Гамбино
Elita
- Poruka
- 18.626
Борба за српско писмо (2): Помодарство ће нам доћи главе
О разлозима због којих је поднео оставку, али и положају ћирилице данас, за „Вести“ говори истакнути књижевник и бивши саветник министра културе Драган Хамовић.
– Укључио сам се у рад кабинета министра Владана Вукосављевића, на његов позив, у очекивању неопходног заокрета у односу на темељна идентитетска питања, дуго запостављана и у доба титоизма, а особито у деценији безмерног евро-ентузијазма. Ако је ЕУ породица европских народа, а не некакав бриселски централни комитет, онда сваки народ онамо улази са својим наслеђем и особеностима, а не као колонија из које се црпу ресурси, од радне снаге до пијаће воде. А од језика и писма све почиње. У језичкој области ствари су остале неуређене скоро од распада СФРЈ и неусклађене са важећим Уставом који предвиђа да су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, једно с другим. Кабинет актуелног министра културе уложио је доста енергије да окупи представнике језичке науке, оличене у Одбору за стандардизацију српског језика, да се сачини реалан и обухватан предлог измена Закона о службеној употреби језика и писма.
Који су разлози због којих закон никако да дође на ред?
– Предлог „на Влади“ чека две године, готово без објашњења, макар не јавног. Тешко је јавности објаснити разлоге таквог оклевања и опирања. Дуги и упорни рад непревладаног титоизма учинио је своје. Многима делује разумљиво да оно што изричито важи за све друге народе не важи и за српски. У Хрватској, ево, председница која се извињавала због понеке српске чоколадице у хрватским пакетићима, устаје против Устава државе на чијем је челу, а који јемчи право преосталим Србима на паралелну употребу ћирилице. Дотле, Србија се снебива да у сопственом дворишту уреди ова основна питања, према Уставу. Можда чекамо одобрење са стране да штитимо оно што сваки народ штити? Нећемо га дочекати.
Да ли латиница гуши ћирилицу?
– Не гуши латиница ћирилицу, него је, поред глобалне англофоне експанзије, гуши помодарска и провинцијална свест. Наводно, бићемо део великог света ако користимо латиницу и када за то нема потребе, од личне преписке до јавних натписа. Био сам сведок припреме неких системских предлога од информатичке заједнице за побољшање статуса ћирилице у виртуелном простору. Када је доношен Закон о јавним сервисима, питање је регулисано и ствари су, бар у погледу језика и писма, на свом месту. Ако кажем да неуређеност у овој области користи нашим провереним непријатељима, нећу рећи ништа ново, као што не било ново ни тврђење да се у нашем државном апарату, као и у политичкој класи, умрежило позиција које директно или прећутно раде за туђе, а не за интересе Србије. Нескривено и несметано. Такви управо не бране право да користе латиницу, које им нико не оспорава, него се скандализују на помен заштите ћирилице, која је и раније и сада предмет стратешког изгнанства из средина где Срби не чине већину. А дошло је доба да врло слично буде и у већински или потпуно српским срединама. Па сад видите докле смо дошли. Није у овоме крај наших невоља и пометености, али понављам: од језика и писма све почиње.
Губитак самопоштовања
До чега небрига о језику и писму може да доведе?
– До основне дезоријентације, до метежа у главама и губитка елементарног самопоштовања, као и до презира од стране других. Дошли смо до тога да површни и умно корумпирани део елите доказује своју ширину запостављањем свога писма и културног наслеђа из којег су потекли. Нису језик и писмо само оруђа за комуникацију унутар културне заједнице и елемент повезивања, него су и народна знамења. Ко се у региону рогуши на ћирилицу, организовано разбија ћириличке табле званичних установа или спрејом зацрњује ћириличке исписе на саобраћајним знацима, тај симболички показује однос према српском народу. Има ли тако чега у Србији, узвратно? Наравно да нема, поред свега што себи можемо замерити. Док други, новостворени народи у окружењу стварају своје идентитете бруталним отимањем од српске баштине, док се напречац стварају нови политички језици на тлу вуковског језика, наша држава игнорише сва упозорења Одбора за стандардизацију српског језика. На миг једног мањинског политичког чиниоца из српских пасоша скида се ознака „српско држављанство“, јер то некога вређа, без обзира на образложење Одбора да придев „српско“ не значи обавезно националну него државну припадност.
Поткопавање стубова
Ко треба први да буде на одбрамбеној линији српског језика и писма?
– Држава, не само Министарство за културу и информисање, него и за просвету и науку, као и ресори за телекомуникације и други. Сви треба да покажу да питања језика и писма нису само за повремену декларативну употребу. Потребно је системским решењима, као што су закон о језику и писму, као и просветним програмима, ојачати идентитетске темеље државе. Понекад ми се чини да је наша војска, у ономе како темељи своју улогу и препознаје своје изворе, свеснија колико су идентитетски ослонци битни за самоодржање у опасном свету у којем може лако да нас нестане. Јер и култура, област деловања меке моћи, јесте међу стубовима одбране сваког народа. А ти стубови нам се упорно поткопавају. Нема озбиљног одговора на српске темељне теме.
Излози све говоре
Колико је ћирилица у Србији реално у употреби?
– Погледајте око себе, у излоге радњи, књижаре и киоске. У основној школи се учи и користи, али после тога? Присетио сам се, недавно, случаја житеља Вождовца који је морао да пуне две године истерује право на пасош исписан ћирилицом. Био је упоран и добио је. Можда један једини. А предлог закона који регулише службену употребу језика и писма, како рекох, чека две године, ако не рачунамо све оне године од доношења новог Устава. Уз напомену, последњих десетак година исти закон је, у домену мањинских права, више пута допуњаван. А почетни чланови истог закона, неусаглашени са Уставом, нису ни такнути као да се „не ваља“, што каже народ ћирилички. Али, враћање теме „ћирилице“ у јавни простор побудило је многе успаване или збуњене. Треба да држимо до онога што је наше. Од језика и писма до националних симбола које су нам преци оставили и по којима се препознајемо. Свако појединачно и држава у целини.
********************************************************
О разлозима због којих је поднео оставку, али и положају ћирилице данас, за „Вести“ говори истакнути књижевник и бивши саветник министра културе Драган Хамовић.
– Укључио сам се у рад кабинета министра Владана Вукосављевића, на његов позив, у очекивању неопходног заокрета у односу на темељна идентитетска питања, дуго запостављана и у доба титоизма, а особито у деценији безмерног евро-ентузијазма. Ако је ЕУ породица европских народа, а не некакав бриселски централни комитет, онда сваки народ онамо улази са својим наслеђем и особеностима, а не као колонија из које се црпу ресурси, од радне снаге до пијаће воде. А од језика и писма све почиње. У језичкој области ствари су остале неуређене скоро од распада СФРЈ и неусклађене са важећим Уставом који предвиђа да су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, једно с другим. Кабинет актуелног министра културе уложио је доста енергије да окупи представнике језичке науке, оличене у Одбору за стандардизацију српског језика, да се сачини реалан и обухватан предлог измена Закона о службеној употреби језика и писма.
Који су разлози због којих закон никако да дође на ред?
– Предлог „на Влади“ чека две године, готово без објашњења, макар не јавног. Тешко је јавности објаснити разлоге таквог оклевања и опирања. Дуги и упорни рад непревладаног титоизма учинио је своје. Многима делује разумљиво да оно што изричито важи за све друге народе не важи и за српски. У Хрватској, ево, председница која се извињавала због понеке српске чоколадице у хрватским пакетићима, устаје против Устава државе на чијем је челу, а који јемчи право преосталим Србима на паралелну употребу ћирилице. Дотле, Србија се снебива да у сопственом дворишту уреди ова основна питања, према Уставу. Можда чекамо одобрење са стране да штитимо оно што сваки народ штити? Нећемо га дочекати.
Да ли латиница гуши ћирилицу?
– Не гуши латиница ћирилицу, него је, поред глобалне англофоне експанзије, гуши помодарска и провинцијална свест. Наводно, бићемо део великог света ако користимо латиницу и када за то нема потребе, од личне преписке до јавних натписа. Био сам сведок припреме неких системских предлога од информатичке заједнице за побољшање статуса ћирилице у виртуелном простору. Када је доношен Закон о јавним сервисима, питање је регулисано и ствари су, бар у погледу језика и писма, на свом месту. Ако кажем да неуређеност у овој области користи нашим провереним непријатељима, нећу рећи ништа ново, као што не било ново ни тврђење да се у нашем државном апарату, као и у политичкој класи, умрежило позиција које директно или прећутно раде за туђе, а не за интересе Србије. Нескривено и несметано. Такви управо не бране право да користе латиницу, које им нико не оспорава, него се скандализују на помен заштите ћирилице, која је и раније и сада предмет стратешког изгнанства из средина где Срби не чине већину. А дошло је доба да врло слично буде и у већински или потпуно српским срединама. Па сад видите докле смо дошли. Није у овоме крај наших невоља и пометености, али понављам: од језика и писма све почиње.
Губитак самопоштовања
До чега небрига о језику и писму може да доведе?
– До основне дезоријентације, до метежа у главама и губитка елементарног самопоштовања, као и до презира од стране других. Дошли смо до тога да површни и умно корумпирани део елите доказује своју ширину запостављањем свога писма и културног наслеђа из којег су потекли. Нису језик и писмо само оруђа за комуникацију унутар културне заједнице и елемент повезивања, него су и народна знамења. Ко се у региону рогуши на ћирилицу, организовано разбија ћириличке табле званичних установа или спрејом зацрњује ћириличке исписе на саобраћајним знацима, тај симболички показује однос према српском народу. Има ли тако чега у Србији, узвратно? Наравно да нема, поред свега што себи можемо замерити. Док други, новостворени народи у окружењу стварају своје идентитете бруталним отимањем од српске баштине, док се напречац стварају нови политички језици на тлу вуковског језика, наша држава игнорише сва упозорења Одбора за стандардизацију српског језика. На миг једног мањинског политичког чиниоца из српских пасоша скида се ознака „српско држављанство“, јер то некога вређа, без обзира на образложење Одбора да придев „српско“ не значи обавезно националну него државну припадност.
Поткопавање стубова
Ко треба први да буде на одбрамбеној линији српског језика и писма?
– Држава, не само Министарство за културу и информисање, него и за просвету и науку, као и ресори за телекомуникације и други. Сви треба да покажу да питања језика и писма нису само за повремену декларативну употребу. Потребно је системским решењима, као што су закон о језику и писму, као и просветним програмима, ојачати идентитетске темеље државе. Понекад ми се чини да је наша војска, у ономе како темељи своју улогу и препознаје своје изворе, свеснија колико су идентитетски ослонци битни за самоодржање у опасном свету у којем може лако да нас нестане. Јер и култура, област деловања меке моћи, јесте међу стубовима одбране сваког народа. А ти стубови нам се упорно поткопавају. Нема озбиљног одговора на српске темељне теме.
Излози све говоре
Колико је ћирилица у Србији реално у употреби?
– Погледајте око себе, у излоге радњи, књижаре и киоске. У основној школи се учи и користи, али после тога? Присетио сам се, недавно, случаја житеља Вождовца који је морао да пуне две године истерује право на пасош исписан ћирилицом. Био је упоран и добио је. Можда један једини. А предлог закона који регулише службену употребу језика и писма, како рекох, чека две године, ако не рачунамо све оне године од доношења новог Устава. Уз напомену, последњих десетак година исти закон је, у домену мањинских права, више пута допуњаван. А почетни чланови истог закона, неусаглашени са Уставом, нису ни такнути као да се „не ваља“, што каже народ ћирилички. Али, враћање теме „ћирилице“ у јавни простор побудило је многе успаване или збуњене. Треба да држимо до онога што је наше. Од језика и писма до националних симбола које су нам преци оставили и по којима се препознајемо. Свако појединачно и држава у целини.
********************************************************
