(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
BOMBONE
Malo sam se porazgovarala sama sa sobom.....neophodno je to s vremena na vreme učiniti. Preporučujem svakom.....dodje mu k’o rebalans.....može i refinansiranje ....ili brate mili, obično rečeno, nae*beš se cele rodbine sam sebi, tresneš glavom o astal, al da dooobro zaboli i uzvikneš eureka hahahaha Pukne posle toga bistar pogled......more, ko da imaš oči sokola, vidiš do Triglava.......dobro de....al’ do Avale mož garant da vidiš ako dodješ do Bubanj potoka...
Toliko mi se piše da me boli.....bukvalno.......i misli jure. Svi me nerviraju jer mi oduzimaju vreme i ono malo samoće koju uspem da pribavim.......a minuti cure, nestaju..... Teško se koncentrišem...eeej, ja koju ne možeš da dozoveš kad se usresredi na nešto hahaha. Katastrofa.......Jurcaju te moje misli kao razuzdana deca sa sve praćkama u rukama....ideje su kamenčići pa kad zategnu lastiš.....pa kad ga puste........ brate mili, pa kad me zvekne onaj kamičak po sred čelepenke....pa odskoči i udari pravo u srce....odmah mi krenu suze na oči.....Činjenica je da samo mene boli glava. A ideja, tj.kamenčića, imam za izvoz.....možda jednog dana i izvezem nešto ......na nekom jastučetu hahahaha.Vala, bolje da ih nemam. Muka kad imaš i muka kad nemaš. Ne zna se šta je grdje. I kud sam počela da pišem ovako matora hahaha. Ipak, ovde mi je lepo....zapravo divno....imam najbolje od ovog virtuelnog sveta. Ja dok ispišem, ova blogovska mladjarija ima da se pouda i poženi a ovi moji ispisnici.....eeee, mi ćemo kolektivno u penziju hahahaha. I tako, kad me uvati, a stalno me vaća, tačnije retko me pušća, eee, onda moram odmah da sednem da pišem. Ova moja tastatura, sa slovima koja se jedva vide, sirota izgibe od silnog udaranja. Ali neću da je menjam, mada me svi kritikuju......kažu ne vidi se slova....ko pa gleda slova, svašta. A sve kuckam sa dva prsta....ali brzo, brzo....a ona jadnica sve uzdiše......onako duboko, iz dubine svoje dugmičave duše.
I tako......pisala bih i pisala .....a ne mogu......ne daju mi rokovi, pitanja, podpitanja, tudja letovanja, telefoni.....od jutra do mraka.....i sve to tako lepo spakovano u obične reči „treba mi“ a onda se uz pomoć moje idiotske odgovornosti preobrazi u „moram“. I uvek je tu neko „moram“, ako ne poslovno, onda privatno......a moje „želim“ se tek onako stidljivo pojavi kad ukradem vreme....obično u ranim jutarnjim satima dok svi normalni spavaju......i što ovaj dan nema više sati? Ili još bolje, što ja nemam više snage.....ponestaje mi.
Uzeo je život za sve ove moje godine dosta snage.....sad sedi sit i napit pa bi i dezert......a ja nemam šta da mu dam.....more, ima ga zalažem s neke bombone hahahaha
OJHAAAAA
