sa razmatranjima šta bi trebalo činiti da bi se izbeglo najgore. Mihiz je sa „udbovcima“ bio mnogo opušteniji i prisniji. Za poznati deo u Autobiografiji o Pijanoj noći sa Krcunom (događala se u stanu Ratka Draževića), u kojoj Mihiz tvrdi da je Krcunu rekao da su mu ruke krvave do lakata, a da se ovaj začudio: „Do lakata!? Čoveče, meni su ruke krvave do ramena!“, Ćosić je tvrdio da je izmišljena. Mihiz mnogo izmišlja, tvrdio je Ćosić, „izmišlja da bi se pravio važan i da bi kod slušalaca postigao efekat“.

Početkom šezdesetih Mihiza iz Novog Sada preuzima Ratko Dražević. Ne zna se kako i na čiju inicijativu, niti o tome Mihiz piše. Ipak je Udba znala dobro da kadruje i da prave ljude stavlja na prava mesta. Komunistička partija je bila u Udbi, Udba i partija su bile gotovo rođački spojene. Bilo je puno slučajeva čak krvne vezanosti, kao sa braćom Bakočević, recimo – da Aleksandar bude direktor i glavni urednik Politike, a njegov rođeni brat Žika načelnik beogradske Udbe. Ratko Dražević je već postao gradska legenda, u rangu DŽejmsa Bonda, jedan od osnivača tajanstvenog Geneksa (uvoz-izvoz, ali i državni šverc), direktor „Avala filma“ (evropski nivo), koji će se voleti i značajno pomoći u karijeri takvim lepoticama kao što su bile Olivera Katarina, Beba Lončar…
U „Avala filmu“ oko sebe okuplja i Svetu Lukića, Boru Ćosića, Juga Grizelja, Aleksandra Petrovića, Duška Stojanovića, Dušana Makavejeva, Purišu Đorđevića, Živojina Pavlovića, Slobodana Selenića, Borislava Pekića, Muharema Pervića, Bucu Mirkovića i mnoge druge. Komunisti i Udba su vrlo vodili računa o intelektualcima i podsticali njihove talente u izgradnji socijalizma. Mihajlović je postao Draževićeva senka. „On je mene“, piše Mihiz, „pomalo smatrao svojim ličnim vlasništvom“. Ručavali su u najelitnijim beogradskim kafanama – Madera, Metropol, i kafanama oko Beograda… Sredinom šezdesetih Dražević je Slobodana Selenića i Mihiza doveo kao svedoke na sud da bi ga branili od optužbi novinara za, tobože javno izrečenu uvredljivu reč, povodom kritike filma Servisna stanica Radivoja Lole Đukića.

Dražević je toliko cenio i voleo Mihiza da ga je vodio i na sastanak sa Orsonom Velsom, na kome je umišljeni Mihiz predlagao svetskom umetniku prepravku njegovog scenarija. Mihiz je dobio priliku da razgovara sa Orsonom Velsom, jer je on došao u Titovu Jugoslaviju. Nije razumeo da je Josip Broz bio autentičniji monarh od Karađorđevića. U vreme Broza taj dvor je besprekorno funkcionisao, a i Mihiz je živeo carski. Broz je prošao kroz pakao dvadesetog veka, doživeo je duboku starost na nestabilnom i opasnom Balkanu, i postigao je da ga Srbi, koji su malo-malo pa likvidirali svoje vladare, obožavaju i čuvaju do spremnosti na samopovređivanje. Kako razumeti čoveka koji se rugao Titu, a bio opijen u zrelim godinama Vukom Draškovićem? Miloš Minić mu je jednom, zapisuje Mihiz, pred Kardeljom u Francuskoj 7 ljutito prebacio da se ne razume u politiku, a voli da se bavi njom. Dobrica Ćosić je posle nekoliko dana brzo reagovao, izgladio sukob i vratio Mihiza u bezbednu milost. Organizovao im je večernji susret u Vrnjačkoj Banji, pa su šarmirali jedan drugog zanimljivim pričama.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top