Bolnica
- Začetnik teme gost 133940
- Datum pokretanja
Mali Vitez
Gost
- Poruka
- 30
Лепо описано и болно истинито. Ово је тешко разумети, треба прво доживети. Непоновљиво је!
Болније од овога је, чини ми се, само оно осећање када се извучеш и суочиш са чињеницом да намаш за шта даље да живиш, када се суочиш са чињеницом да ти је живот отишао странпутицом, да ништа ниси остварио од оног што си желео и планирао и, тек сада, немаш ама баш никакву шансу да се макар надаш неком остварењу.
Болније од овога је, чини ми се, само оно осећање када се извучеш и суочиш са чињеницом да намаш за шта даље да живиш, када се суочиш са чињеницом да ти је живот отишао странпутицом, да ништа ниси остварио од оног што си желео и планирао и, тек сада, немаш ама баш никакву шансу да се макар надаш неком остварењу.
crvene cipele
Zainteresovan član
- Poruka
- 263
Tužno je, ali sa srećnim završetkom. Drago mi je.
Moja bolnička soba imala je pet kreveta. Sećam se, prvi dan, meni je dodeljen, onaj pored prozora, sa prednošću-parčeta neba, i surovošću sunca, jer, kao što svi znamo u bolničkim sobama nema zavesa. U ostala četiri kreveta, ležale su bakice, dve su me pogledale, a dve samo nastavile da zure u plafon...Sem, svakidašnjeg -Dobar dan-ne rekoh ništa više.
Sutradan, jedan krevet je bio prazan....
Sada mi je žao, što se onaj prvi dan nisam smejala iz sveg glasa i delila osmehe, šakom i kapom. Možda bi me neka od onih starica čula i uzvratila mi istom merom, možda bi,u onoj četvrtoj, smeh odzvanjao, dok je odlazila....
Sutradan, jedan krevet je bio prazan....
Sada mi je žao, što se onaj prvi dan nisam smejala iz sveg glasa i delila osmehe, šakom i kapom. Možda bi me neka od onih starica čula i uzvratila mi istom merom, možda bi,u onoj četvrtoj, smeh odzvanjao, dok je odlazila....
